1917: Kako uvući publiku u rat

Žanr: ratni, drama

Režija: Sem Mendes

Uloge: Din-Čarls Čapman, Džordž Mekej, Daniel Mejz

Za malo filmova A produkcije se može reći da nisu produkt velikog truda i napora cele filmske ekipe, ali postoji ona šačica filmova koji nastaju fanatičnom posvećenošću pozivu i filmskom zanatu. To su filmovi koji granice pomeraju makar za jotu unapred i od čijih premijera računamo neke nove trendove. Za film "1917." moglo bi se reći nešto u ovom pravcu, jer se reditelj Sem Mendez ozbiljno oznojao da stvori vizuelno ubedljivu priču o avanturi dvojice britanskih vojnika u povečerje Velikog rata.

Scenario kaže: aprila 1917. britanski puk se sprema za proboj na neprijateljsku teritoriju. Dvadesetak kilometara dalje, dva vojnika, razvodnici Blejk (Din-Čarls Čapman) i Skofild (Džordž Mekej) dobijaju zadatak da do zore stignu do njih i spreče napad i tako spasu 1.600 vojnika koji, ne znajući za lukav plan nemačkih snaga, srljaju u zamku i sigurnu smrt. Blejk ima i dodatni motiv, jer se u tom puku nalazi njegov brat.

Oni prelaze dvadesetak kilometara kroz neprijateljsku teritoriju i suočavaju se sa ozbiljnim fizičkim izazovima, ne bi li stigli na vreme. Tako smo dobili film u kojem režiser ne pokazuje dva puta istu scenografiju, terajući nas, publiku, da hodamo, trčimo, puzimo i padamo zajedno sa junacima i na neki način proputujemo tu smrtonosnu rutu.

Odlična gluma na stranu, upravo to je njegova najveća vrednost. Mendez se potrudio da snimi film koji izgleda kao video sastavljen od svega jednog kadra, snimajući pokretnom kamerom, najčešće iz ruke i time stvorio iluziju da smo u filmu zajedno sa junacima, da smo uvek korak dva ispred ili iza njih i da proživljavamo sve što i oni.

Za tako nešto bilo je potrebno mnogo više vremena, ideja, strpljenja, proba, planiranja, preciznosti i vanserijske montaže, nego u bilo kojem drugom filmu koji se ove godine nalazi u trci za Oskara. Taj osećaj prisutnosti gledaoca radnji filma nije moguće rekreirati na neki drugi način i ekipa ovog filma je stvar ispeglala do usijanja.

Ono što je moralo da trpi u ovako zamišljenom filmu bio je scenario. On je u slučaju "1917." u najmanju ruku nepretenciozan, mada bi tačnije bilo reći oskudan. Mendez je sa Kristi Vilson-Kairns ovu priču napisao koristeći veoma strogu trijažu, pa je tako izbacio bukvalno sve što bi moglo radnju usložiti i iskomplikovati, pa i u pozitivnom smislu. Likovi su nerazvijeni, publika nema uvid u njihovu prošlost, film joj ne dozvoljava da se za njih emotivno veže već je tera da bude posmatrač jednog (srećom ekstremno uzbudljivog) isečka vremena u životu vojnika u Prvom svetskom ratu.

Mendez je to učinio namerno, verovatno svestan da će deo publike i kritike negativno reagovati, ali to ne znači da je pogrešio. Film "1917." je mogao dobiti i malo melodramatizacije, ali nisam siguran da bi ga to načinilo boljim. Ovako, to je film o hrabrosti, požrtvovanju i posvećenosti, pa i vojničkoj časti, sa emotivnim otklonom njegovog kreatora. I na samom kraju, otklonom publike.

U filmu, koji je vizuelni akcioni rolerkoster, valja obratiti pažnju na scenu u kojoj Skofild, bežeći od neprijatelja, stiže u podrum gde sreće mladu Francuskinju sa gladnom bebom. Ta mala sekvenca praćena mirom, spokojem i oskudnim dijalogom možda je i najlepši deo filma koji, na veoma uverljiv način, govori o prirodi rata na potpuno drugačiji način od ostatka priče. To je intermeco, neophodan udah svežeg vazduha za gledoaca ugušenog mecima i eksplozijama koji, iako traje svega nekoliko minuta, može da postoji i nezavisno od ostatka filma.

"1917." je veoma blizu najvažnijeg Oskara jer je nominovan u čak devet kategorija. Do sada je 94 puta nagrađen i nominovan u 147 kategorija.  

Petar Klaić