Treba izmisliti novu reč za onlajn pozorište

Isidora Vlček (24) je rođena u Novom Sadu, gde je i završila glumu na Akademiji umetnosti. Igra u nekoliko predstava u četiri vojvođanska pozorišta, u serijama i par studentskih filmova, a trenutno priprema još jednu pozorišnu predstavu. Razgovarali smo o glumi u vanrednoj situaciji, ali i onome što radi van svog posla.

Tebe cela ova situacija sa koronom nije zaustavila. U toku su pripreme za novu predstavu "O Srđanu", šta možemo da očekujemo od nje?

Za vreme vanredne situacije igrali smo, preko Zuma, onlajn predstavu "Ko je ovde lud?". Trenutno su toku pripreme za novu predstavu, o Srđanu Aleksiću, trebinjskom glumcu, koji je preminuo od posledica udaraca 27. januara 1993 godine u Trebinju, u okršaju sa tri vojnika vojske Republike Srpske. Vrlo je zanimljivo, jer se dotiče teme nacionalnosti i postavlja pitanja o tome koja nacionalnost je istina i da li istina postoji kao univerzalna ili svako ima svoju istinu. To su neke teme koja ona otvara.

Kako se ti snalaziš kao umetnica u ovoj priči oko virusa, ima li posla? Kako je to umetnicima zapravo?

Rastužuje me pitanje oko snalaženja umetnika, jer nisam jedina. Trudim se da održim zdrav um, dušu i telo, da se održim u mentalnoj i fizičkoj kondiciji. Mora i ovo nekako da se završi. Pozorišta su nažalost zatvorena, snimanja serija otkazna. Misllim da je umetnicima jako teško i pitam se kako će da egzistiraju u ovom novom svetskom poretku i u ovoj situaciji kojoj se ne vidi kraj. Sa druge strane, shvatam da je život suviše kratak, sa ili bez korone, pa pokušavam na sve načine da živim u sadašnjem trenutku, jer zapravo sem ovoga što je sada, ništa drugo ni ne postoji.

Kako izgleda zameniti scenu monitorom?

Što se tiče naše onlajn predstave "Ko je ovde lud?", bilo je jako interesantno. Ima mnogo polemika oko toga da li je to pozorište ili nije. Mislim da to i ne treba da se zove pozorište, već treba da izmislimo novu reč za takvu vrstu događaja. Bilo je zanimljivo, jer se koriste i pozorišne tehnike i tehnike igranja na filmu. Bilo je izazovno, ali sam uživala.

Dobijala si uloge koje zahtevaju pevačke sposobnosti. Baviš li se inače muzikom, kako si od srednje muzičke došla do Akademije?

Moja mama je operska pevačica, a ja sam u pozorištu i muzici od kada znam za sebe. Volim da kažem da je to još iz mog prenatalnog perioda. U svim predstavama koje igram, ja i pevam. Volim muziku i nisam htela toga da se odreknem. Moj posao je sklop svega onoga što naviše volim, a to je scenski pokret, ples, sam glumački poziv i pevanje. Ovaj poziv je meni nešto najlepše što je moglo da mi se desi. Nisam znala da ne postoji srednja glumačka škola, pa sam gledala šta bi bio najbolji most do Akademije. Tako je taj izbor srednje muzičke škole bio vrlo logičan potez.

Koja je razlika između pozorišta i filma, šta ti više leži?

Uopšte ne mogu da kažem šta mi više leži, mislim da mi leži sve. U svemu uživam. Trenutno sam više u pozorištu nego na ekranu, ali sam sigurna da če doći vreme kada će biti obrnuto ili jednako, jer kada sam na sceni i pred kamerom, osećam da sam baš tamo gde treba da budem. Što se mene tiče to je osećaj koji treba da pratim. Bez obzira na koronu, vanredne i druge teške situacije, život će morati da se nastavi, a ja nemam nameru da odustajem od svog poziva.

Osim glume, baviš se i drugim kreativnim stvarima, poput izrade ručno rađenih papuča. Odakle ideja za to i šta su sve tvoji hobiji van glume?

Počela sam pre četiri godine. Do sada sam pravila samo za sebe i svoje sestre. Pošto to mnogo volim, za mene je to meditativna stvar. Odlučila sam da mi ne budemo jedine koje ćemo to nositi, već da to podelim sa drugima. Veoma su atraktivne, letnje, privlače pažnju, a mene održavaju u zdravom mentalnom stanju. Za mene je taj ceo proces pravljenja vrlo dragocen. Osim toga, hoću da se vratim na folklor, idem na jogu, puno radim na sebi i čitam knjige koje su vezane za shvatanje šire slike života: kako da ovaj život ne gledam samo u krupnom kadru, već u totalu, jer je on mnogo više od onog svakodnevnog u šta lako skliznemo.

U kakvim ulogama bi volela da se oprobaš, je li ima nešto što je ostalo neostvareno?

Volela bih da probam različite žanrove i pristupe teatrima, od klasičnog, preko Šekspira, Čehova, do savremenih pisaca, pozorišta za omaldinu, forum teatra itd. Želim da budem mentor, da se oprobam i u toj ulozi, da radim sa mladima i pomognem njima, a u isto vreme da usavršavam sebe. Isto važi i za film, eksperimentalni, dokumentarni, igrani, a bavim se i montažom. Kada već znam da je ovo moj poziv, znam i da će se nekako i život postarati da sve što želim i ostvarim, uz naravno moj požrtvovani trud i rad.

Koliko su kultura i umetnost važni danas, pogotovo kada govorimo o periodima kao što su ovi sa vanrednim sitaucijama, karantinom i zabranama?

Smatram da su kultura i umetnost uvek preko potrebne, samo je nažalost kod nas svest o njihovoj važnosti na vrlo niskom nivou. Pratim naravno i situaciju sa protestima. Nisam išla, ali sa kolegom sam pričala i došli smo do zaključka da je praviti predstavu usred ovih nemira, zabrana, koronavirusa, protest sam po sebi. Mislim da je nedovoljno posvećivanje pažnje i davanja značaja kulturi i umetnosti u našoj državi još jedan od razloga zašto se upravo sada ponovo, po ko zna koj put, kod nas dešavaju nemiri. Ali jednom moraju doći i srećnija vremena i za kulturu i umetnost kod nas. Duboko verujem u to.

Detaljniji intervju sa Isidorom možete poslušati u plejeru.

J. Božić

fotografije: privatna arhiva