Anđela Milivojević: Podaci su svuda oko nas

Većina ljudi kada se informišu, prvo što primete u tekstovima su brojevi za koje se retko kada navodi izvor. Kako se ne biste sledeći put pitali da li je nešto tačno ili ne, razgovarali smo sa novinarkom Centra za istraživačko novinarstvo Srbije Andjelom Milivojević koja nam je objasnila na koji način da nađemo ili proverimo podatke koji su od javnog interesa za građane.

foto: CINS, Aleksandar Sretković

Šta uočiš kada čitaš tekst koji ti je na prvi pogled sumnjiv?

Ima nekoliko stvari. Jedna od njih je kada čitam neki tekst, uglavnom u tabloidnim medijima koji imaju bombastične naslove, slike, kreneš da čitaš tekst i vidiš da je on pun neimenovanih izvora. Meni se odmah pali crvena lampica, zašto su mediji za neku nebitnu stvar koristili neimenovan izvor. Druga zanimljiva stvar je kada pominju podatke bez da napišu izvor tih podataka, na primer kada napišu da se u Srbiji povećao broj investicija, kako mi znamo da je to tačno? Samo zato što je predsednik rekao ili su to zvanični podaci neke institucije? Tu je problem, što novinari nisu obrazovani da prikazuju podatke, i onda oni kažu samo informaciju za Srbiju, a ne za okruženje. Onda smo mi zapravo dobili polovičnu informaciju.

Kako građani da promisle, da ne uzimaju zdravo za gotovo informacije iz teksta?

Mislim da smo svi mi prevazišli ideju da: "Video sam na televiziji, tačno je". Ali danas, pošto imamo pristup mnogim medijima besplatno, jasno možemo da vidimo iz koje pozicije nastupa neki mediji. Vrlo je jasno kod nas da imamo tabloide koji imaju iste komentatore, analitičare, sagovornike. Potrebno je razmisliti o tome zašto jedan mediji kritikuje jednu političku opciju, a drugi drugu. Sa druge strane, imamo medije koji neprofesionalno izveštavaju, stalno krše kodeks, objavljuju slike kojima narušavaju tuđu privatnost, medije koji objavljuju vrlo lične podatke, poput zdravstvenih kartona građana, što je potpuno nedopustivo. Isto tako,  prikazuju se slike dece, saobraćajnih nesreća, nasilje...

Koja je granica privatnosti?

Privatnost je nešto što je, nažalost, za medije stvar trgovine, nije stvar javnog interesa. Kada kažemo javni interes, to je nešto zašto bi neko trebalo to da zna. Prosto iz toga proizilazi vaga, da li je to potrebno da bude objavljeno ili je to obična tabloidna vest koja ne vredi ništa i tu je samo da bi se prodao tiraž. Za mene, granica privatnosti je jasno definisana kodeksom novinara, koji kaže šta novinari moraju da poštuju što se tiče njihovih sagovornika, da moraju da budu transparentni kad je u pitanju razgovor sa njima, da budu vrlo obazrivi prema deci, žrtvama porodičnog nasilja, trgovine i tako dalje. Ono što je za mene granica je da li ja izrabljujem tu informaciju samo zato što meni odgovara ili zato što je to zapravo javni interes. Posledica koje mogu da ostanu po naše sagovornike su nemerljive. Svako od nas treba da se zapita da li čini zlo svojim sagovornicama.

Kada pričamo o podacima koje mediji koriste, na koji način građani mogu da, kada pogledaju vest, provere izvore?

To je zapravo glavna stvar, što nećemo uvek znati da nađemo podatke, ali uvek treba da imamo na umu da to neko u državi mora da ima. Moj neki opšti utisak je da mediji ne koriste dovoljno zvanične podatke, već se dosta igraju sa procenama, opisima, svojim utiscima koji nisu nužno zasnovani na podacima i zbog toga često greše. Ono što se takođe vidi je, na primer, kada pišu o bazičnim stvarima, poput vlasništva firme, da mnogi mediji ne koriste nešto što je vrlo jednostavno da se koristi, a to je biznis registar u kom se nalaze svi podaci o firmama koje su osnovane u našoj zemlji. Jako mali broj novinara je obrazovan da koristi javne baze podataka. Isto tako, podaci o javnim nabavkama su u 80% slučajeva dostupni na sajtovima institucija, ako želite da znate koje javne nabavke raspisuje vaša opština, firma, vrtić, bolnica, to bi trebalo da se nalazi na njihovom sajtu. Kada mladi ljudi razmišljaju koliko košta školarina, kako se troše te pare, ti podaci mogu da se nađu. 

Možeš li da daš primer medija koji upravo ovako izveštava?

Evo na primer Centar za istraživačko novinarstvo Srbije(CINS). To je medij koji sva svoja istraživanja i otkrića zasniva na javno dostupnim informacijama i podacima koje smo dobili od institucija. Naš standard u radu je da svi podaci koje dobijemo moraju biti verifikovani, ako nam neki izvori kažu podatke, mi to opet proveravamo. Ne postoji opcija da bismo nekome verovali samo na reč, zbog toga su svi naši tekstovi dokumentovani, prolaze proveru činjenica. Svaki put kad je neko pokušao da nam preti tužbom izgubio je jer su naši tekstovi dokazani. To je način kako novinar radi na osnovu podataka.

Radionica Data Journalism 

Predaješ mladima na On the record festivalu na Filozofskom fakultetu u okviru radionice Data Journalism. Koje su prepreke na koje oni nailaze kada je u pitanju obrada podataka?

Mislim da je za mlade najveći tabu upravo šta su podaci, jer oni uglavnom na podatke gledaju kao brojke. Podaci su sve ono što je oko nas, mogu da budu i informacija, ime, broj zasađenih drva u parku, apsolutno sve. Čini mi se da je to najveći izazov, raditi kao novinar koji se bavi podacima, jer treba da dođeš do toga da vidiš podatke oko sebe, kao što svaki dobar novinar vidi dobre priče oko sebe. Podaci postoje svuda oko nas, ali u njima treba da vidimo šansu za priču. Ako bismo sedeli na kafi i svako od nas popio različitu vrstu kafe i na osnovu toga uradili analizu koju vrstu kafe pijemo, mogli bismo da dođemo do neke zanimljive priče, na primer da je neko kafoman, a da neko ipak mnogo više pije nešto drugo. To je samo simpatična ideja šta zapravo podaci predstavljaju i čini mi se da je najveći izazov za mlade da počnu da rade sa podacima.

Koje su teme njima bile zanimljive kada su pitanju podaci?

Rade prikupljanje podataka na osnovu, na primer, serije Game of Thrones. Žele da naprave zanimljive analize o tome koja je najkrvavija sezona, u kojoj je najviše bilo mrtvih, kako su se kretale sezone što se tiče gledanosti itd. Drugi projekat na kome rade je koliko koštaju školarine na Univerzitetu u Sarajevu jer fakulteti imaju različite školarine pa ćemo videti kako će ti podaci izgledati. Još jedna zanimljiva tema su brakovi, da li su postali popularni ili manje popularni među mladima. Imaćemo i analizu poznatih jutjubera, instagramera.

S.P.