Srcem svi vidimo isto

Razvojem tehnologije i pojavom novih, savremenijih pristupa pozorištu, retko se čuje da je neko mlad, a da se bavi pozorišnom i radio režijom. Upravo dvadesetčetvorogodišnja rediteljka Milja Mazarak je jedan od tih primera. Nedavno je osvojila nagradu za najbolju režiju na "Bašteatru" u Kragujevcu, a bila je deo stručnog žirija jubilarnog Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade(FEP).

Studiraš pozorišnu i radio režiju, što je specifično polje i ne toliko karakteristično za izbor mladih u svetu digitalizacije. Zašto si odabrala upravo to usmerenje?

Pozorišna režija nije samo zanimanje ili usmerenje, to zaista jeste način života i stalno preispitivanje sopstvenog odnosa prema svetu i prema sebi. Čini mi se da za mene to dolazi iz duboke potrebe da dokučim suštinu svih pojava koje čine život, da razumem prvo sebe pa onda sve ljude, ljudske odnose, granice, sreće, patnje, probleme u odnosu na trenutak u kojem živimo. Pozorište od svih umetnosti poseduje posebnu snagu i beskrajne mogućnosti da utiče na čoveka i probudi vrlinu u čoveku, jer se radi upravo o živoj igri, o prisutnosti, o trenutku. Iskreno, ni meni samoj nije do kraja jasno kako se to dogodilo da sam uspela kao veoma mlada da prepoznam da se sve ovo o čemu sada govorim zove pozorišna režija.

Osvojila su nagradu za režiju na Bašteatru u Kragujevcu za predstavu "Ovde je lepo – sečem drvo, jedem pasulj", što ukazuje da je tvoj rad prepoznat. Pored režije, predstava je osvojila još tri nagrade. Koje su "posledice" ove nagrade? 

Pre svega, lična satisfakcija i možda neko malo olakšanje u smislu potvrde da se nalazim na pravom putu. Takođe, osećam sada još veću odgovornost prema svemu što radim i što ću raditi. Lagala bih ako ne bih priznala da mi se vera u sebe malo osnažila. Takođe, javila mi se i neka ludačka potreba da nikad ne izneverim brojne predivne ljude sa kojima radim kao i one koje naše predstave okupljaju. S druge strane, posledice kojih još uvek nema, a koje iskreno priželjkujem, jeste da se dogode konkretne promene, odnosno da se predstava "Ovde je lepo – sečem drvo, jedem pasulj" smesti na redovni repertoar neke scene i nastavi da živi i da se razvija.

Za pomenutu predstavu, za koju si dobila nagradu, rekla si za portal "Hoću u pozorište" da je tema nastala nakon što je Festival internacionalnog studentskog teatra (FIST) objavio da je tema tog festivala "Pasivnost mladih" i tu se rodila ideja i saradnja sa Filipom Grujićem. Šta je bilo primarno što si želela da prikažeš u predstavi, a da predstavlja pasivnost kod mladih?

Mene je prvenstveno tu nerviralo upravo to generalizovano etiketiranje jedne pojave u društvu. Mladi su pasivni. Dobro. To kao znamo svi. Da li je to baš istina uopšte i šta znači to? Mislim da problem sa konkretno tom temom počinje već tu. "Osuđivati" mlade da su pasivni, lenji ili nezainteresovani nema mnogo smisla jer to ne pomaže nikome. Ne radi se ni o tome ko je kriv za tu pojavu u društvu. Svako želi da živi bolje. Naročito mladi! To sam želela da prikažem.

Koji je najveći problem koje mlada pozorišna rediteljka može da ima u Srbiji?

Uh, ovo je teško pitanje. Ne mislim da je to bolnija tačka od mnogih drugih trenutno u Srbiji. Mislim da se svi mi, mladi, koji se bavimo umetnošću (pogotovo pozorištem) ili bilo čime što ne služi direktno osnaživanju trenutnoj vlasti, nekako nalazimo pred sličnim preprekama. Ne bih sebe u tom smislu posebno izdvajala, pogotovu jer sam na samom početku i još uvek osećam da nisam situaciju sagledala sa svih strana jer ipak nemam dovoljno pravog radnog iskustva. Možda je jedino što znam da sam dugo vremena bila uplašena upravo od ovog pitanja, da ne kažem prestrašna, ali sve više shvatam da prepustiti se tom osećanju nema nikakvog smisla. Na svu sreću, primeri mojih mladih kolega me podstiču da se borim i zahvalna sam im na tome.

Nedavno si bila u stručnom žiriju Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade zajedno sa Nikolom Pejakovićem Koljom. Koliko se razlikuju mišljenja u razumevanju i precepciji predstava, s obzirom na razliku u godinama?

Da, do neba sam zahvalna direktorki FEP-a, Sonji Petrović, na datom poverenju i prilici da budem deo 25. FEP-a! FEP je upravo jedan primer dobre prakse u Srbiji i potvrda da "Srcem štapom i kanapom” zaista ništa nije nemoguće. Bila mi je velika čast i posebno zanimljivo i dragoceno iskustvo biti u stručnom žiriju sa Nikolom Pejakovićem Koljom i sa Đorđem Živadinovićem Grugurom jer mi se čini da smo nas troje veoma različiti (ne samo generacijski) ali smo imali istu nameru, a to je da pristupimo ovom zadatku zaista srcem. Kada se stvari tako rade, onda se ljudi jako lepo razumeju i lako dogovore. Dakle, nije bilo nikakve razlike u razumevanju i percepciji predstava, s obzirom na razliku u godinama. Srcem svi vidimo isto.

Ti si iz Subotice, studiraš u Beogradu, a posećuješ i pozorišta u drugim gradovima. Šta im je zajedničko?

Zajednička im je važnost koju imaju za ljude koji dolaze u sva ta pozorišta, za gradove u kojima se nalaze, za kulturu i za naše društvo. Dalje, zajednički su im problemi, zajedničke prepreke, zajedničke potrebe... Nadam se da su im ciljevi isti, a još više se nadam da su svi svesni koliko su važni.

Kakvo je tvoje mišljenje o pozorišnoj sceni u regionu?

Trudim da pratim pozorišna dešavanja u regionu koliko god mogu, a to je uglavnom kroz festivale. Mislim da smo svi tu negde u istom proseku. Važno jeste da se u pozorištu, na regionalnom nivou ljudi povezuju, razmenjuju iskustva i međusobno pomažu jer govorimo istim jezikom.   

Možemo li očekivati nešto novo u tvojoj režiji uskoro?           

Naravno. Sledeći po redu je projekat koji pripremam u okviru master rada na fakultetu, ali još uvek nije trenutak da govorim o detaljima jer je sve u ranoj pripremnoj fazi.

S.P.