Kultura / Pozorište
Živimo u društvu gde je gramzivost vrlina
Članica dramskog ansambla Narodnog pozorišta Suzana Lukić zaslužila je titulu najbolje mlade glumice zbog uloge Lolite u predstavi "Ždrelo" Kikindskog pozorišta. Ovo priznanje stiglo je na smotri profesionalnih pozorišta Vojvodine. Iako joj to mnogo znači, Suzana za nagrade u Srbiji kaže da su devastirane i da im se mora vratiti pređašnji značaj. Razgovarali smo o tome, ali i o društvenom angažmanu, protestima i položaju mladih glumaca...
Foto: jdp.rs
Nagrađena si kao najbolja mlada glumica na festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine za ulogu u predstavi Ždrelo. To je predstava koja preispituje društvene vrednosti i nije prva takva u kojoj igraš. Koliko ti je važan društveni angažman u predstavama?
Pozorište ne može da postoji bez društvenog angažmana. To ne mora uvek da bude direktno, kontreno, jasno i pamfletski, nego može da bude i dvosmisleno. Mislim da pozorište treba da se bavi određenim temama. Svaka tema kojom se bavimo ima veze sa trenutkom u kojem živimo, inače pozorište nema smisla.
Predstava je metafora za gramzivost, oholost, pohlepu u društvu, antivrednostima kojima mali čovek ne može da se odupre. Imaš li taj osećaj i u stvarnom životu?
Mislim da živimo u jednom trenutku u kojem gramzivost postaje vrlina i pozorište mora da vrišti protiv toga. Zato je jaklo važno da se bavimo time i u pozorištu, na televiziji i na filmu, ali i u stvarnom životu.
U toj predstavi igraš Lolitu, devojku koja je žrtva silovanja zbog kratke suknje koju nosi. Ovo je čest izgovor anonimusa na društvenim mrežama koji komentarišu slične slučajeve. Šta to govori o našem društvu?
To sa kratkom suknjom je moje viđenje događaja i nije u drami. Moja Lolita je parafraza na pravu Lolitu. Ona biva silovana, ali to što se zlostavlja dete od 14 godina ne može da se opravdati ni u jednoj situaciji. Pitali ste me za konmentare na raznoraznim portalima. Mi u pozorištu se moramo baviti i tim ljudima koji ostavljaju takve komentare. Oni su deo našeg društva, na žalost.
Kao mlada glumica dobila si i nagradu na Sterijinom pozorju i nagrade ti nisu strana stvar u karijeri. Čine li one važan deo tvog angažmana?
Nagrade su za mene jako važne, jer nekako na kraju onoga što radim dođu kao neki poklon za ono što sam uradila ili sam pokušala da uradim. Mi na žalost živimo u trenutku kad nagrade ne znače ništa. Od kako se bavim ovim poslom, nagrade ne znače ništa nikome osim vama. Ne obezbeđuju neki budući angažman, ne nude sigurnost u poslu, deplasirane su i borim se svim silama da nagrade i festivali počnu da se računaju. Naročito to "Sterijino pozorje" koje je najvažniji pozorišni festival koji imamo.
Angažovana u pozorištima i za odrasle i decu. Postoji li neka razlika u tim angažmanima i da li je to ono što si želela kada si upisivala Akademiju?
Jeste. Upisala sam Akademiju jer želim da se bavim ovim poslom. Razlike između dečijeg i večernjeg pozorišta i nema mnogo. Sve ima svoje čari. Igrati za decu je jedno, a za odrasle drugo. Obe vrste pozorišta imaju svoje lepe strane.
Činjenica je da mladi glumci danas teško nalaze mesto i stalni angažman u pozorištima u Srbiji. Da li je to veliki problem za tebe?
To je ogroman problem. Ja sam potpuno paralisana činjenicom da živim u zemlji u kojoj, sa 32 godine i dve Sterijine nagrade i dalje nisam nigde u angažmanu. Trenutno sam u Narodnom pozorištu, umesto koleginice koja je na trudničkom bolovanju. Stalan angažman je zaista ozbiljna sigurnost za umetnika. Ta činjenica da mi, bez obzira šta smo uradili ili nismo, ne možemo da budemo deo nekog ansambla je poražavajuća. I to ne samo u ovoj situaciji, tako je od kako se bavim glumom. U pozorištu važi zabrana zapošljavanja mnogo pre ove zabrane u javnom sektoru i ne primaju se ljudi, a i kad budu primljeni to je na nivou ekscesa. Kada nekog prime, to proslavim kao da sam ja u pitanju.
Nešto te manje ima u filmskim i serijskim rolama. Igrala si između ostalog u Hadersfildu, seriji Moj rođak sa sela, Plavom vozu. Da li bi volela da imaš više šansi u tom filmskom svetu?
To je kao i u pozorištu - nekad ima, nekad nema. Ja sam dosta aktivno krenula karijeru i na televiziji i na filmu i u nekom trenutku je to stalo. Nadam se da to neće biti princip i da će se promeniti, ali to ne zavisi od mene, na žalost.
Danas su tvoja generacija i neki mlađi ljudi na uličnim protestima. Podržavaš li njihove motive i zahteve?
Svako ima pravo da se pobuni, naročito studenti i mladi ljudi koji planiraju da ostanu u ovoj zemlji. Mislim da je to apsolutno građansko pravo ustati i reći nečemu da ili ne. Jako je komplikovano u ovom trenutku naći zahtev koji vi želite, a da je u ovom trenutku realan. Ja bih volela da dođemo do zahteva koje možemo da ostvarimo. Čak i ako se ovog trenutka ne desi promena, treba da se obezbedi da u nekoj bliskoj budućnosti možemo drugačije.
Šta to glumce tera da se politički i društveno angažuju i misliš li da imaju više dometa od nekih drugih ljudi?
Ne mislim da se neko opredeli za glasanje na osnovu izjave nekog glumca ili javne ličnosti. Ukoliko neko glasa jer vidi javnu ličnost da mu preporučuje, onda su motivi tog glasača pogrešni. Treba da se osvestimo svi zajedno politički pa da glasamo za ideje, programe i rezultate, bez amnezije. Javne ličnosti, sa druge strane, imaju više medijskog prostora, pa i razumem kolege koje odluče da nekoga podrže jer je to u datom trenutku njihova opcija. Ja nemam problem ni sa čijom opcijom, kakva god da je, iako se ne slažem sa tom opcijom. To je hrabro i pošteno, ukoliko je iz časnih motiva i ja to podržavam.
Reci nam jedan glumački projekat koji te čeka i kojem se veseliš.
Počinjem da radim sa Andrašom Urbanom "Sumnjivo lice" u Narodnom pozorištu i baš se veselim.
Jesi li već radila sa Urbanom?
Radila sam dve predstave do sada sa njim i Andraš je ona vrsta reditelja za kojeg uvek mogu da kažem da je baš moj reditelj.
P. Klaić