"Kosa" pola veka kasnije: Da li se nešto promenilo?

Kultno delo "Kosa" prevenstveno je bilo zamišljeno kao brodvejski pozorišni komad, ali je svoju punu slavu dobilo filmskom ekranizacijom, pod režiserskom palicom Miloša Formana. Ovaj vanvremenski, antiratni i kritički komad protkan vrhunskom autorskom muzikom, jednu od prvih izvedbi u svetu, van Amerike, imao je u Beogradu 1969. godine. Bilo je potrebno da prođe dosta vremena pa da i Novi Sad dobije svoju verziju "Kose", ali sada je, u produkciji Pozorišta mladih i Novosadskog pozorišta i ona dostupna publici. Danilo Milovanović jedan je od mladih glumaca koji dobio šansu da svoj talenat prikaže kroz lik Lafajeta Džonsona (LaFayete "Hud" Johnson) u novosadskoj verziji "Kose". 

"Ovaj grad je konačno dobio nešto za čime je žudeo, mjuzikl koji svakako nije isključivo zabavnog karaktera, već jedno novo viđenje ovog kultnog dela. Iako je tema koju obrađuje 'Kosa' uvek aktuelna, ljudi se retko odlučuju da rade ovaj tekst. Naša verzija, u režiji Petera Telihajia iz Budimpešte, kombinacija je filma i originalnog teksta, a nekako smo možda bili naklonjeniji filmskom viđenju stvari", ispričao nam je Danilo na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Koliko je bilo potrebno truda da se ovo delo odgovorno spremi?

Kad nam je upravnik saopštio da ćemo raditi ovaj komad za nas je to bio šok, pogotovo zbog toga što je "Kosa" vrlo društveno i politički angažovano delo, tako da zahteva odgovornost prema samoj ideji i priči. Veoma je važno pitanje šta je to za nas danas, odnosno, kako bismo se danas uhvatili u koštac sa tom "Kosom"? Time smo se dosta bavili, kao i odgovorima na to da li se danas nešto promenilo i koliko su sve te revolucije šezdesetih zaista nešto promenile ili se možda samo vrtimo u krug. Teško je doći do zaključka, ali mislim da prevlađuje mišljenje i utisak da smo, u stvari, otišli u nazad. Činilo se možda posle Drugog svetskog rata da će stvari krenuti na bolje i da će čovečanstvo posle krvave prve polovine 20. veka krenuti ka sveopštem miru i podržavanju, toleranciji, podršci koji bi trebalo da imamo jedni od drugih. Sve to naravno postoji, u manjoj meri nego što bi trebalo. Smatram da mora da postoji nešto što će stalno da nas podseća na to, poput kulture, umetnosti i ovakvih predstava. Voleo bih da mogu da se vratim kroz vreme i saznam na koji način su oni tada zamišljali budućnost, odnosno, nas sada, kao i koliko smo mi u stvari daleko od neke budućnosti koja se stvarala tih godina.

Da li misliš da mladi danas shvataju "Kosu" i poruku koju ona nosi?

Mladi, iako možda ne razmišljaju o tome, svakako osećaju. Ne znam koliko generalno poznaju to vreme, podatke o Vijetnamskom ratu i šta je uslovilo nastanak "Kose". Milsim da je danas veći problem, to što mladi ne znaju ko su, gde idu i šta žele. "Zapadna" filozofija i globalizacija su toliko velike, a mladi osećaju neku vrstu bunta protiv društva, protiv svog mesta u društvu, protiv sistema. U svemu tome nedostaje im nešto kroz šta bi to kanalisali. Postali smo prava virtuelna generacija i treba nam nova vrsta suočavanja s tim stvarima. Neka nova vrsta revolucije, u bilo kom smislu. Ličnom, kroz sazrevanje i napredak, ili na primer, socijalnom. Bitno je da li mladi umetnici misle da ih se to tiče, a u suštini mora da ih se tiče. Čim malo zagrebete po površini shvatite da te teme, koje deluju velike i ogromne, poput ovih kojima se bavi "Kosa", u stvari su veoma lične i pozivaju na razmišljanje o ličnoj odgovornosti, koja tek posle toga postaje mnogo sveobuhvatnija i globalnija.

Kako si se pronašao u ulozi koju tumačiš?

Ova uloga je potpuno različita od svega što sam do sada radio. Igram Lafajeta Džonsona, u filmu je on afroamerikanac i izazov mi je bio da kroz neka druga sredstva ipak prenesam taj duh. On je poreklom iz Afrike, ali su mahom svi koji su deo te ekipe poreklom van Amerike. Društvo i sistem u kojem se oni nalaze ne funkcioniše kako treba. Bilo je takođe zahtevno proći kroz songove, ali i ostale delove teksta. Lično mi je jako zanimljiv deo u drugom činu, gde postoji ozbiljna kritika baš tog hipi pokreta, koja se uspostavlja kroz moj lik. U tom delu pojavljuje se njegova žena sa detetom, vidimo da on ima prošlost koju krije i s kojom nije spreman da se suoči. To je kritika i njihovog društva, načina života i njihove komune koju su stvorili. Ne kritikuje se isključivo sistem i ono protiv čega se oni bore, nego i lični, stvarni svet. Taj dramski momenat važan je za predstavu, ali i za mene lično i lik koji tumačim. Daje takođe potpuno novu dimenziju i stvara jedan od emotivnijih delova same predstave.

Kako su birane ostale uloge?

Sa mnom u predstavi su kolege Kristina Savkov i Aleksa Ilić, a kako je to koprodukcija sa Novosadskim pozorštem, tu su i kolege Ištvan Kereši, Blanka Dieneš i Agota Ferenc. Imamo i kolegu Darka Radojevića, studenta četvrte godine u klasi Nikite Milivojevića, koji je posao dobio preko kastinga, a tu su i studenti sa treće godine iz klase Borisa Lješevića. Bitno je da je ekipa sa raznih strana, a da je samo pozorište otvorilo vrata mladim glumcima i dalo im šansu da se iskažu u nečemu ovako zanimljivom, ali i zahtevnom. Mislim da je sve to sjajno, ali da su to nedovoljni pomaci za nas mlade umetnike i da zaslužujemo više prilika i više šanse da se pokažemo i razvijemo svoje talente. Mi glumci smo ipak jezički ograničeni na našu državu i region. Saradnje ima, to su uvek lepa iskustva, ali su i retka.

Koliko si morao da vežbaš pevanje, šta ti je predstavljalo najveći problem tokom priprema?

Uh, pa mnogo toga smo morali da vežbamo. Naravno, kako je u pitanju mjuzikl, preduslov je da dobro pevaš kako bi postao deo ove predstave. Ipak, nije toliko važno da neko baš savršeno peva, mi smo pre svega glumci, pa tek onda pevači. Kroz vežbu i naporan rad može se doći do dobrih rezultata, ali je nama važnije da sve to bude u funkciji predstave. Mi smo celu predstavu uradili za nešto više od mesec dana, što je jako malo za ovakav projekat. Imali smo dve glumačke probe dnevno, koje se podrazumevaju, a uglavnom smo u pauzama za ručak imali pevačke i igračke probe. To je jedna maksimalna i apsolutna posvećenost i znali smo da ćemo uratiti ili tako ili nikako. Svakako, muzički i koreografski deo smo radili sa zaista velikim profesionalcima, koji su nam puno pomogli da ovo sve ovako izgleda. Kolege iz Novosadskog pozorišta imaju dužu tradiciju rada na mjuziklima i imaju više iskustva od nas, pa su i oni pomogli svojim savetima.

Na kraju vas sve iznenadi i dođe John Savage na premijeru?

Bilo je zaista neverovatno, imali smo poslednu probu pre premijere i u jednom momenu sam ga ugledao kako ulazi u salu. Gledao sam ga, naravno, u mnogo filmova, posebno u "Lovcu na jelene" i naravno "Kosi" i upravo taj čovek ulazi u salu Pozorišta mladih u Novom Sadu (smeh). Nisam mogao da verujem, tako nešto se ne dešava svaki dan. Bio je vrlo dirnut, bukvalno sa suzama u očima nam je održao kratak govor i videlo se koliko ga ta tema, muzika i sve oko "Kose" i dalje dira. To se potvrdilo i na premijeri, on je došao i pogledao i premijeru i reprizu, iako ne zna srpski dva puta je gledao celu predstavu. Izašao je sa nama na scenu i taj osećaj je bio zaista neverovatan. Čovek koji je originalno stvarao film i bio deo toga, bio je sa nama i to je ogromna sreća, ali i odgovornost. Ispratio je scenski jezik, muziku, glumu, pa iako mu naš jezik nije poznat, sve mu je to bilo jako zanimljivo. Zahvalan sam što je jedan čovek njegovog kova našao vremena da dođe iz Amerike i podrži nas.

Koji je dalji plan za život ove predstave?

To je predstava Pozorišta mladih i naredno igranje je 20. februara u 19 časova, a dva dana nakon toga gostujemo u Beogradu, u Kombank dvorani. Nadam se da će krenuti i gostovanja, mislim da je i za Pozorište mladih važno da se nađe na mapi pozorišta koja nude ovakav sadržaj. U planu je otvaranje Viminacijum festa koji je 22. juna, a nakon toga mislim da ćemo ići na letnju turneju.

Šta je ono u čemu bi još želeo da se okušaš nakon ove predstave?

Zanimljivo je da sam već nakon premijere dobio poziv za saradnju od ljudi koji su me gledali u predstavi. Nama glumcima je važno da idemo iz jednog projekta u drugi u okviru kuće, ali je takođe važno, ukoliko možemo, da napravimo saradnu i sa drugim kućama i drugim ljudima. Prošle godine sam imao priliku da sarađujem na jednom filmu sa rediteljem Petrom Pašićem koji je radio film "O bubicama i herojima" i treći deo filma "Mi nismo anđeli". Radili smo film "Pond" koji je na engleskom, a žanrovski je triler, misterija i horor. Napravljen je za britansko i američko tržište i trebalo bi ove godine da se nađe u njihovim bioskopima, ali i na Netfliksu. To je bilo zanimljivo iskustvo, posebno zbog toga što je gluma bila na engleskom. Nadam se da ću imati još prilika da zaigram na nekom stranom jeziku. Ima toliko mogućnosti za glumački izraz, mislim da se mi nekad i kočimo u jednoj sferi. Film je velika mogućnost za glumce, tu je i neverbalni teatar, a zanimljiv je i lutkarski teatar koji postoji širom sveta i za odrasle. Ne bih se ograničavao, ali možda mi je drama nekako najviše na srcu, mada sam se okušao i u komediji, a sada je tu i mjuzikl.

Šta je tvoja preporuka mlađim kolegama, u vezi glumačkog posla?

Moraju da budu jako hrabri, da se ne libe ničega, da veruju u sebe, da imaju dovoljno samopouzdanja, ali i da sebi budu najoštriji kritičari. Ne treba se plašiti sebe, treba probati i verovati i u ovaj posao i u druge ljude, kolege na sceni.

Danilovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" preslušajte ovde:

Jovan Marjanović