Snajder vratio Ligu pravde u mrak i rezultat je blještav

Gde su granice autorskog integriteta? Zavisno od toga u koju granu umetnosti gledate i kakav je umetnik zastupa, te granice rastegljivije su od praćke. U kreiranju holivudskih filmova po strip predlošcima, najisplativijoj aktivnosti na kugli zemaljskoj posle pravljenja društvenih mrža, taj integritet privezan je na kratak lanac i svaki beg sa njega autora vodi u zarđale zamke.

Zeku Snajderu, tvorcu sjajnog filma "Watchmen", vrlo pristojnog "Man of steel" i ne tako sjajnih "300" i "Sucker punch" studio "Warner bros" zakinuo je dobar deo integriteta posle neuspeha filma "Batman vs. Superman". Vrlo dobro realizovan film kojem je najviše zameran zaplet u vezi sa pominjanjem dve Marte, zaradio je dovoljno da se pokrije, ali ne i da konkuriše Marvelovim "Avengersima" i promenio je studijsku klimu. Od režisera je zatraženo da napravi istu šećerlemu kakve veoma uspešno štancuje konkurent.

Recept je jasan: red akcije, red komedije, sve to upakovano tako da može da ga gleda i najosetljivija nejač, pa da upravni odbor sedne i broji šuške. No, Snajder se opirao toj zapovesti koliko god je mogao. Kada mu je, pred kraj snimanja filma, tragično nastradala ćerka, povukao se iz projekta jer više nije imao snage da se svađa sa studijskim birokratama. Doveden je Džoš Vedon, dosnimio je većinu scena, napravio nekakvog komičnog monstruma od filma kojem je trebalo nedelju dana prikazivanja da postane najprezreniji film o superherojima na tržištu.

I onda se upalila publika koja je počela da zahteva Zekovu verziju filma. Studio se od 2017. godine opirao tom zahtevu, grizući nokte zbog bujanja tog zahteva na društvenim mrežama. Na kraju je Zek dobio sav materijal, dodatni novac od HBO-a i nalog da montira kakav god film želi, bez imalo upliva sa strane.

Tako smo dobili četvorosatno ostvarenje "Zack Snyder’s Justice League", vrlo verovatno jedini autentičan film među adaptiranim stripovima, montiran bez kompromisa sa pohlepnim studijima, na dobro ili loše, samo recite.

Što se mene tiče, Zekova verzija "Lige pravde" ne može da se meri sa onom papazjanijom iz 2017. godine. Scenario je vrlo sličan, zaplet takođe, ali Zekova verzija za početak ima smisla, ima razvijene likove, ima negativca čije motive konačno spoznajemo. Ono što ovog puta nemamo, jesu loše pošalice od dva dinara između akcionih scena, verovatno najjadniji način da se publika relaksira od teških slika.

Zahvaljujući novoj verziji, konačno znamo šta su matične kutije, kako su dospele na zemlju, zbog čega ih Stepenvulf traži, ko stoji iza njega i šta ih sve pokreće. Saznali smo i kakvu prošlost ima Kiborg, a kakvu Fleš, dobili smo Supermena u crnom odelu bez digitalno uklonjenih brkova, a dobili smo i uvid u to kako izgleda alternativna stvarnost u kojoj Čovek od čelika postaje tiranin, zbog čega se Betmen udružuje sa Džokerom i drugim zlikovcima da ga sa trona skine.

Za tvrdokornu bazu fanova to je više od zadovoljenja. Zekova verzija je mračna, na mahove mučna, kada ljudi ginu, krv pljušti na sve strane. Betmen psuje kad je ljut, a superheroji nam dolaze sa svim manama i neodstacima na koje smo navikli u stripovima.

Četvrosatna "Liga pravde" monumentalan je film. Ne u umetničkom smislu, jer se ipak radi o letnjem blokbasteru. Ovaj film je monumentalan jer je jedan autor konačno dobio odrešene ruke da uradi ono što je zamislio i posle čega više nema zbog čega da žali. Publika je, po prvi put, odigrala ključnu ulogu, nateravši studio da poklekne i ovaj film sigurno nije kraj Zekove vizije Betmenove družine. On i dalje pati od preterane dominacije epskih scena i prizora nad radnjom, ali svaki Zekov film ima to obeležje, sviđalo se to nama ili ne.

I za kraj treba istaći da poslednjih devet minuta filma, u kojima vidimo Betmenovu družinu u postapokaliptičnom svetu kojim dominira poludeli Supermen, zaslučuju sopstvenu filmsku adaptaciju. Možda će fanovi uspeti da se izbore i za to.  

Petar Klaić