Plesom kroz život

Iako je po obrazovanju diplomirani arhitekta, Neda Popović se dugo godina bavi plesom, scenskim umetnostima i koreografijom. Bogatu i uspešnu karijeru unapredila je boravkom u Americi, a nastupala je na mnogim festivalima, plesnim takmičenjima i pozorišnim scenama širom sveta.

"Ono čime se ja bavim su ples i pozorište, u najširem smislu te reči, kao izvođač, koreorgaf, ali i kroz školu plesa i scenskih umetnosti 'Foxy'. Za par dana, 30. novembra u amfiteatru na Spensu, sa dečijom grupom imaćemo drugo igranje mjuzikla 'Gde su boje'. To je prva autorska predstava moje škole, u kojoj nastupaju deca uzrasta od šest do 13 godina i namenjena je, naravno, deci. To je ono čime se trenutno najviše bavim", ispričala nam je Neda na početku razgovora u okviru emisije Dnevna soba Oradija.

Pretpostavljam da se baviš širokom paletom plesova, koje vrste najviše neguješ i voliš?

Što se tiče škole plesa tu se pretežno bavimo džez baletom, mjuziklom, pomalo i savremenom igrom i uglavnom su to stilovi koji se koriste i prepliću u pozorištu i mjuziklu, ali uz elemente svinga, čarlstona i svega ostalog. Lično, najzanimljiviji mi je džez koji se koristi u muzičkom teatru. Ljudi ga možda prepoznaju po filmovima "Čikago", "Sav taj džez", "Igrači prvog reda" i sličnim. Najviše volim da plešem upravo uz ovakvu muziku i ako govorim kao plesač, to je moj odabir. Scena, igra pred publikom, pozorište, pevanje i gluma.

Šta bi iz prethodne karijere izdvojila? Koje tačke u karijeri su ti promenile život?

Pa jako je teško odabrati, ali možda je na moju karijeru najveći uticaj imala stipendija koju sam dobila za školu Jacob’s Pillow u Americi. Još važnije je što sam je dobila od direktora te škole, koji je bio zadužen za njihov plesni festival i koji je uz to nagrađivani brodvejski koreograf. Jedna od radionica je bila 2013. godine u Pozorištu na Terazijama, a ja sam bila među stipendistima te škole. Već sledeće godine otišla sam u Ameriku, radila sa raznim jako zanimljivim i uspešnim ljudima sa Brodveja, Oskarovcima, što je bila ogromna privilegija. Tu sam definitvino odlučila da je mjuzikl ono čime želim da se bavim u životu. Nakon tog perioda učestovala sam u mjuziklu "Spamalot (Kako je Artur postao kralj)", jednom montipajtonovskom mjuziklu koji je imao našu franšizu. Kralj Artur je bio Nikola Kojo, a u postavi su još bili i Nikola Đuričko, Gordan Kičić, Dejan Lutkić, Jelena Jovičić, Miroljub Turajlija i mnogi drugi. Nakon toga sam počela da radim u Pozorištu na Terazijama, kao član baletskog ansambla, a posle i u Madlenijanumu, u BDP-u, ali može se reći da je sve krenulo od te stipendije.

Koliko znam nisi samo plesač, već radiš i kao koreograf?

Tako je. Više od 20 godina radim kao koreograf, po raznim plesnim školama u Novom Sadu, sa takmičarima. Osvajala sam razna odličija na državnim, evropskim i svetskim prvenstvima, ali su mi uvek bile draže koreogafije koje sam radila za Festival uličnih svirača, na primer, sa kojim sam tri puta sarađivala. Takođe, zanimjivo je da sam radila i dečiji Eurosong, dakle naše predstavnike koji su bili na Kipru, radila sam i Fashionweek i još mnogo toga, zaista je teško setiti se svega.

Koja je razlika između takmičarskog i plesa koji to nije?

Takmičarski ples podrazumeva da plesači mnogo striktnije vežbaju. Daleko od toga da plesači u pozorištu, na primer, ne vežbaju striktno, ali ples kao takmičarski, praktično je sport. Možda se ne zna dovljno o tome, ali mi smo kao zemlja jako uspešni u tim takmičenjima. Imamo veoma talentovane takmičare i na žalost to ovde nije dovljno prepoznato. Verujem da mnogo ljudi ne zna da imamo i evropske i svetske prvake. Ta deca mnogo rade, vežbaju, edukuju se i mnogo novca ulažu u sebe, u kostime, kotizacije, putvanja i sve ostalo. S druge strane, lično sam odlučila da otvorim školu koja se ne bavi takmičarskim plesom jer je moja ljubav pozorište, to je svakako na prvom mestu. Na drugom, ali ništa manje važno, je da želim da dam šansu svim onim plesačima ili onima koji bi to želeli da postanu, a koji nisu vrhunski kalibar da bi se takmičili. U svojoj karijeri koreografa sam se susretala sa toliko dece koja obožavaju da plešu, ali prosto nisu imala uslova da postanu takmičari usled mnogih činilaca. Mjuzikl i pozorište daje šansu svoj toj deci, pa i starijima koji žele i koji su veliki entuzijasti da učestvuju, napreduju i pronađu se možda u nekom drugom obliku scenske umetnosti, glume ili pevanja, na primer.

Koliko je tebi  potrebno vremena i angažovanja, ali i ostalih fizičkih sposobnosti poput snage, teretane, da bi se bavila ovim poslom?

Ja sada ima 38 godina i poznajem svoje telo dovoljno da znam gde mi je granica. Kada sam bila mlađa, to je bila prilično rigorozna rutina, vežbala sam maltene svaki dan. Sada se to svodi na tri do četiri puta nedeljno kada vežbam lagane vežbe, jer prosto moram da osluškujem svoje telo. Ima tu još jedna stvar i zove se muscle memory. Mišići pamte tvoje pokrete i sve što treba da uradiš je da paziš i kontrolišeš svoje telo da se ne povrediš. Što se tiče plesača, pogotovo u profesionalnom pozorištu, balerine i plesači vežbaju svakog dana. Jedan dan nedeljno im je slobodan, a svim ostalim danima se vežba kako bi telo ostalo u funkciji.

Na pomenutom Festivalu uličnih svirača, na njegovom otvaranju, bila si angažovana i kao plesač i kao koreograf. Tada si sa partnerom igrala tokom povorke otvaranja. Kako biraš partnere i saradnike u plesu?

Ako si u profesionalnom ansamblu onda vežbaš sa svakim partnerom kog imaš u ansamblu. Konkretno, na Sviračima bio je angažovan Goran Vidaić moj dragi prijatelj i moj "večiti partner" sa kojim plešem još od 2008. godine. Sa nekim igraš bolje, sa nekim možda ne toliko, ali kao profesionalci prosto smo naviknuti da pratimo jedni druge i menjamo plesne saigrače jer predstava tako nalaže. 

Pretpostavljam da se u tvojoj karijeri deslo mnoštvo angedota i zanimljivih detalja kojih publika nije svesna. Čega bi mogla da se setiš?

Dešava se često, sve je to jedan živi organizam, ima raznih situacija (smeh). Prvo što mi pada na pamet je gostovanje predstave "Spamalot" u Nišu, na otvorenoj sceni, letnji festival. Poslednje numera, svadba, svi smo na sceni i u tom momentu hor, koji sedi sa orkestrom, uopšte se ne čuje. Muzika se čuje, ali tekst ne. Moj kolega iz Bijeljine, fantastičan plesač, koji inače mnogo voli da peva, ali na žalost nema sluha, okreće se celom ansamblu i viče "pjevajte ljudi hor se ne čuje!" Naravno, on kreće da peva u najgorem falšu koji postoji i od tada je uvek ta anegdota kada se igra ta scena (smeh). Desi se da ostane rekvizita, da se otkopča kostim, ili na primer, u predstavi "Zona Zamfirova" u Pozorištu na Terazijama otkačile su se neke perlice sa plafona i sve je popadalo po sceni. Mi naravno nakon toga baš treba da igramo valcer sa 20 ljudi na sceni. Glumci su se snašli pa su kupili te bisere po sceni i odradili su to glumački tako da publika nije primetila. Sve je to super i zabavno, ali ume da bude jako opasno. Ceo ansambl radi kao jedan tim i uvek kada vidiš da je nešto potencijalno opasno za nekog tvog kolegu uskačeš i pokušavaš da pomogneš.  

Ples, uz koreorgafiju, nije jedino čime se ti baviš. Šta je to što uz ove poslove aktivno radiš, a iz sveta mode je?

Već desetak godina imam svoj modni brend torbi, novčanika, asesoara, koje sama dizaniram i šijem. Počelo je tako što sam videla jednu preskupu torbu i htela sam da je kupim, a onda shvatila da jednostavno neću da dam te pare i napravila sam svoju. Onda sam sašila i drugaricama, pa su me naterale da to počnem i da prodajem. Nekad sam išla i po sajmovima, ali sad zbog obaveza nemam toliko vremena. Uglavnom izlažem u radnjama unikata u Novom Sadu i na Fejsbuku. Pored toga dizajniram i šijem većinu kostima za moje plesače i predstave koje radim.

Kada razmišljaš o planovima, postoji li ideja da se ponovo vratiš u Ameriku ili je tvoja budućnost vezana za Srbiju?

Amerika, posebno Njujork, jako je privlačna za nas koji se bavimo plesom. Tu je centar sveta mjuzikla, Brodvej... U ovom momentu jedino što bih mogla da uradim jeste neko usavršavanje. Imam previše godina da bih razmišljala o profesionalnoj plesnoj karijeri negde drugde, van Srbije. Moj najveći san je da budem koreograf na Brodveju, s tim da sam ja tamo jako mala riba u jako velikom moru i toga sam svesna. Zato mislim da je za sada plan da u našem gradu osvežimo scenu mjuzikla. Oni postoje, ali svakako ne u onolikom broju koliko bi trebalo za ovakav grad. Upravo zato sam i počela sa školom, s namerom da jednog dana to možda bude ozbiljnije produkcija. Za sada radimo dečije predstave, ali u planu su i predstave za odrasle.

U subotu 30. novembra, u amfiteatru na Spensu, biće izvedena predstava "Gde su boje". Priča je o devojčici Senki koja želi da bude slikarka, ali je kada je bila mala predugo gledala u Sunce i onda joj je sve postalo crno. Kada je ponovo progledala sve boje su nestale i ona kreće u potragu za bojama. Svaka boja je određeni karakter i određeni lik. To je predstava u kojoj igraju deca i namenjena je deci.

Nedino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete preslušati ovde:

Jovan Marjanović

fotografije: Aleksandar Jovanović