Uspon i pad crnog mesije

Crni panteri, radikalna stranka koja je okupljala afroameričku omladinu s kraja šesdesetih godina imala je veliki politički uticaj, ne samo na crnačku populaciju koja je vapila za ukidanjem prećutne segregacije, već i na čitavu generaciju Amerikanaca smeštenih u obilje subkultura koje su cvetale tih godina.

Za razliku od pokreta koji je stao iza Martina Lutera Kinga, Crni panteri su promovisali i zagovarali otvorenu borbu protiv represije, konflikt sa vlašću i revoluciju koja bi, ne samo oslobodila manjine u Americi, već i donela socijalnu pravdu najsiromašnijim građanima.

Film "Juda i crni mesija" (Judas And The Black Messiah), kao jedan od najvećih kandidata za ovogodišnjeg Oskara, prenosi nam prilično verno atmosferu u kojoj su stasavali mladi aktivisti i njihove velike parole i ciljevi. Film Šaka Kinga prati vođu Crnih pantera Freda Hemptona (Daniel Kaluja) kako pokušava da umreži brojne crnačke organizacije, kao i najsiromašnije slojeve belačkog i hispanoameričkog stanovništva u jedan socijalni pokret koji će moći da ukine policijsku represiju u Čikagu i svima koje zastupa omogući život dostojan čoveka.

Sa takvom agendom, krajem šesdesetih godina, nasuprot sebi dobio je, danas nimalo nije pogrešno reći, pokvarenog, rigidnog šovinistu, spremnog da ubistvima brani poredak za koji misli da je dobar. Ostareli Džej Edgar Huver (Martin Šin) ovde simbolizuje represivni aparat spreman da pregazi sve pragove demokratije ne bi li eliminisao neistomišljenike. U tome će mu pomoći plaćeni doušnik Bil O'Nil (Lakit Stanfild), kreativni kradljivac automobila ucenjen da špijunira vrhušku Crnih pantera ne bi li izbegao višegodišnji zatvor.

Kao višegodišni šef obezbeđenja Crnih Pantera, Bil je bio u prilici da vlasti izveštava o bukvalno svakom koraku organizacije, obezbedivši im na kraju i informacije pomoću kojih su policajci u civilu, usred noći na spavanju izrešetali rukovodstvo ove organizacije.

Ovaj film sjajno balansira između dvojice protagonista iz čijih uglova upoznajemo svet kojem svedočimo. Dok nam agilni Hempton pokazuje viziju sveta koji je zamislio kroz borbu koju predvodi, O'Nil nas upoznaje sa suprotnom stranom, ali i svojim demonima koji ga proganjaju, jer je svestan da za špijuniranje svojih saboraca pronalazi sve manje argumenata.

Osim drame potpuno lišene patetike i idealizma, ovaj film svojim tamnim tonovima i mračnim kadrovima, sugeriše nam koliko su bezizlazna vremena bile te šesdesete za crnačku populaciju. Potpuno odsustvo artikulisane muzike, jer je film poduprt zvucima i škripom koja pojačava radnju, tera nas da se još ozbiljnije udubimo u dešavanja na ekranu.

Glumačka ekipa iznela je teret bez greške. Gledajući dokumentarne snimke, stiče se utisak da je Daniel Kaluja imao ozbiljne pripreme ne bi li rekonstruisao energiju koju je Hempton isijavao, naročito u javnim nastupima.

Jedina zamerka ovom sjajnom biografskom portretu, bila bi nesaglasnost u godinama lika i glumca koji ga portretiše. Hempton je, naime u trenutku kada ga je FBI ubio imao svega 21 godinu. Njegov izdajnik nepunih 20. Ponekad zaboravljamo koliko su mladi bili ljudi koji su pokušavali da promene konzervativnu Ameriku šesdesetih godina, koliko su impresivni bili njihovi pogledi na pravo, pravdu, socijalne razlike, rat u Vijetnamu... U ovom filmu, njihova mladost nigde se ne vidi, što donekle umanjuje verodostojnost priče koju gledamo. Činjenica da je država videla grupu pubertetlija kao najveću opasnost po američki način života, mnogo govori o njihovom uticaju. Pokazivanje njhove mladalačke dimenzije, tu bi poruku dodatno pojačalo.

"Juda i crni mesija" snimljen je kao odličan pokušaj da se unese malo svetla u događaje o kojima je javnost dugo bila poluobaveštena. On nije sentimentalan, ne pokušava ni da ulepša ni da poruži događaje o kojima priča. Film je pre svega pošten prema publici, a to je najvažnije u vreme kada revizionizam na sve strane dominira.

Petar Klaić