Vasilije: fotografija najbrža i najsirovija

Vasilije Vujović je mladi fotograf iz Subotice koji iza sebe ima niz uspešnih saradnji, izlaganja i publikacija. Iako ima samo 18 godina i tek je na početku karijere, već je uspeo da stekne određen integritet u svetu modne fotografije upravo zbog kreativnosti, originalnosti i specifične estetike u svom radu. Prepoznaćete njegove fotke po izrazito vešto upotrebljenom koloritu, ali i prisutnosti neobične i nekonvencionalne lepote. 

Kada i kako si počeo da se zanimaš za fotografiju?

Pre pet godina, 2010. fotografija je postala glavni medij umetnosti kojim se bavim. Ne znam kako, iskreno, ne sećam se. Mislim da sam pronašao stare fotke koje sam našao u porodičnim albumima, privukla me je estetika devedesetih, ali kroz stare fotke moje mame i estetika sedamdesetih i osamdesetih.

Zbog čega si izabrao baš fotografiju kao medij umetnosti kroz koji se izražavaš?

Zato što je instant, najbrža i samim tim i nekako najsirovija.

Iako si mlad, sarađivao si sa više različitih ljudi iz različitih sfera umetnosti. Koja saradnja do sada ti je bila najinteresantnija?

Saradnju sa Luke Black-om bih definitivno izdvojio zato što sam mu radio generalno za ceo EP koji je izašao, ali i spot. To je bio moj rediteljski debi, tako da je cela saradnja definitnivno posebna za mene.

Da li inače voliš u svom radu da spajaš više medija umetnosti?

Da, to sam inače sada počeo da radim i kao solo projekat. Počeo sam da pravim svoju muziku uz koju ću da pravim vizuale i to je zapravo muzika koja se nadovezuje na već prethodno napravljene vizuale. Drugi deo projekta su vizuali koji se nadovezuju na već prethodno napravljenu muziku. Nisam još siguran na koji način bih predstavio takvu formu, ali definitnivno mi je spajanje više medija umetnosti kao neki fetiš.

A da li možda postoji neki tvoj rad koji bi izdvojio kao tebi najuspešniji?

Recimo, imam fotografiju koja se zove Miss America koju bih izdvojio jer je to nešto najviše modno što sam do sad uradio. U isto vreme, omiljen foto serijal koji sam radio mi je Domestic koji je trodelan i nastao je vrlo spontano. Dobijao sam komplimente u vezi sa serijalom da podseća na rad Dejvida Linča i to je prvi put da mi je neko tako pohvalio rad, a osim toga, to je bila odlična vežba za kadriranje.

Miss America (2013)

Šta je tvoje mišljenje, koliko jedan rad mora da bude ličan da bi bio dobar? Mora li uopšte da bude ličan?

Pitaš modnog fotografa – znači, uopšte ne mora da bude ličan po mom mišljenju. Mada, mene više loži estetika nego bilo šta drugo i generalno vizuelni utisak koji neko delo ostavi. Doduše, ako se na to sve dodaju neki lični doživljaj, emocija i dobar koncept, onda je to vrhunsko umetničko delo.

iz serijala Domestic (2014)

Šta za tebe znači kvalitetna fotografija?

To je jako teško pitanje. Kod mene ne predstavlja nikakav problem ako je nešto loše kadrirano ili loše fokusirano. Ako ostavlja jak utisak, mislim to je najbitnije. Kvalitetnu fotku čini nešto što ti se automatski ureže u mozak kroz oko. Ako recimo skroluješ kroz Fejs i samo na sekund vidiš neku fotku, ali je zapamtiš i setiš je se možda mesec dana kasnije, to znači da je ona kvalitetna.

Tvoje fotke su vrlo specifične jer imaš izuzetno razvijen vizuelni identitet. Da li bi mogao da posavetuješ druge mlade stvaraoce, kako da dođu do tog ličnog rukopisa i lične estetike u svom radu?

Da ne kopiraju direktno, da gledaju dokumentarce o drugim fotografima i umetnicima, da mnogo čitaju i slušaju muziku i da iz svega što vide crpe inspiraciju i kao lego kocke dodaju na tu svoju ličnu estetiku. Na kraju će sigurno dobiti nešto sjajno.

Da li imaš omiljen motiv za fotografisanje?

Volim da fotkam ljude i – vrlo narcisoidno – sebe. Ali najveći problem imam sa objavljivanjem autoportreta, tako da su drugi ljudi ipak češći motiv.

Fotografi se često bave pojmom lepog, međutim, u tvom radu se čini kao da je stalno prisutna neka potpuno drugačija i nekonvencionalnija lepota.

To je jako velik kompliment. Da, ja mislim da i nešto najružnije može da bude izuzetno lepo. Omiljeno mi je kada neko uzme nešto sasvim obično, promeni samo perspektivu na tu običnu stvar i ona automatski postaje nešto najlepše na svetu.

Absurd Beauty (2014)

Šta misliš o masovnoj zainteresovanosti ljudi za fotografiju, o njenoj dostupnosti i o tome što danas svako sebi dozvoljava da se nazove fotografom samo zato što poseduje fotoaparat?

U neku ruku pozdravljam, ali u isto vreme mi je donekle svejedno. To su stvari koje nisu trajne, a to nekako doprinosi tome da u moru tih kvazifotografa se uvek može izdvojiti nešto dobro. Mislim da nešto što je nekvalitetno nikada neće biti plasirano kao ozbiljna fotografija... Ili se bar nadam.

Kada bi mogao da izabereš bilo kog fotografa, živog ili mrtvog, kome bi najviše voleo da budeš asistent i zašto?

Asistirao bih Stivenu Klajnu pri snimanju nekog njegovog filma, jer volim kratkometražne filmove, a i on je najbripližniji toj nekoj bolesnoj estetici kojoj i sam težim.

Sve fotografije iskorišćenje u tekstu su Vasilijeve, a njegov rad možete pratiti na njegovoj Fejsbuk stranici, a ceo intervju sa njim možete poslušati ispod.

S.B.