Jojo Rabbit: Nacizam kao zlo vredno podsmeha i suza

Žanr: Komedija, drama

Kreator: Taika Vaititi

Uloge: Roman Grifin Dejvis, Taika Vaititi, Skarlet Johanson, Sem Rokvel

Da li je moguće napraviti kvalitetnu komediju o dubini zla nacizma i antisemitizma?

Bilo je manje ili više dobrih pokušaja u istoriji kinematografije, pa valja izdvojiti Čaplinovog Velikog diktatora i Kjubrikovog Doktora Strejndžlova. No, čini mi se, nije bilo ničega sličnog pokušaju novozelandskog režisera Taike Vaititija. Jojo Rabbit je jedan od filmova koji su obeležili proteklu godinu kao ostvarenje koje je ostavilo dubok utisak na publiku i tek polovičan na kritičare.

Jojo (Roman Grifin Dejvis) je desetogodišnji dečak u malenom gradiću u srcu nacističke Nemačke, pred slom Hitlerove vojske. Pomalo usamljen, Jojo ima dva drugara: malog debeljucu s tegla dioptrijom Jorkija i Adolfa Hitlera, zamišljenog prijatelja kojeg samo on vidi i čuje.

U skladu s vremenom, Jojo samo želi da postane dobar Hitlerov vojnik, pravi nacista spreman da pogine za svog vođu. Dok mu je otac negde na frontu, on živi sa brižnom majkom (Skarlet Johanson) koja na tavanu krije malu Jevrejku Elsu (Tomasin Meknzi), a u slobodbno vreme širi letke nemačkog pokreta otpora. Njegov život se dodatno komplikuje kada odlazi u kamp za nacističku omladinu gde ga čeka propagandna indoktrinacija kojom rukovodi nesposobni, smoreni, ali u dubini duše dobri kapetan Klenzendorf.

Taika Vaititi je rodom iz zemlje koja je najdalje od epicentra nacizma iz prve polovine Dvadesetog veka. Upravo ta daljina dala mu je slobodu da se bolnim temama Drugog svetskog rata pozabavi na drugačiji način, dozvoljavajući sosptvenom iščašenom smislu za humor da dominira na način na koji je to činio u filmu Hunt for the Wilderpeople, a da se zadrži na ovoj strani dobrog ukusa.

Kritika nije dobro primila komične elemente u ovom filmu. Deo kritičara mu je zamerio da ne ume da se uzdigne u prikazu zla i užasa mržnje i rata, iznad gegova i pošalica, te da je time unazadio narativ o ponovo narastajućem antisemitizmu i fašizmu širom sveta.

Taika je, pre svega, snimio film o indoktrinaciji dece, o ideološkom trovanju i lakoći kojom se to postiže u najranijem dobu. Želeo je da prikaže ranjivost dece koja se rađaju bez predrasuda, a onda bivaju žrtvama mračnih ideologa i ideologija koji u njihovoj naivnosti ne nailaze na bilo kakvu prepreku. Komedija i smeh su u tom smislu moćno oružje koje dodatno podvlači i ističe besmisao i zlo nacističke ideologije čiji su postulati, za svakog racionalnog čoveka, mimo svega ostalog još i infantilni do bola.

Komedija se ovde, kako film odmiče, suptilno presvlači u dramu koja s vremenom biva sve mračnija, pa gledaoci na kraju gotovo i da ne pamte šta im je s početka bilo toliko smešno. To za sobom povlači i osvešćivanje malog Jojoa koji počinje da uviđa zlo koje ga okružuje zahvaljujući ljubavi prema jevrejskoj devojčici, koju po svaku cenu želi da zaštiti. Dobro je to izvedena poruka, namenjena pre svega onima koji u povampirenju nacističkih ideja, u ovo zlo doba, ne vide ništa preteće.

Mali Roman odigrao je maestralno svoju rolu zaslepljenog dečaka, a u stopu ga je pratila partnerka Tomasin Mekenzi: Ostaće upamćene i epizode Skarlet Johanson i Sema Rokvela, dok je sam Taika Vaitititi svom Hitleru dao sve karakteristike karikature, kojoj ne manjka ni malo ludila kojim je originalni Adolf bio ispunjen. Ako je Tarantino Hitlera mogao da izrešeta u filmu Inglorious Bastards, može i Taika da ga pretvori u infantilnu budaletinu, oba scenarija su mi prihvatljiva.

I za kraj, valja istaći da Jojo Rabbit nije remek delo, niti je u bilo kom kontekstu najbolji film minule sezone. Ipak, ovaj film je solidna drama sa elementima komedije, koja šalje prave poruke na prave adrese. Zasmejaće vas do suza i malkice vam slomiti srce.

Petar Klaić