Niko kao Niko

Izdavačka kuća "Više, manje, zauvijek" redovno nas obraduje novim i zanimljivim izvođačima, a jedan od njih je svakako i Niko Nikolić čiji se album prvenac "Drugo mesto" već dobrano zavrteo kod publike. 

Foto: YouTube/više manje zauvijek

Niko je mladi kantautor iz Trstenika, koji stvara u Beogradu. Njegovu muziku karakteriše specifičan gitarski zvuk, praćen klavijaturama i zapakovan inovantnom lirikom. Zvuk, iako moderan, podseća na neka prošla vremena i vodi nas na put eskapizma, koji nam je u ovim trenucima preko potreban.

Krajem prošle godine je izašao tvoj album "Dugo mesto", da li si zadovoljan kako je on primljen?

Prošlo je godinu dana od albuma, mada imam utisak da to traje. Ova pandemija se odužila i svirke su se dugo čekale tako da tek sad imam priliku za svirke i da smislim neku kombinaciju za uživo izvođenje pesama.

Neke pesme su se već izdvojile kao hitovi, poput "Amerikanke", da li ti je to bilo iznenađenje?

Moguće i da jeste. Što se tiče te pesme, imao sam utisak da je refren interesantan i onda sam se iscimao da za pesmu postoji i improvizovani prateći sadržaj odnosno spot. Predpostavio sam da će imati najveći potencijal  hita, s tim što i dalje ima tu neku alternativnu crtu što se tiče tekstova, pa i načina pevanja. Baš je neko prokomentarisao da se lako pamti a teško pjeva. Ima tu neku crtu neobičnosti.

Da li bi opisao svoj album kao "neobičan" ili bi iskoristio neku drugu reč?

Teško je pričati o svojim pesmama i stvaralaštvu. Nekako sam se vodio tom iskrom da pravim ono što je meni interesantno. Kada si previše izložen prosečnim sadržajima želiš da ono što praviš bude originalno. Više sam gledao da meni prija i onda sam pravio slojeve pesme koji "ispadaju". Bilo je tu neobičnih stihova ili čudnih melodija ili boja na gitari i klavijaturi. Nisam se optrećivao da li je to nešto prijemčivo ali nisam ni namerno hteo da to bude neobično, sve se to prirodno stopilo.

Album ima jak vajb nekih sedamdesetih i osamdesetih godina. Šta misliš o povratku sint muzike u ovom modernom ruhu?

Ja nemam ništa protiv povratka sve dok ima nivoa originalnosti i osećaja da je nastalo u savremenom dobu, da se makar u nekom stihu pominje referenca na sadašnjost. Nostalgija radi nostaligije mi nije jaka, to mi je nekako jeftin trik. Uvek je najlakše dodirnuti sećanja ljudi, ali treba kombinovati i istraživati. Nostalgija je super kao motiv i kao inspiracija. Ima toliko sadržaja, toliko pravaca je postojalo da je jednostavno lako naći stare albume i skidati te pesme i provaljivati fore. Mislim da treba kombinovati i na kraju napraviti originalan produkt.

U pesmama se često provlače motivi raznih geografskih pojmova, odakle to?

Pesme jesu nastale na početku pandemije i ima i toga, ali i osećaja da je drugde uvek bolje, da ovde nema tako dobrih prilika. Pošto nikada nisam pisao tekstove pre toga, tražio sam motive za koje bih imao temu i lakše mi je bilo da tako gradim slike i priče. Vremenom su tekstovi ipak postali intimni i vezani za neke moje privatne stvari.

Pesme na Jutjubu prati i zanimljiv vizuelni identitet, koliko je truda uloženo u sve to?

To je bilo prijateljski. Mojoj drugarici Tamari Hasičević su se jako svidele pesme kada ih je slušala i onda smo se dogovorili da on to nacrta. Nije bilo nikakvog budžeta i sve se radilo korak po korak. Pesme jesu slikovite, stihovi su više kao neke imaginarne slike i želeo sam da vizual nagovesti osećaj pesme. Mislim da su vizuali neophodni da bi neko kliknuo na pesmu.

M. Lazić