Kinezi i koronavirus i sve drugo shvataju ozbiljno

Mnogi mladi ljudi iz Srbije, nakon završenih studija, imaju želju da se oprobaju i profesionalno usavrše van granica naše zemlje. Iskustva su razna, a jedno o njih doživela je i Anica Milošević koja je nakon završene Muzičke akademije u Novom Sadu i nekoliko godina provedenih kao profesor klavira, krenula put daleke Kine. Posao je dobila u Pekingu, odlično se snašla, a onda ju je, kao i sve građane koji žive u toj dalekoj zemlji, ali i celom svetu, dočekala situacija prouzrokovana pandemijom koronavirusa, koja još uvek traje.

"Nikada nisam preterano razmišljala o Kini, znala sam da ljudi tamo mahom odlaze da predaju Engleski. Ja sam samo razmišljala o tome gde bih mogla da radim van Srbije i da steknem neko internacionalno iskustvo u svojoj struci. Raspitivala sam se gde može da se radi, ne samo kao profesor klavira, nego i kao profesor muzike, došla do informacije da postoje internacionalne škole u kojima se može dobiti posao. A zašto Kina? Zato što u Kini ima puno posla i posao može lako da se nađe. U Srbiji sam imala četvorogodišnje iskustvo, što je ok, ali nikada ranije nisam radila van granica zemlje. Ovo je neka prva tačka sa koje sam krenula", ispričala nam je Anica na početku razgovora u "Dnevnoj sobi" Oradija.

Kakav ti je bio prvi kontakt sa ljudima, zemljom i poslom?

Moje iskustvo je sjajno. Ljudima, evo, pričam od kako sam došla, ukoliko neko želi da dođe u Kinu trebalo bi da uzme jedno godinu dana za pripremu. I ja sam to uradila, čak sam uspela da položim i prvi nivo kineskog jezika. Svi su mi pričali da ću doživeti određeni kulturološki šok, kod mene se to nije desilo i sve je nekako bilo uzbudljivo i lepo. U svemu tome jako je važan sam posao. Škola je izuzetno dobro organizovana, sve su pripremili pre nego što sam došla, smeštaj je bio organizovan, a preko neta sam upoznala i ljude sa kojima sam kasnije počela i da radim. Bilo je kao da sam došla na neku ekskurziju. Prve dve nedelje pružali su nam neku vrstu orijentacije pre nego što đaci stignu, pa smo se svi osećali nekako zbrinuti i nisam imala bilo kakav osećaj propadanja, samo pozitivan osećaj. Mislim da sam Kinu zgotivila još prve godine kada sam se spremala, a kada sam stigla sve je bilo još bolje.

Kakav je Peking?

Posao sam, od svih mesta gde sam konkurisala, dobila u Pekingu. Više sam želela da to bude neki manji grad, vođena ovim iskustvom ovde, meni je mnogo draži Novi Sad nego Beograd, pa sam želela da budem u nekom gradu koji je pored reke. Međutim, posao sam dobila u Pekingu, to su bili i najbolji uslovi koje su mi ponudili. Na kraju je ispalo da je grad mnogo lep i zanimliv. Na papiru piše da Peking ima 22 miliona stanovnika, ali ima sigurno više. Ne znam, još uvek istražujem. Samo ovaj distrikt gde ja živim ima nekoliko miliona stanovnika. To je potpuno ludilo. Plašila sam se gradskog prevoza, međutim, ali bio mi je momak u poseti za novogodišnje praznike i u roku od jednog dana skroz se snašao. Sve je jako dobro organizovano, označeno, u detalje isplanirano i svuda piše na dva jezika, kineskom i engleskom. Ako bih morala da sročim opis Kine i mog doživljaja tamo, to su svakako brzina i komfor vezani za tvoje kretanje u vremenu i prostoru. Sve funkcioniše toliko brzo, dovoljno je da imam telefon i mogu da odem bilo gde, bez problema. Sećam se da smo jednom išli na neki rođendan, izašli iz taksija i ušli u metro kada sam shvatila da sam zaboravila karticu. Bilo gde drugde u svetu to bi bio problem, ovde sam došla na šalter, bilo je sedam uveče, neko me je video da stojim na šalteru i taj šalter se posle jedne sekunde otvorio, a nova kartica mi je za manje od minuta izdata i mi smo nastavili put. Koliko god da ima ljudi nigde se ne čeka u redu, sve teče.

A kako su te prihvatili Kinezi?

Ljudi kojima sam okružena, kolege u školi i društvo koje sam upoznala u gradu, svi su fini, dosta dobro govore engleski, a i ja se trudim sa mojim pokvarenim kineskim da napredujem koliko god mogu. Imaju dobar smisao za humor i mislim da samo ako postoji jezička barijera, kada ljudi ne mogu da se sporazumeju, onda jedni o drugima ne steknemo dobar utisak. Sećam se, kada sam tek stigla, dočekao me je direktor. Bila sam jako nervozna, nisam znala šta se od mene očekuje. Izašla sam 100 odsto iz svoje zone komfora. On je počeo nešto da peva na kineskom, što ja, naravno, nisam znala, pa sam mu obećala da ću za nedelju dana naučiti. Kod kuće sam nedelju dana učila da otpevam kinesku pesmu, valjda mi se dobro nekako dobrim vraća.

Kod nas se često plasiraju informacije o tome da smo mi njima jako važni i da nas baš vole. Koliko je to sve tačno, znaju li oni uopšte nešto o nama?

Da se kratko vratim na tog mog direktora. Njemu je bilo jako drago što sam znala da se predstavim na kineskom, njemu je to mnogo značilo, jer sam tu došla kao stručnjak koji će predavati na engleskom, ali je poštovao to što sam znala makar toliko kineskog. Kada sam rekla da sam iz Srbije, on je ustao, nazdravio i rekao da mnogo poštuje to što je moja država učinila u Drugom svetskom ratu. Meni je to takođe značilo, jer se i ja na taj deo naše istorije jako ponosim. Rekla sam da je moj deda učestvovao u ratu i onda smo svi zajedno nazdravili za mog dedu. Sve mi je to mnogo značilo. Što se tiče Srbije, nisam generalno stekla utisak da nešto mnogo znaju o nama. Jednom prilikom smo, u okviru nastavnog programa, radili vežbu gde su deca učila o raznim kulturama. Đaci su intervjuisali profesore, a devojčica koja je htela da uči o Srbiji napravila je jednu čitavu brošuru sa našom muzikom, hranom, istorijom, kulturom i svi su bili oduševljeni tom pričom. A kada se desilo sve ovo u vezi sa virusom, nije šala, prilazili su mi ljudi i pričali kako mi je predsednik zgodan i kako super izlgeda (smeh). Bili smo zastupljeni na njihovoj televeziji, jer smo dosta kukali o samoj situaciji, pa su mi prilazili ljudi i pitali za moju porodicu i prijatelje iz Srbije.

Pandemija koronavirusa dočekala te je odmah nakon sletanja u Kinu, posle novogodišnjih praznika i odmora u Srbiji. Kako je sve to izgledalo?

Mislim da sam stigla u Srbiju neposredno pre prvih vesti iz Vuhana o virusu. Tek kada je moja škola počela svakodnevno da objavljuje informacije o tome i da traže, iako smo bili u inostranstvu, da se lociramo gde smo, a da moje kolege profesori nemaju raspust nego rade svaki dan, shvatila sam da je stvar ozbiljna. Vratila sam se u Kinu jer je trebalo da počnem s poslom, mada je direktor rekao da, kome su odloženi letovi, može da ostane kod kuće. Ja sam imala let, dogovor je bio da se tada vratim, mada su moji bili protiv. Bio je 22. februar i sećam se da, kada sam stigla na aerodrom, slika je bila kao iz postapokaliptičnih filmova. Svi su bili pod maskama, merili su nam temperaturu i na svakom koraku je postojao neki formular koji smo morali da popunjavamo. Kada sam stigla do stana, morala sam da budem u potpunom karantinu dve nedelje, što je u Kini vrlo jednostavno, jer dostave rade i to im je uvek bilo na nivou. Ako to uporedim sa drugim zemljama, period izlaska iz karantina ide malim, sporim koracima. Za razliku od Srbije, gde je postojao jedan period kada su svi bili discipilinovani i u karantinu, ali se to preko noći istopilo i nestalo. Prestali smo da pričamo o koronavirusu, kao da ga nikad nije ni bilo, dok u Kini i dalje nosimo maske. Pre neki dan se prvi put, posle 56 dana bez ijedne infekcije, virus pojavio ponovo. Sada je krenulo sa nekih pedesetak slučajeva, što realno nije strašno, ali se oni prema tome ponašaju kao da je situacija jako ozbiljna. Prvaci je trebalo da krenu u škole, posle novih vesti to je momentalno obustavljeno. Nema rizika, nema priče o tome. Velika je discilplina, a ono što mogu da kažem za njihov mentalitet je da, kada im se kaže da ostanu kod kuće, oni to i urade. Nisu zbog toga srećni, ali se ne bune jer znaju da je to učinjeno zbog njihovog zdravlja.

Kako si radila u periodu izolacije i karantina?

Profesionalno mi je bilo teško, jer nikada ranije, kao ni moje kolege profesori, nisam imala to iskustvo da radim online. Morala sam da snimam časove i da sve to plasiram deci na određeni način. I dalje radim u školi koja je privatna, đaci i roditelji očekuju određeni nivo. Očekuje se i neka vrsta zabave, što mi nije bilo previše interesantno, ali sam se trudila da časovi budu zanimljivi, a opet edukativni i sadržajni. Smišljati takvu vrstu sadržaja za časove bio mi je najveći izazov, a sad nakon svega mogu da kažem da sam svašta i naučila.

A privatni život?

Već posle prve dve nedelje mogla sam da odem do prodavnice i nabavnim šta mi treba. Živim u apartmanu koji je namenjen za profesore naše škole. To je praktično kao da živim u jednom velikom domu, gde ima puno ljudi koje poznajem. Nismo se mnogo družili, ali sam uvek znala da mi je tu neko. Imam sjajnu cimerku koja je iz Indije i koja u Kini predaje biologiju i fiziku, tako da nisam bila potpuno sama. A da budem iskrena, meni je bilo i lepo da budem malo izolovana.

Koliko se njihova muzika i ceo program učenja razlikuje od našeg?

Program po kojem ja radim malo je komplikovan i drugačiji je od onog koji se odvija kod nas. Radi se po programskim jedinicama, koje se smenjuju na pet do šest nedelja. Na primer, radili smo deo na kojem pokušavamo da izbrišemo granice određenih predmeta, pa ako je u pitanju muzičko, ono može da se spoji na primer, sa plesom. Cela ideja mog departmana i načina na koji predajem svoj predmet, muzičko, jeste baza, ali je ideja da se približim ostalim predmetima jer svi radimo zajedno. Muziku koji oni slušaju počela sam i ja dosta da slušam, čisto da bih se približila i đacima i kineskoj kulturi. Nisu na jutjubu, ali imaju neki svoj fazon. Meni je zanimljivije da otkrivam njihov zvuk i ono šta oni imaju ovde, nego da im prezentujem našu muziku. Deluje da čak malo kaskaju za nama, što se tiče zvuka, da je kod njih popularno nešto što je kod nas bilo pre nekih deset godina. Kada radimo neku priredbu svi se oblačimo u jedan fazon, sve je propraćeno svetlima i dimom, a kod nas bi sve to bilo malo previše i retro.

Kako vidiš sebe u narednom periodu? Kina, neka druga država ili povratak kući?

To je najteže pitanje koje neko može da mi postavi (smeh). Lično, zbog privatnih stvari, momka koji je ostao u Srbiji, a ja bih volela da i on dođe ovamo ili da se ja vratim, još uvek ne znam. Kina je, inače, zatvorila sve granice, pa moje kolege i prijatelji koji žive u Kini ne mogu da se vrate. Čak i kada postoje letovi, karte su stravično skupe i ova situacija svima nama komplikuje planove za narednu godinu. I pored svega, mogu sebe da zamislim u Kini. Ono što se najviše promenilo za ovih godinu dana, je da sebe mogu da zamislim u ovom poslu, zato što je jako zanimljiv. Radila sam kao profesor klavira i to mi pomalo nedostaje, ali ovaj posao je toliko uzbudljiv i zanimljiv, stalno sam u situaciji da istražujem, da čitam i unapređujem što mi se baš dopada. Svakako, čak i da se vratim u Srbiju radila bih ovako nešto.

Anicino gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:

Jovan Marjanović

fotografije: privatna arhiva