Nomadi između žrtve i slobode

Svetska ekonomska kriza ostavila je iza sebe nebrojene žrtve, bankrotirane, rasturene porodice, iščezle gradove, puste industrijske zone i podigla prag siromaštva na mnogo vidljiviju lestvicu. Amerika je nekoliko godina nakon 2008. počela da gradi novi društveni sloj, potpuno nevidljiv javnosti, sve dok novinarka Džesika Bruder nije, istražujući posledice ekonomske katastrofe, počela učestalo da sreće ostarele radnike koji, poput nomada, lutaju Amerikom. Ne samo u potrazi za povremenim poslovima, već i u potrazi za slobodom koju do tada nisu imali.

Sada već trostruka oskarovka, Frensis Mekdormand, prepoznala je taj talas, jer je u njemu videla svoju nekadašnju zamisao. Frensis je, naime, u svojim četrdesetim godinama, pričala svom mužu Itanu Koenu kako će, kada napuni šesdeset, promeniti ime u Fern, krenuti kombijem po Americi, pušiti Laki strajk, piti Wild Turkey i konačno postati slobodna. Pročitavši knjigu Džesike Bruder, uvidela je da hiljade ljudi živi njen san i da za njih to nije nikakav kapric, već stil života koji im je jedini ostao dostupan.

Nagovorila je mladu rediteljku Kloi Žao da knjigu adaptira za film i pokuša da prenese iskustva savremenih nomada na veliko platno.

Tako je nastao "Nomadland", film koji je pobrao najvažnije nagrade na ovogodišnjoj dodeli Oskara. Njegova radnja jednostavna je. Kada industrijski grad u kojem živi potpuno umre, Fern zaključava svoje stvari u skladište, seda u beli kombi i kreće Amerikom u potrazi za poslom. Ima više od 60 godina, nikakve šanse da ostvari penziju od koje može da živi, ali ima volju da radi i da pronađe ponovo svoje mesto u svetu.

Na tom putu, ona će raditi kao ispomoć u skladištima Amazona, biće domarka u kamp parku, pomagati u kuhinji megamarketa, pakovati šećernu repu i još mnogo toga. No, poslovi su sporedni u ovoj priči. Ono što će Fern ubrzo otkriti jeste čitav jedan subkulturni svet ekonomskih gubitnika u poznim godinama i često narušenog zdravlja, koji luta zapadom Amerike preživljavajući i gradeći nova poznanstva, nov život, novu nomadsku klasu, koju povezuje pre svega dirljivo duboka humanost i potreba da, od potpunih stranaca, preko noći stvara porodicu.

Fern ima tešku prošlost, kao i mnogi drugi nomadi uostalom, ali proći će čitava godina u tom lutanju dok ne shvati da nije postala nomad samo zato što, osim kombija, više ne poseduje ništa vredno. Ona postaje nomad jer je to konačno svet čija pravila sama izgrađuje i na koji liberalni kapitalističlki poredak više nema nekog ozbiljnijeg uticaja.

"Nomadland" je minimalistički film, u svakom pogledu. Od budžeta do glumačkog izraza, on gradi krhku filmsku priču o ljudskim gubicima i oporavku, o nekoj novoj vrsti doma i porodici kojima možemo pripadati. Kloin izbor aktera sastavljen od velikih glumačkih profesionalaca i naturščika, pravih nomada, izbalansiran je i ta kombinacija dokumentarnog i fikcijskog deluje vrlo dobro.

Film je, sa druge strane, poslednjih meseci bio kritikovan jer se Kloi u njemu nije jasno odredila prema problemima koje sezonski radnici imaju u gigantu "Amazonu", koji trenutno potresaju napori radnika da osnuju sindikat i koliko toliko poprave radne uslove, koji su izrazito teški i nepovoljni.

Kloi Žao je neoliko puta ponavljala da je ovim filmom pokušavala da izbegne politiku.

"Pokušala sam da se usredsredim na ljudsko iskustvo i stvari koje, po mom mišljenju, prevazilaze političke izjave, da bi bile univerzalnije - gubitak voljene osobe ili traženje doma", rekla je magazinu The Vrap.

Ona je istakla da je politika svakako ugrađena u svaki okvir "Nomadlanda", ali da je "Amazon" samo jedno od brojnih mesta na kojima nomadi zarađuju povremenu platu, što se u filmu i vidi.

Na pitanje da li je režiserka mogla vernije da prikaže muke nomada u "Amazonu", odgovor je - svakako. Mogla je da prikaže njihove nevolje i na drugim radnim mestima, gde su potplaćeni, povređuju se i bivaju loše tretirani. Ali, to bi bio neki sasvim drugi film. Ne obavezno bolji, kako god o tome mislili dušebrižnici. 

P. K.