Boban: Ritam Nereda se vraća garažnom zvuku

Ritam Nereda je jedan od bendova sa najdužim stažom na novosadskom Koncertu godine. Karijera im traje više od dve decenije, a zbog oštrih stavova izraženih u pesmama dešavalo se da imaju i ozbiljnih progblema. Ipak, frontmen Boban Petronić zajedno sa celim bendom, istrajao je u svojoj ideji i danas Ritam Nereda ima ogromnu bazu fanova koji ih prate i poštuju. Uoči ovogodišnjeg Koncerta godine, razgovarali smo sa Bobanom koji je najavio da će bend, iako je promocija novog albuma upravo u toku, pred novosadsku publiku izaći sa svojevrsnim presekom cele karijere.

Posle toliko godina ne možeš samo da sviraš samo novi album, bilo bi bez veze zbog ljudi da ne sviramo celokupni materijal. Tako da ćemo u tih 45 minuta sabiti sve ono što mislimo da sviramo sa naših jedanaest albuma. Uostalom, nismo svirali prethodne dve godine, hteli smo da nas malo nema, da ljudi požele, kaže Boban na početku razgovora.

Koliko je po tvom mišljenju Koncert godine važan za današnju omladinu, koliko je bitan rokenrol? Ima li ga uopšte?

Ima ga, samo što je odbačen, bendovima je onemogućen rad. Scena postoji, svi gradovi imaju klubove, svira se, živi se festivalski, u Srbiji ima preko dvesta festivala, tako da stvarno ima prostora za sviranje. Međutim, mesta za svirke su odavno zauzeta za neke druge bendove, pa je mlađima teško ili skoro nemoguće da se snađu. Kada je nama matorima teško da dođemo do svirke negde u ljudskim uslovima, klincima je još gore! Koncert godine je imao bitnu ulogu u odgoju nekih ranijih generacija, posebno devedesetih godina, ali mislim da mlade ljude sada zanimaju neke druge stvari.

Pomenuo si devedeste. Nekako se čini da je scena tada bujala iako su bila krizna vremena. Koja je razlika između današnje i nekadašnje scene?

Bilo je drugačije. Onda se nekako sviralo iz srca, iz ljubavi prema bendovima koje smo slušali smo i sami ulazili u sve to. Ovo danas je malo surovije. Ljudi se nalaze da bi sviranjem zaradili novac, a to ne daje dobre rezultate i samim tim je pravih autorskih bendova vrlo malo. Ti što postoje su jako kvalitetni, samo što u ovoj državi ima malo prostora za njih uopšte.

Da li je i u kojoj meri vaš novi album "To nisi ti" doneo novi zvuk Ritmu Nereda?

Trudili smo se da svaki album bude drugačiji od prethodnog. Hteli smo da se malo vratimo tom garažnom zvuku iz kog smo i krenuli i koji je u stvari baza celog našeg postojanja. Taj zvuk agresije, žestine, a opet pozitivnog stava i dobrih misli. Mislim da smo ovim albumom to i postigli, šta više, mi smo prezadovoljni i mislim da smo stvarno napravili dobar album. Ljudima se sviđa. Sada smo polako krenuli da radimo i na spotovima, da promocija sa naše strane postoji. Nedavno smo svirali u Beogradu, u prepunom Domu Omladine, koji niko nije uspeo da napuni u poslednjih sedam godina i to nam je bilo dosta važno. Nikada nismo bili bend za široke narodne mase, jer ja ne verujem da svi mogu da nas vole i razumeju.

Vidiš li Ritam Nereda za deset godina i kako?

Vidim i nadam se da će biti još žešći. Mislim da smo kako godine prolaze sve kvalitetniji, jesmo matoriji, ali smo bolji i nekako smo tu našu ideju saželi da, kad udari, ima smisla.

Šta ste planirali nakon Koncerta Godine?

U aprilu slede Niš, Novi Sad i Kragujevac. Rešili smo da iskuliramo u januaru i februaru i onda krećemo na velike klupske svirke po Srbiji i okolini. Posle čekamo proleće i leto, kada slede festivali".

Moram da se vratim u devedesete, kada ste nailazili na razne probleme. Od nedobijanja vize za nastupe van Srbije, do medijskog bojkota, pa čak i prozivki da ste državni neprijatelji. Kako ti sada, posle svega, vidiš to povezivanje vas sa raznim ekstremnim grupama?

Mnogo puta sam govorio na tu temu. Jedna stvar mora da se zna kod Ritma Nereda - mi smo nastali iz Oi punk muzike. To je bio početak svega, kao klinci odrasli smo na tome i naravno da su skinhedi bili jedan deo populacije koja nas je slušala. Mi sa tim veze nemamo. Ok, hteli smo da budemo drugačiji, da nerviramo javnost, da nešto uradimo kako bi nas zapazili. Bilo je klinački, mlado, imali smo bukvalno šesnaest godina kada smo počeli da pravimo bend, tako da smo na samom početku napravili gomilu grešaka. Svi koji slušaju Ritam Nereda, gledaju koncerte i čitaju tekstove, jednostavno oni koji žive sa bendom, znaju o čemu se tu u stvari radi.

Mi smo sredinom devedesetih bili jedan od oslonaca otpora prema tadašnjem režimu i naravno da su se loše stvari lepile za nas. Etiketirali su nas raznim imenima, od fašista, satanista, stvarno više nismo ni znali ko smo i šta smo. Uspeli smo sve to da pregrmimo, da prećutimo, izdržimo i da to sublimiramo u naš rad i na kraju da to sve otpevamo. Tada je izašao album "Zvuci bola", kada se i desilo to sve najgore. Bez obzira što ljudi kažu da je to naš najbolji album, tada kada se pojavio nismo mogli uopšte da ga sviramo dve godine. Doduše, svirali smo na antivladinim skupovima, na kamionima, ali nas nije bilo u klubovima i tamo gde je trebalo da nas bude. I onda, opet, ona poznata rečenica da su "muzički kritičari recenzirali albume, a naše policija". Tako da sam, posle nekoliko takvih albuma, svaki put morao da idem na razgovor u stanicu, da objasnim šta neka pesma znači. Strašno je uopšte da se muzičari bave takvim stvarimam ali bilo je svega. I mislim da nas je to onako, baš kovalo, da bismo bili što otporniji, što jači na sve te budalaštine. Ipak smo mi četiri momka, drugara, koji rade zajedničku stvar. Sviraju, druže se toliki niz godina, što znači da ne mogu tako lako da nas slome.

Photo by: Marko Ristić

Ima li danas u mladim bendovima tog bunta o kom pričaš?

Ima, ali situacija je groznija nego što je bila. Onda smo makar znali ko nam je neprijatelj i ko nam želi loše. Ovo danas je sve zamaskirano, mislim da je svima nama jasno šta se dešava, međutim da li neko uopšte obraća pažnju na te tekstove, na te misli, to je već druga stvar. I da li ti bendovi stvarno imaju nešto da kažu? Današnja scena je sažeta, manje više, na zajebanciji. Pa, evo ti zajebancija o Vladi i o svemu, to nije revolt, revolt je stvarno uzeti macolu u ruke i slomiti sve to, ako ćemo već da pričamo o tome. Pošto mi to doživljavamo krajnje ozbiljno, kao i našu muziku, mi smo se tako i ponašali, u skladu sa pesmama, tako da smo jednostvano znali da će biti neke reakcije na to. Nismo znali kakve, ali smo bili spremni. Kada se reakcija desila videli smo da i nismo baš bili toliko spremni jer oni kad gađaju, gađaju tamo gde najviše boli.

Mnogi te znaju kao tatoo majstora. Kako uklapaš muziku i tetoviranje?

Muzika je deo nas, deo našeg života, kao što je meni i tetovaža, kao što je Pidžiju frilensing (bubnjar Ritma Nereda, nap.aut). To je sastavni deo nas. Ne postoji glavni i sporedni posao. Glavni posao i glavna stvar u svemu je muzika. Da je pravimo, da bude slušljiva, da bude dobra nama i da možemo da je pustimo sami u autu i kažemo "E, stvarno je dobra"! To nam je poenta. Drugo, postoje klinci koji nas prate, mlađe i starije generacije nas vole i dolaze na koncerte, tako da vidim da ljudi to razumeju i puštaju nas da kažemo do kraja šta imamo. A pitala si gde vidim Ritam Nereda za deset godina? Nemamo mi gde da idemo. Mi smo već deset, petnaest puta bili i na vrhu i na dnu, tako da za deset godina očekujem da budemo tu negde gde se i krećemo ovih dvadeset sedam prethodnih".

Intervju možete poslušati u plejeru.

 Jelena Mijatović