Domaći dokumentarni film: Nagrade iz sveta, tišina kod kuće

Iako dokumentaristika na našem prostoru ima bogatu i dugu tradiciju, danas iz brojnih razloga počiva skoro isključivo na entuzijazmu samih autora. Prostora za dokumentarne filmove u bioskopima skoro da nema, slično je i na televizijama, ali i na strimingu. Sve ponekad može da bude obeshrabrujuće, ali tu su autori koji su spremni da se izbore tim i na veliko platno donesu priče koje možda nikada ni ne bile ispričane.

Foto: Pixabay

Teško je iz današnje perspektive zamisliti koliko su važnu ulogu dokumentarni filmovi imali za vreme bivše Jugoslavije. Danas, dokumentarni film je daleko od mejnstrima, ali se mladi reditelji i dalje odlučuju da tako grade svoj filmski jezik. To potvrđuje i priča Davida Denića, čiji je prvenac "Poslednji reli" nagrađen prošle godine na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Zlatna Buklija.

"Moj deda je glavni lik u tom filmu. Svi kažu da nosi film i veruju mu. Prošlo je dobro, osvojio sam i nagradu, prvu u svojoj karijeri. Nisam je očekivao ali jako mi znači. Naša publika nije navikla da gleda kratke filmove. Van tih festivala život filmova je stvarno minimalan“, navodi on.

Film "Poslednji reli" (Foto: Promo)

Pomalo nezapaženo prošla je i vest da je film "Planina“ koji zajednički potpisuju Biljana Tuturov i Petar Glomazić, odneo Veliku nagradu žirija za najbolji međunarodni dokumentarni film na prestižnom festivalu Sandens. Da je položaj domaćeg dokumentarnog filma u disproporciji sa nagradama koje naslovi sa ovih prostora osvajaju u svetu potvrđuje i reditelj Luka Papić. Njegovi filmovi su više puta nagrađivani - za naslov "Bez“ dobio je priznanje na festivalu u Nionu, dok je film "Prizvan i pozvan“, koji je realizovao ko-autorski sa Srđom Vučom, premijeru je imao u Envision takmičarskom programu IDFA festivala u Amsterdamu, a zatim je nagrađen i na Beldocs festivalu.

"Bukvalno iz godine u godinu se ti uspesi ponavljaju. To je jako dobra vizit karta za Srbiju. Budžeti naših filmova su ozbiljno manji od svih budžeta u okruženju i generalno prisustvo u medijima je dosta slabo. Filmovi nastaju ali je to uprkos svemu. To ne znači da je nemoguće prikazivati ih, da ne postoje ljudi koji su zainteresovani. Ipak, to sve nekako opstaje...“, priča Papić.

Film "Planina" na Sandens festvalu

Festivali svakako imaju svoju publiku i to su, uglavnom, ljudi koji poznaju i vole film i dokumentarce. Radi se, ipak, o jednom specfičnom krugu ljudi, što potvrđuje i iskustvo reditelja Davida Denića. Publika negde treba da se školuje, da stvori naviku gledanja dokumentaraca u bioskopima, što obzirom na trenutnu situaciju deluje nemoguće.

"Vidim da su ljudi mojih godina svi su upućeni u filmove. Imaju to znanje iako se ne bave filmom. Svi prate to, upućeni su, postoji ta online zajednica. To se jednostavno vidi. Sada je pitanje kako ta online zajednica da uspostavi neku pravu zajednicu koja gleda i poštuje te filmove. Ja sam optimističan veoma što se toga tiče!“, priča Denić.

Film "Bez" Luke Papića

Inicijativa mladih rediteljki koje su tokom prošle godine pokrenule festival Putujuće trake i širom Srbije, uglavnom u alternativnim kulturnim centrima puštale svoje kratke filmove, dobar je primer kako se može doći do neke nove publike, koja bi inače bila uskraćena za to. Možda je to primer koji bi trebalo slediti u slučaju dokumentarnih filmova. Infrastruktura, kakva takva, ipak postoji, samo je treba iskoristiti, priča reditelj Luka Papić.

"Postoji mreža kino prikazivača, skoro svako mesto u Srbiji, koje ima neki Dom kulture, ima i mogućnost da to prikazuje. To se ne dešava. Tu su neke inicijative koje nisu striktno filmske, neki alternativni prostori, kulturni centri ili festivali koji nisu filmski, a koji imaju želju da prikazuju filmove i tu su iskustva vrlo, vrlo pozitivna. Kada se tako napravi par filmova kao da imamo neki mali bend koji neko negde želi da čuje i onda idemo na turneju s tim bendom“, kaže on.

Potrebno je više mesta za prikazivanje, više publike i više podrške. Ako volite filmove koji pitaju, istražuju i izazivaju dođite na projekciju, podelite preporuku, pratite festivale. Time ne pomažete samo jednom filmu, već čitavom ekosistemu koji čuva priče koje vredе.

M. L.