Snima se film o deset zaboravljenih pesama Radice Petrovića

Nova regionalna kantautorska scena se u poslednjih nekoliko godina pokazala kao vrlo kvalitetno tlo za muzičko stvaralaštvo. Ispostavilo se da ona ne trpi štura pravila mejnstrima, pa se tako u njen vagon potrpala brojna i šarolika družina odmetnika. Ali, neminovno se postavlja i pitanje ko su bili predvodnici, ko su autori iz neke starije generacije stvaralaca veštih gitarskih melodija i iskrenog pripovedanja?

Radovan Petrović nesumnjivo stoji na čelu kolone veterana koji hodaju tom neprekidnom stazom bluza. O ovom, skoro zaboravljenom i kultnom muzičaru iz Kikinde, trenutno se snima dokumentarni film "Deset zaboravljenih pesama", novosadske rediteljke Milice Stojanov. Prvi deo snimanja obavljen je ovih dana u Kikindi, a sada slede snimanja u Novom Sadu, Norveškoj i Holandiji. 

Na koji način se i zašto Radovanova priča izdvaja od sudbina drugih njegovih kolega?

Milica: To je pre svega zato što Radovan Radica Petrović nama nije neko poznato ime, a kao što je jedan od sagovornika izjavio, samo su istinski muzički sladokusci zavoleli njegovo stvaralaštvo. Ali ono što se meni najviše dopalo jeste verzija scenarija koja nam objašnjava kako jedan Norvežanin (Lars Kufas) doživljava našeg kantautora. Tako se priča postavlja na malo univerzalniji nivo. To znači da se nećemo kretati samo faktografski, jer će film biti polu-igrana struktura u kojoj zapravo pričamo o jednom veoma talentovanom čoveku, sa ogromnim potencijalom. Radica je sigurno bio jedan od najkvalitetnijih akustičara/gitarista osamdesetih godina prošlog veka, ali posle nekoliko snimljenih pesama nije uradio nešto više i ozbiljnije. I tako to traje više od trideset godina. Zato me u njegovoj sudbini najviše privlači taj motiv zašto se sve tako desilo i zašto postoje ljudi koji imaju velike talente, koje posmatramo na nivou genijalnosti, a na kraju ništa bitno ne urade. Nemamo puno informacija u vezi sa Radicom, jer on kao da nije nastavio da to što radi predstavlja drugima.

Kompozicija "Melina"

Njegova priča poznata je samo retkim fanovima i muzičkim kritičarima. Zato se i pribeglo polu-igranoj formi?

Cela fizura priče posmatra se iz ugla jednog momka koji je došao iz Norveške i koji odmotava prilično ispovednu priču o tome kako je u Kikindi upoznao muzičra koji je veoma talentovan, koji radi kao portir u kikindskoj Teri, a njegov život doživeo je hajlajt osamdesetih godina prošlog veka. Zato se i postavlja pitanje šta se to sve desilo više od trideset godina kasnije. Sada nije vreme da vam otkrivam šta će se desiti i šta će izrasti između Larsa i Radice. Sačekaćemo projekciju filma.

Ovih dana se završava prvi deo snimanja, nastavak sledi sredinom septembra. Koja je koncepcija snimanja?

Volela bih da kroz ceo film pustim, tako reći, muzičke spotove pesama koje Radica nije nikada pre objavio. To znači da ćemo te kompozicije prvo snimiti u studiju, a onda ćemo se baviti njihovom vizuelizacijom, jer će ti spotovi predstavljati lajtmotiv i kostur našeg filma. Oni će malo i odudarati od realističkog pristupa naraciji, jer će njihova forma biti nadrealna. Slike će prikazivati unutrašnji svet umetnika.

Kompozicija "Kofein"

Šta je ono novo i nepoznato što je tebe osvojilo tokom dosadašnjeg snimanja?

Mene je Radica oduševio kao osoba. Retko se u životu sreće čovek dobrog srca, a ovde u Kikindi ga svi vole i sve bi uradili za njega. Pored toga što je odličan muzičar, u pitanju je veoma harizmatičan čovek - hodajuća enciklopedija. Briljira u poznavanju engleske književnosti i engleskog jezika... On barata gomilom informacija, ali se sa druge strane ne hvali time. Nije prodao sebe i ne traži ni gram profita, niti prodaje i komercijalizacije. Radica nikada neće svirati ono što mu ne prija i neće se prilagođavati na takav način publici. Neumorno i nesebično će nam otkrivati nove horizonte, načine sviranja i muzička imena. Mi takve ljude naprosto moramo da otkrijemo ljudima.

Scena sa snimanja dokumentarnog filma "Deset  zaboravljenih pesama"

Pored rada sa grupama Žetva i Garavi Sokak, Radovan Petrović studijski se oglasio kao solo muzičar sa samo šest kompozicija davne 1986. godine. U pitanju su vrsne, melanholične pesme koje su svojim kvalitetom odolele vremenu. Sada se poklopio momenat da se ispriča cela priča o jednom neuobičajenom kantautoru kojem je najbitnije da je gitara uvek naštimovana. Još jedan čovek zadužen za realizaciju ovog filmskog projekta je beogradski producent i reditelj Nebojša Miljković.

Na koji način si se ti zainteresovao za ovaj muzički "slučaj"?

Nebojša: Potpuno sam slučajno naišao na ovaj scenario i odmah mi se dopao. Jako sam se identifikovao sa tom pričom, a sama forma muzičkog dokumentarca je retka na ovim prostorima. Mada i oni postaju sve popularniji poslednjih godina.

Kompozocija "Davor"

Koji deo priče te je najviše inspirisao?

Sama činjenica da je to priča o neostvarenom talentovanom umetniku, a takvih ljudi je mnogo u Srbiji. Mi smo talentovana nacija ali se većina nas, iz nekih razloga, ne ostvari do kraja. Zato sam pomislio da će se mnogi identifikovati sa takvim sudbinama i na taj način ću dobiti odgovor zašto neki genijalni umetnici često ne urade ono za šta su rođeni.

Koliko ti je zanimljiva forma dokumentarnog filma?

Teško je snimati takve filmove, jer na terenu treba biti spreman za improvizaciju koja je neminovna. 

Šta je ono sa čime te je Radica iznenadio tokom snimanja?

Nije me iznenadio, samo sam shvatio da on zapravo nije želeo da uspe. Samo još nismo dobili odgovor na tako teško pitanje. Sa time ćemo da se pozabaviti narednih dana snimanja.

U nastavku posušajte pesmu "Na podu u vreći"

Tekst i fotografije: Dušan Majkić