Muzika je put kojim želim da idem

Vukašin Marković, pevač, trombonista i vođa bedna IRIE FM pre nekoliko dana boravio je u Novom Sadu, promovišući novi album "Putevi". Po mnogo čemu, a posebno po stilskom i muzičkom zaokretu, ovaj album je značajan bendu i njihovoj mnogobrojnoj publici. Na albumu se nalazi i nekoliko već poznatih hitova, tako da Vukašin i ekipa uveliko rade i na novim pesmama. 

"Album 'Putevi' je zaista oličenje jedne drastične i možda najvažnije promene nakon svega što je prošao ovaj bend. Ideja je sada otišla u drugom pravcu u odnosu na onu koja je bila inicijalna zamisao. Zbog toga je taj album i sam pristup muzici toliko značajan", priča nam Vukašin na početku razgovora za Oradio.

Kako ti sada gledaš na taj album?

Naravno, kao i sav materijal na koji gledaš nakon nekoliko godina, utisak se menja. Postoje neki dragi mometni ali i oni koje bismo svi da menjamo ili drugačije rešimo. Kako kaže moj drugar Skaj Vikler  (Đorđe Miljenović), posao umetnika nikad nije gotov, jer koliko god da si siguran i zaljubljen u određeni materijal, već koliko sutra se, uslovno rečeno, pojavljuju neke mane, potrebe i provokacije za promenama. Veriujem da je ovo bitan album nama, zato što smo izašli iz neke naše ljuske i radili smo ga zasita ozbiljno. Šta god da pričam o ovom novom, nekako nipodaštavam ono staro. Lično to sebi još najmanje zameram, iako sam autor svega, ali mi kolege iz benda, koji su iz tog perioda dosta zameraju, jer oni misle da je to dosta dobar materijal. 

Koji su to "Putevi" kojima ste išli, o čemu se zapravo najviše radi na albumu?

Put je samo linija kojim se ide na ovaj ili onaj način. Vertikalan ili horizontalan, po dubini ili širini, nije bitno, važno je da put na kraju bude pređen.

Od 2012. godine i momenta kada ste proglašeni za najbolji reggae band u Evropi prošlo je dosta vremena i sada ste na drugačijem muzičkom talasu. Koliko ti ipak nedostaje stari zvuk?

To je, nekako, na nivou lepog sećanja. Ne čeznem za time, to je bio deo tog vremena i stanja svesti. Kada se osvrnem i pogledam unazad, bio je divan. Često kažem da mi je žao što me neko ranije nije skrenuo s tog puta, ali to ne funkcioniše tako. Stvari prosto treba da se dese i slože, mada su to neopipljiva mesta i nema mnogo poente žaliti za urađenim ili neurađenim. Nedostaje mi rasterećenost jedne mladosti koja je mnogo više od muzike, ali sama muzika ne. I u novim pesmama dosta ubacujem reggae motive, samo na jedan specifičniji način. I s tim sam prilično srećan, jer smatram da je sad zapravo to i zadatak da uradim, a da ne bude "prva lopta".

Album je tu, pesme su već dobro zaživele među publikom, šta je plan za dalje?

Da, pesme su već neko vreme tu, a da nisu fizički objavljivane i mi smo hteli da podvedemo sve pod jedan komad. U narednom periodu verovatno ćemo izbaciti singl za pesmu "Magija" koja nije objavljena do sada. Slede spotovi, novi singlovi, a nadam se i novi album u nekoj skorijoj budućnosti.

Kako odlučiš šta ćeš od svih zanimanja kojim se baviš, biti svako jutro kad se probudiš?

Ja sam jedna ličnost, radoholik. Nisam glumac, nisam ni muzičar. Ja sam amater zaljubljenik, uživam u tome i ne bih voleo da je drugačije. Mislim da mora da postoji neka poniznost u nečemu što radiš. Jedino će te to terati da radiš i istraješ do kraja. Ja u svemu tome uživam i velika je privilegija, a to ti i daje neko zrno sreće i kvaliteta. Najzabavnije je traženje toga. Sve ostalo može da bude dosadno. Što sam stariji, sve manje se 'palim' na live svirke iako je sve to kul, ljudi su tu, ali ja bih najviše voleo da sedim u studiju i da pravim pesme i stvaram. To je za mene prava alhemija muzike, to je prava avantura, tako konzumiraš muziku i tako je živiš. Mislim da je živeti muziku ustvari praviti muziku, a ne samo je izvoditi. Meni se jednostavno tako sviđa. Kad ustaneš, ako si toliko lud za nečim i dobro se osećaš u tom kontekstu, odnosno, kad se najbolje osećaš u tome ne šta puno da razmišljaš. Prosto to dišeš. Čemu posao ako za njega ne goriš. Kao i dizajn, mada je to drugačije. Volim naravno i dizajn, ali tu je obaveza i disciplina, dok u muzici mogu da radim bukvalno šta hoću. Nekad odlučim da se malo primirim, nekad ne želim to. U muzici to mogu, dok u dizajnu postoji jedan balans, kompresija će da održi to u nivou. Ako bih već morao da kažem, eto, postoje te dve podele, iako već godinama radim obe stvari i žongliram između njih. Nekad mi je to bilo naporno, ali sada je normalno i to je moj regularan tempo.

A kada pričamo o glumi, koliko ti pravi problem to što se ljudi vezuju za likove koje si tumačio?

Pa da, to je kao da napraviš jednu muziku i onda te samo za to smaraju, a ti imaš još gomilu toga. Meni je to iskustvo mnogo dobrog donelo. Nikad se nisam pokajao i uvek bih ponovo, ako bi mi se pružila prilika da se vratim kroz vreme. Ljudi se vežu za ulogu, što nije ni čudno, s obzirom na to koiko se puta sve to repriziralo i koliko sam im puta bio u kući, pa me gledaju kao nekog cimera. Nikoga ne krivim, ali jeste zamorno. Dokle god je to u nekim granicama kulture, učtivosti i elementarne pristojnosti, sve je ok. Na to se ne ljutim, zašto bih, pa to sam ja radio i bilo bi neukusno s moje strane da se ljutim ili da mi smeta. Ali da, zna da bude naporno. Ljude vole da daju svojoj inerciji da plovi, uvek imaju zgodan šlagvort, nešto s čime bi da se našale, a to zapravo nije duhovito uopšte. Nađu ljudi za zgodno da kažu neku paušalnu nepotrebnu konstatciju koja je samo njima smešna. Ja sad imam 33 godine i to je neki potpuno drugi život koji je prošao i zbog toga me često smara. Drago mi je naravno da to postoji, da se pojavljujem u jednom takvom snimku, ali, iskreno, kao da je to neki drugi čovek.

Nije tajna da si među mlađom generacijom, pogotovo ženskom populacijom prepoznat kao seks simbol. Koliko to može da odmogne ili pak pomogne da široj publici predstaviš ono što radiš?

Bolje da je tako nego da je nekako drugačije (smeh). Rano sam upoznao taj fenomen popularnosti i ako kažem da sam u seriji počeo da igram sa 13 godina, a ona je počela da se emituje od moje 14. godine života, ja od tada ne mogu da prođem ulicom i da ne budem primećen. I to je jedna strašno naporna stvar. Na stranu što je to jedna kompletna fikcija i što je to jedna iluzija, ali meni je naporno jer ja bivam predmetom te iluzije. S druge strane, javni posao je takav da ima mnogo nuspojava. U mom slučaju, to su nuspojave. Neko se tim poslom bavi da bi na tome zarađivao lovu, da bi bio seks simbol i da na to ima prođu. Ja svoje beneficije seks simbolizma ne koristim (smeh).

Postoji li nešto što te privalči, a da do sada nisi radio?

Muzika je ono što želim. Mislim, nije da ne bih voleo da probam da vozim paraglajder (smeh), ali baš me za to briga. Sa ovoliko godina koliko imam, valjda bi trebalo da znam šta želim. A želim da se bavim muzikom. Tu je i dizajn. Strast ka tome je takođe jako velika, mada je za muzikom svakako veća. Voleo bih da putujem i da budem na mestima koja nisu samo moja kuća. Pre bih voleo da iskusim nova mestam nego nove ljude, iako sa mestima idu i ljudim pa mi je to sasvim ok. Ta mesta mi deluju kao neko utičištem jer ja nisam osoba koja se predobro snašla u ovom sadašnjem oretku. Možda nekad i zažalim što nisam rođen u neko drugo vreme, jer imam priličan detachment od svega što mi se nudi. Prosto bih najviše voleo da sedim i radim muziku i da svi prijatelji koji žele da me vide dođu kod mene u studio, jer ja njih zaista želim da vidim. Jedan život je strašno kratak i neka u ovom životu muzika bude moj izbor i kad sam tu, da to uradim kako valja.

Vukašinovo gostovanje u emsiji "Dnevna soba" možete poslušati ovde:

Jovan Marjanović