The Witcher: Prehajpovana zabava za fanove

Žanr: Epska fantastika

Stars: Henri Kavil, Freja Alan, Anja Čalotra

Režija: Alik Sakharov, Šarlot Brendstrum, Aleks Garsia Lopez, Mark Jobst

Poljski pisac Andžej Sapkovski je 1994. godine pokrenuo sagu The Witcher izbacivši do 1999. pet nastavaka priče o mutantu vešcu koji ubija čudovišta i sledi sudbinu koja mu je zabeležena višim silama. Knjige su stekle relativnu slavu u Poljskoj i nekim drugim državama, ali magični uspon počinje serijom video igara koje su postale veoma cenjene u gejmerskom miljeu za kratko vreme i stekle kultni status.

Bilo je samo pitanja vremena kada će Holivud pokušati da se umaže i ovim oblakom zvezdane prašine. Prethodno smo imali pokušaj ekranizacije video igara World of Warcraft, Assasin's creed, Lara Croft i mnoge druge, a gotovo svaki put dobijali smo akcionu papazjaniju oslobođenu scenarija i smisla. The Witcher ima malu prednost u odnosu na rečene naslove. Iza ove igre stoji serija romana koji do detalja razvijaju veoma zanimljiv svet. 

Produkciju za minimum jednu sezonu serije preuzeo je Netflix i za tu svrhu odvojio oko 80 miliona dolara. Angažovan je penzionisani Supermen Henri Kavil za ulogu Geralta od Rivije, a pridružile su mu se Freja Alan, Anja Čalotra kao prognana princeza Ciri i mađi tužne sudbine pod imenom Jenifer. U osam epizoda ispričana je priča o ova tri lika iz ugla njihovih sudbina koje teže jedne ka drugima kroz brojne strašne, uzbudljive i smešne avanture.

Ova je serija je toliko hajpovana na društvenim mrežama i pre nego što se pojavila, da je brzo postalo jasno da igra, a onda i knjige, imaju fanatičnu bazu fanova kojoj je više od svega stalo do toga da ovaj Netflixov poduhvat bude vanserijski.

Kolika je bila ta želja fanova pokazalo se i kada je serija dobila na hiljade najviših ocena na filmskim portalima pre nego što je fizički bilo moguće pogledati sve epizode. The Witcher je odmah počašćen epitetom "novi Game of thrones", ali ima li to nekog utemeljenja?

Pa, ne baš.

Iako prilično zabavna, ova serija nas podseća na činjenicu da već dugo gledamo filmove čije scenarije pišu trustovi mozgova vođeni istraživanjima javnog mnenja i formulacijama koje stvaraju generičke priče. Sada je taj trend stigao i u serijski program. Da ne bude zabune, The Witcher ima sve predispozicije da bude televizijski hit. Ima veliku filmsku zvezdu, visok budžet, odličnu fotografiju, sve odlike spektakla, ali ipak više zveči i zvoni nego što peva.

Ako zanemarimo fanove, u publici će u narednim mesecima u najvećem broju sedeti ljudi koji igru nikada nisu zaigrali, niti su pročitali ijednu od Andžejevih knjiga. To su ljudi kojima se u priči o epskom Vešcu ništa ne podrazumeva, a koji se kroz seriju s vremena na vreme nalaze pred brojnim rebusima. The Witcher povremeno pati od zanatski loše vođenih i poređanih vremenskih nizova, nekim potpuno nebitnim likovima dato je previše prostora, da bi samo nestali. Specijalni efekti su, u najmanju ruku, neujednačeni i kreću se od sjaja do očaja. Tako, na svakih nekoliko odličnih vizuelnih rešenja ide bar jedno koje izgleda kao da je pravljeno u Holmark produkciji, na isteku radnog vremena.

Četvoro perspektivnih režisera koji su vodili Witchera kroz ovu filmsku avanturu imali su malih problema da usklade kvalitet epizoda jedni s drugima i to se povremeno vidi.

Ipak, ova serija je uspela da prenese duh sveta u kojem belokosi veštac neustrašivo kidiše na monstrume i pokazuje više ljudskih osobina nego što se od jednog mutanta očekuje. Priča je tako složena da je serija idealna za bindžovanje, drži pažnju i ukoliko ste spremni da previdite povremenu zbrku sa načinom pričanja priče, The Witcher može biti veoma zabavno iskustvo.

A, da li je to novi Game of thrones? Ni izbliza. Druga sezona bi mogla da pokaže ima li potencijala da to ipak postane.

Petar Klaić