Lupkanje, trupkanje i pevanje telom

Novosađani Ana Vrbaški i Marko Dinjaški bave se specifičnim muzičko scenskim izražajem, a nastupaju pod zajedničkim nazivom Alice in WonderBand. Muzičko putovanje u kome svoja tela korsite kao instrument upotpunjeno je vokalima, a sve u sklopu nekoliko predstava koje publika, ne samo našeg grada, može da pogleda na njhovim nastupima.

"Bavimo se muzikom i pozorištem, a ono što radimo drugačije od drugih su telesne perkusije. Mi naše telo koristimo da bi prozivodili muziku, tako što se lupkamo, trupkamo i na različite načine proizvodimo ritmove telom, a uz to i pevamo. Alice in WonderBand se sada uglavnom služi akustičnim sredstvima izražavanja i to su telo i glas. Zanimljivo je kada u sve to uključimo i elektronsku muziku, pa napravimo kombinaciju svega. Tako smo uradili sa kompozicijom 'Uči me majko, karaj me' u koju smo ubacili semplere i još neke zvuke i ispalo je zaista jako zanimljivo", ispričala nam je Ana na početku razgovora za Oradio.

Kakva je bila prethodna godina za vas?

Prethodna godina je bila baš zanimljiva i nekako dugačka, jer se toliko stvari desilo. Bili smo dva puta u Nemačkoj, a posebno prva turneja koja je bila početkom prošle godine bila je jako zanimljiva i uspešna. Svirali smo na potpuno različitim mestima, na primer, u gradskoj galeriji u Roznehajmu, ali i u nekoj lokalnoj kafani (smeh). Valjda se u tom nekom našem umetničkom životu svašta dešava i imamo prilike da nastupamo na raznim mestima. Svemu tome je zajedničko to što su naši domaćini veoma srdačni, zainteresovani i oduševljeni za to što mi radimo. To dokazuje da muzika razbija barijere, mi ne znamo nemački, oni ne znaju srpski, ali baš nas briga, svi se odlično razumemo. 

Kako ste uopšte došli na ideju da krenete sa ovim zanimljivim muzičkim pravcem?

Zvuk tela koji može da se proizvede jako se lepo slaže sa glasom. Kada su u pitanju klasični bendovi, gde imaš bubnjara i pevačicu, obično pevačica traži od bubnjara sa se stiša, a bubnjar od pevačice da se pojača (smeh). Mi smo ovde to izmirili, oboje i pevamo i lupkamo se, tako da oboje sve lepo čujemo. Body percusion tehnika je u suštini iskonska, kao i pevanje. Popularna je u svetu i dosta se primenjuje a možda najpoznatije grupe na svetu su Stomp i Barbatuques. Mi to malo drugačije radimo od njih, pošto spajamo pozorište i izvođačke umetnosti i pravimo nešto što je između pozorišta i muzike odnosno koncerta.

Bila sam na jednoj radionici u inostranstvu koja se bavila telesnim perskusijama, međutim, tu je taj način muziciranja bio više u terapeutskoj funkciji i razvijanju sopstvenih mogućnosti, u izvesnom smislu multitaksinga. I zasta, kombinacija govora, pevanja, kretanja, lupkanja, tera te da uključiš sve moguće kapacitete. Meni se to ipak najviše dopalo kao način muziciranja i muzičkog izražavanja, a to je prepoznao i moj parter i kolega Marko koji je krenuo da radi na sopstvenim aranžmanima.

Kako dolazite do finalne koreografije, muzike i pokreta?

Zavisi. Kada smo počeli da radimo predstave "Kiss" i ceo materijal koji može da se podvede i pod pop muziku, i etno, ima roka muzike, malo fankija, a dotle smo stigli tako što smo odabrali pesme koje nam se jednostavno dopadaju. Za te pesme smo napravili muzičke aranžmane, a nakon toga smo došli kod rediteljke Višnje Obradović, glumice Srpskog narodnog pozorišta koja se uhvatila za glavu i rekla "aman ljudi ko će sve ovo spojiti" (smeh). Na kraju se ispostavilo da smo mi sami glavni način da se to spoji i sve to u predstavi funkcioniše jako dobro. A kako je to priča o odnosu između dvoje ljudi, žene i muškarca, onda se sve to nekako jako dobro uklopilo. Za novi projekat koji nosi naziv "Rikatakatur", a koji je posvećen tradiocionalnoj muzici, odlučili smo da budemo malo pažljiviji u odabiru numera i da planiramo unapred. Tu se nalaze etno pesme, tradicionali sa Balkana i to iz raznih krajeva i različitog porekla. Balkan mislim da i nije geografska već možda više psihološka odrednica (smeh). 

Koliko vam vremena treba da postavite jednu predstavu od početka do kraja?

Uh, pa treba nam dosta vremena, mogu da kažem da ni ne prestajemo da je postavljamo. Ona se menja sa svakim izvođenjem u zavisnosti od publike i u zavisnosti od nas, dana, našeg raspoloženja. Jako je važno naravno i za koju publiku igramo, ali i kakvu nam enegriju vraća ta publika. Zanimljivo je da smo često imali jako različitu publiku. Igrali smo i za decu, i za roditelje sa decom, ali i samo za odrasle, za mlade... Uvek sam se pitala da li svi oni nađu nešto u našoj predstavi? U stvari, svako gleda svoju predstavu i vidi ono što se njemu dopada. Mala deca se kikoću gegovima koji su njima zanimljivi, oni vole što je sve tako živo, puno nekih čudnih zvukova. Odrasli shvataju to na drugačiji način odnosno možda baš na onaj na koji smo mi hteli to da ispričamo. Najzanimljivije je, kada smo, na primer, prošle godine u novembru igrali u Novosadskom pozorištu u publici su bili svi, sve starosne generacije.

Može se reći da ste, barem kod nas, rodonačelnici muzičkog pravca ili svojevrsnog načina muziciranja. Koliko misliš da svoja iskustva možete da pokažete mlađim kolegama?

Milsim da ima dosta prostora za to, ali ono što sigurno znam je da moraju da budu posvećeni. Ta vrsta posvećenosti, odluke da se time bavi, mislim da će se češće naći kod nekog ko svira, na primer, klavir ili neki drugi klasični instrument a da se onda pozabavi telesnim perkusijama. Da bi neko ušao sa nama da radi morao bi tome da se posveti potpuno, onako "do koske".

Koliko često i gde ogranizujete svoje radionice na temu telesnih perkusija?

Vrlo rado smo vodili radionice i po Novom Sadu, Beogradu i Subotici. U zadnje vreme smo to možda malo smanjili, jer se mnogo više fokusiramo da držimo radionice na festivalima. Jako je lepo iskustvo bilo na Kotorskom festivalu za decu, koje je trajalo četiri dana i to je bilo zasita fantastično iskustvo. Kada ti dođe dvadesetoro dece koja ne mogu da sačekaju da radionica počne, onda i ti imaš potpuno drugu vrstu energije. Ovih dana idemo za Samobor u Hrvatskoj i tamo ćemo držati radionicu od dva dana i biće to neka vrsta intenzivnog kursa, uslovno rečeno. Čim nam se ukaže prilika vrlo rado ćemo to opet raditi i u našem gradu.

Kakva bi mogla da bude perspektiva ovakog muzičkog izraza u modernoj muzici?

Mislim da je to jako zanimljivo ali za one koji bi bili posvećenici, za one koji bi zaista želeli da sve to istraže od početka do kraja. Toliko mnogo različitih zvukova može da se proizvede, ali to zahteva jednu drugačiju estetiku i kulituru na koju mi danas nismo baš toliko navikli. To je estetika tišine. Navikli smo na jako puno zvukova, a ovo prosto zahteva drugu vrstu pristupa muzici. S druge strane, mi radimo na tome da svoj nastup proširimo i budemo u mogućnosti da ga radimo i pred većom publikom. To znači da razvijemo matrice preko kojih ćemo raditi telesne perkusije. Takav način ima svoj šarm i svoj razlog, jer se jednostavno tako nešto traži na tržištu. Potrebno je da ima neku savremenost, koja je neophodna iako mi nikad to ne radimo samo zbog para. Dopada mi se da naša muzike stigne do šire publike, ne samo zbog većeg honorara ili više prodatih karata, nego zbog toga što možeš većem broju publike da pokažeš drugačiju estetiku, na koju ona nije navikla. Kao po pravilu sa naših nastupa publika odlazi fascinirana zato što oseća tu vrstu energije. To su ljudi koji su blizu, neposredno pored nas. Pitanje je da li možemo da stignemo i do gledalaca koji su malo dalje? To ćemo da vidimo.

Gde će publika moći da vas vidi u nekom narednom periodu?

U Novom Sadu, u SNP-u ćemo biti 31. januara i par puta u februaru. Nakon toga ćemo sigurno biti u Beogradu, a želimo i planiramo da obiđemo što više manjih mesta oko Novog Sada. Idemo ponovo krajem feburara u Nemačku gde nastupamo na nekim poznatim mestima, uslovno rečeno alterantivnog teatra, a držaćemo i radionice. Ono što je takođe zanimljivo je da ćemo u narednom periodu držati radionice i horu što će biti jako zanimljivo i to će biti poptuno drugačija vrsta rada.

Jovan Marjanović