Midhat Kapetanović: Jedini resurs koji imamo jeste nada i razumevanje

Mali beli zec postao je virtuelni simbol Novog Sada i Novosađana, zahvaljujući skoro svakodnevnim ilustracijama Sarajlije Midhata Kapetanovića Mide. Od početka studentskih protesta u Srbiji, Mido je svojim ilustracijama vizuelno sažeo najvažnije događaje i detalje ove pobune. 

U razgovoru za našu YouTube emisiju "Stripovedač" on je istakao da je ideja o stvaranju malog belog zeca došla spontano, kao odgovor na tugu.

"Đorđe Balašević je svojim kosmopolitskim načinom razmišljanja, svima nama iz X generacije i milenijalcima ušao pod kožu davnih godina. Nakon njegove tragične smrti, nastaviće živeti još decenijama kroz svoj rad, filozofiju i poetsku percepciju sveta koji delimo sa njim. Kreacija tog lika bila je 100 odsto emotivna. Kao i Vučko ili Zagi. Nijedan od tih likova nije moj. To su moje interpretacije likova uz koje sam odrastao i koji su bili simboli kosmopolitizma i olimpijskog duha. Mogu ljudi pričati o sportskim takmičenjima ili ratovima koliko hoće, ali vrlo je teško politizovati Vučka ili Zagija jer oni predstavljaju ono najbolje u ljudima, ne samo u sportskom smislu“, kaže Midhat.

Kada je čuo za smrt Đorđa Balaševića, ta vest ga je potresla i kao fana i kao čoveka.

"Svi smo bili očajni i sve nas je njegova sudbina potresla. Svi ti ljudi koji su tada žalili, nisu obavezno jugonostalgičari. Oni su samo tražili neku nit razuma u ludilu u kojem žive, naročito u doba korone kada je čitav svet poludeo. Pokušao sam tada naći neku vrstu izduvnog ventila. Mali beli zec mi je došao kao neki simbol čistoće, kao simbol dečije nevinosti, nekih najčistijih poriva. A, šta je nevinije od rođendanskog poklona malom detetu. Mali beli zec je izgledao kao savršeno rešenje za moje osećaje“, priseća se Mido.

Vreme je prolazilo, a Đoletov Mali beli zec je prihvaćen u čitavom regionu kao neformalni simbol grada iz kojeg je umetnik potekao.

"Čini mi se da je njegovim prihvatanjem preživeo organsku tranziciju u simbolici koja je prešla sa simbola tuge u neku vrstu optimizma i vere u najčistije pobude koje ljudi imaju“, kaže Mido.

Prema njegovim rečima, katastrofe i ratovi u ljudima bude ono najgore, ali i najbolje.

"Kao neko ko je preživeo ceo rat i kome je kao tinejdžeru stavljena puška u ruke, da zajedno sa ocem u rovu stojim i branim majku i brata od, verovatno identične, individue kao ja, samo s druge strane, iz drugog rova. Video sam tada heroizme koji pomiču granice realnosti i humanosti“, objašnjava sagovornik Oradija.

On kaže kako su humanost i saosećanje progurali čovečanstvo kroz najveće muke, od ledenog doba, preko crne kuge do ratova.

"Preživeli smo kao vrsta samo zato što smo se u najtežim trenucima držali zajedno“, tvrdi Mido.

Kako kaže, nije mu bilo svejedno kada je na društvenim mrežama preko svojih prijatelja (koje naziva pravom familijom), video šta se dešava u Srbiji. Bilo je, veli, lako napraviti paralele sa svim stvarima koje se dešavaju u BiH i Hrvatskoj.

"Loše liderstvo, loši planovi nas okružuju, mi pokušavamo da preguramo sve to, a jedini resurs koji imamo na raspolaganju su nada i razumevanje“, upozorava Midhat.

O svojim ilustracijama govori kao o podršci koju mora dati ljudima u kojima vidi želju za građenjem bolje zajedničke sutrašnjice.

"Voleo bih da mogu reći da sam ja pokretač svega što se događa u Srbiji, ali nisam. Stavio sam malo iskrivljeno ogledalce ispred dešavanja i uhvatio odraz onoga što se dešava u stvarnom svetu. Postoje u regionu na hiljade, stotine hiljada osoba koje su na mojoj i tvojoj frekvenciji. Oni ne vide razlike među ljudima i nacijama jer svet dele na dobre i loše. Što je veća kriza, taj jaz je veći među nama. I sada imamo problem. Nije nevolja naći istinski dobru osobu ovih dana. Problem je kakofonija i ludilo oko nas. Imamo zasićenje informacijama, dezinformacijama, pa se ona prava vest gubi. Zato pokušavam da koliko god mogu destiliram i svedem sve te događaje na najkraće osećaje“, kaže Midhat.

Kako to čini za Novi Sad, tako i za sva mesta u kojima se dešavaju sreće i nesreće, a mi se međusobno razumemo.

"Kada požar plane u Dalmaciji, on se ne razlikuje od požara u Srbiji ili u Bosni. Kada ljudima dozlogrdi manjak nade i nemogućnost da planiraju svoj život kao normalna osoba, oni će se organski povezivati jedni s drugima. Mi smo ovde zemlje razdvojene istim jezikom. Imamo iste načine razmišljanja, a imamo neke subdijalekte koji su lako prevodivi. Ja sa tobom mogu na samo nekoliko rečenica shvatiti kakvo je tvoje okruženje, identifikovati se i videti da smo u istoj situaciji“, pojašnjava Midhat.

Ipak, brzina kojom reaguje na događaje je fascinantna. Istog dana kada su Novosađani sa gostima blokirali tri mosta, pojavila se ilustracija Malog belog zeca, sa Žeželjevim mostom iza leđa kako viče: "Trebaće nam još mandarina!“.

Kako je nastala ta ilustracija istog dana?

"Svaki majstor, hirurg učini da ono što radi izgleda jednostavno. Nismo ni svesni kolike godine i rad su uloženi u to kada ih gledamo. Ja se trudim da svoj posao gledam kao da sam neki majstor koji ima odgovornost i prema klijentima i prema zanatu. Ta konkretna ilustracija je jednostavna. Ako hoćete da prikažete nešto veliko što pomera paradigmu, nemoguće je sve to staviti u jednu sliku ili video, a da ne bude konfuzno. Jedini način da to komunicirate je da svedete na neki pogled osobe među njima. Da pokažete kako biste se vi osećali da ste usred neke bitke, radosti, teškog emocionalnog iskustva. Ovde mi je to lako bilo prikazati kroz percepciju Malog belog zeca kojem je jedina poenta da svima udovolji. On je doneo poklone tim ljudima na mostu i shvatio da nije poneo dovoljno mandarina. Pokušao sam da izazovem neko osećanje u gledaocu, da poželi šlepere mandarina da donese samo da se taj zec ne sekira. Ja to zovem empatijom koja tera čovečanstvo napred.“, kaže Mido.

Prema njegovim rečima, veoma je zahvalan na angažmanu studenata u Srbiji.

"Oni rade to što rade i treba im se klanjati svakog dana. Najbolje u svemu tome je što ih kolege iz Sarajeva ili Zagreba savršeno razumeju, što u toj generaciji postoji neka komunikacija proistekla iz društvenih mreža, u kojoj se oni međusobno dobro razumeju i bodre. Ti i ja smo iz X generacije i nećemo se složiti oko mnogo stvari. Oni su drugačiji i uvažavaju jedni druge. Oni su ti na kojima se mogu graditi odnosi u ovom našem pokvarenom svetu“, kaže Midhat.

Uspone i padove doživljavamo kroz generacije, veli on, i dodaje da nas to motiviše da pronađemo svoje mesto u svim tim epohalnim događanjima. Sada konačno možemo reći, tvrdi on: "OK, osećam se malo sigurnije, malo bolje“.

Mido već godinama crta još jednog heroja koji zaslužuje pažnju. U pitanju je Medveđa carica. Dokle je stigao smišljajući njenu priču?

"To je lični projekat koji sam započeo kada sam u pauzama između poslova, pokušavao da se fokusiram crtajući brzinski neke skice u kojima sam izgradio razne karaktere i koje sam vodio kroz neke priče u stilu ličnog dnevnika. To su crte iz života koje su realne, ali žive u magičnom svetu. Medveđa carica je amalgam svih žena u mom životu. Od moje supruge, majke, prijateljica, rođakinja, nana. Sve su one bile različite, a ja sam ih spojio u jednu osobu kroz koju percipiram svet oko sebe. Opisujem situacije koje su se dešavale, ali u nekom fantastičnom svetu. Te ilustracije još nastaju, a ima ih jako mnogo. Biće verovatno nekoliko tomova u formi dnevnika, sa malo teksta. Nisam međutim siguran koliko će nam još trebati vremena da to prenesemo u knjigu“, kaže Mido.

Ceo intervju sa Midhatom Kapetanovićem možete pogledati u novoj epizodi našeg „Stripovedača“.

Petar Klaić 

crteži i ilustracije: Midhat Kapetanović