Post faza prvobitnog života

Milica Vučković je akademska slikarka iz Beograda. Zbirku kratkih priča "Roj" objavila je 2014. godine, a 2017. dobila je prvu nagradu na Biber konkursu za priču "Jedu ljudi i bez nogu". "Boldvin" je njen prvi roman, izašao za izdavačku kuću LOM, a pre skoro dva meseca Milica je realizovala i samostalnu izložbu pod nazivom "Ovde nemaš šta da vidiš". U međuvremenu, "Boldvin" je ušao u uži izbor za Vitalovu nagradu, dok se čeka drugi tiraž romana čiju okosnicu čini odlazak junakinje Nađe u ustanovu za lečenje od alkoholizma. Pisanje kao povratak kući i hrabriji izlazak u svet. 

Iz kog poriva je došao Boldvin? Da li je ta inspiracija slična sa onom koju donosi slikarstvo?

U princpu, mislim da je slikarstvo prostor u kome možeš da se baviš nekim problemima, ali si sveden na neverbalni jezik. Jer, svakom autoru je nužno da ima kontekst, koncept, da objasni i usmeri... Najprostiji način je to uraditi rečima. Načelno smatram da je poriv za pisanjem, barem onaj koji ja imam, poriv za komunikacijom. I neki nedostatak sagovornika. Danas ljudi imaju sve manji kapacitet da komuniciraju. Prvo, zato što su razgovori izlišniji, drugo, što ljudi stvarno više nemaju vremena, ni za sebe a kamoli za druge. I treće, zato što svako već ima dovoljno svojih problema koje jedva čekaju da ispričaju drugima, bez mogućnosti i kapaciteta da se zaista pozabave stvarima koje ih tangiraju.

Da li je onda pisanje, danas ili oduvek, usamljena umetnost koja dolazi do šireg broja ljudi? I da li se tu najbolje ogleda taj paradoks?

Ona dolazi, ako uspe da dođe. I tada priča postaje dvosmerna – kada neko zaista uspe da pročita ono što si napisao. Ne znam kako bih se ja postavila, ali znam puno umetnika koji se, kao, deklarišu da im je nevažan sud ljudi. E, meni je to važno jer, ako si ti već imao poriv da nešto iskomuniciraš, bitno ti je valjda da te neko i razume. Znači mi kada mi se neko javi, neko ko je pročitao roman, ko je na tim stranicama pronašao ono što sam baš želela da bude vidljivo. Super mi je to što sam od puno ljudi dobijala odgovore kako su oni i sami počeli da pišu. Ok, svi pišu, ali što ne bi to radili?! Nije to problem, problem leži u izdavačkim kućama i hiperprodukciji, gde se svi utrkuju za što veći broj naslova u jednoj godini. A ljudski poriv za pisanjem nema veze sa industrijom. Oni na taj način pronalaze put, da budu u redu sa samim sobom. Na ovim prostorima retko ko ima pare za psihoterapeuta – što onda ne bi sedeo i pisao, ako je nekom tako lakše.

“Kod komšinice sam uvek rado išla, ne zbog sina već zbog voća koje sam nemilice jela: pomorandže, banane, mandarine, ananas (ananas!?); sveg onog voća koje nisu šljive i jabuke (uporno jabuke!), već šareno, tropsko, ono koje ne raste u bašti na selu. Baba je stalno govorila da su sve to gluposti, i da su šljive i jabuke najzdravije jer nisu prskane.”

Da li je ta interpretacija i koliko, različita kod "Boldvinove" publike?

Zvučalo bi potpuno neskromno kada bih sada rekla kako sam imala neki prednaum da sve to napišem tako slojevito, kako bi svi, zaboga, mogli da iščitaju. Jasno mi je da neko ne čita između redova i da sve svodi na bazičnu priču o ženi koja se nalazi u procesu odvikavanja od alkoholizma. A to je samo posledica konteksta u kome se ta žena (glavna junakinja) našla. Meni je bilo bitnije da pokažem prstom na taj kontekst, u kome je alkoholizam nuspojava njene pozicije u društvu, a značajno mi je kada prepoznam da je neko razumeo da sam se ja, zapravo, bavila pozicijom te žene.

Šta je za tebe predstavljalo pisanje ovog romana? Sa čime si se susrela tokom procesa, jer ga nisi stvarala pod izdavačkim pritiskom?

Kada sam napisala roman, nisam imala nikakvog izdavača, ni u najavi. Taj rukopis je jako dugo stajao u fioci, bio je gotov sigurno dve godine pre izdanja. A poriv za pisanjem "Boldvina"... On će sada zvučati skroz patetično, ali mislim da je to legitimno. Imala sam težak životni period, u kome sam puno radila, a puno su radili i ljudi oko mene. Svakodnevica mi je bila mukotrpna i nisam imala nikoga sa kim bi o tome mogla da razgovaram. I uvek isto pitanje – da li je roman autobiografski?! Ako, fakat, roman nema autobiografske delove i sadržaje koji su daleki autoru, to neće biti dovoljno ostrašćeno. Bukvalno, u tim trenucima kada bih se vratila sa posla, nisam imala drugi način nego da, umesto da odem u kafanu da pijem, ostanem kod kuće i da pišem.

Novosadska promocija romana "Boldvin" održana je u klubu CK13. U sredini: Milica Vučković

Priča tvog romaman ima čak i filmski ugođaj. Da li je moguće da se prebaci i u takvu formu?

Mnogi ljudi su mi rekli da je podobno obraditi ovaj naslov i na filmski način, jer ima dosta izmaštanih slikovitih i ambijentalnih momenata, valjda zato što sam ja likovni umetnik. Opet, tema je univerzalna, jer je pozicija žene univerzalno loša. Nije ništa vezano ni za region, ni za jezik.

Pisanje te je, na neki način, vratilo kući i nekom redu. Da li si i slikala uporedo sa stvaranjem "Boldvina"?

Ja sam jako veliki kampanjac. Pošto imam stalan posao, slikarstvo mi je nešto čime se bavim u etapama koje sama odredim i zacrtam jer od istog ne mogu da živim. Odredila sam da imam, recimo, jednu izložbu godišnje, što je sasvim solidna kvota – prisutan si na sceni, ali ne dosađuješ ljudima. Umetnici su u ovoj zemlji čak i uslovljeni tom produkcijom. Da bih bila samostalni umetnik, moram da imam jednu samostalnu izložbu godišnje ili četiri kolektivne izložbe u dve godine. Ovaj rukopis sam pisala baš kada se jedna izložbena faza bila završila. To je način na koji bih volela da živim, ali je sada i dalje neostvariv, tako da se uvek vraćam u kolotečinu – stari život u kojem je individua samo maketica koja obavlja posao. Načelno, jako su mi teški ti periodi povratka u prvobitni život. Rukopis sam krenula da pišem u toj post fazi nakon romantike koju nose dva meseca slikanja. Pisanje, kao beg, jer mi je do tada beg uvek bio alkohol. Uporedo sa pisanjem romana, počela sam da se radujem povratku kući. Pisanje je usamljenički posao, a ta usamljenost treba negde da se prazni. Neko beži u kafanu, neko beži u šoping, neko na društvene mreže... Smatram da su to sve nekakvi ćorsokaci i da bi bilo super kada bi mogli da razgovaraju sa nekim kada se vrate kući. Ja sam se u tom trenutku našla u sličnoj situaciji, pa sam razgovarala sa Boldvinom.

“Očito neka ženica što ovde radi, treba se čuvati takvih, jedan nepromišljeni upliv u razgovor ili bilo kakvo brčkanje u istom značilo bi obavezu. Posle odredjenog vremena smatralo bi se normalnim da svaki put razgovaramo kad se sretnemo. Zato, jezik za zube i mimika može da kaže šta treba umesto mene. Mimika je i ostala u hodniku da se praćaka na suvo pred tom ženicom. Da imam dvojnicu, nazvala bih je Mimika. ‘Zbogom Mimika!’ kažem joj i ostavim njih dve iza sebe, a ja se uputim ka kuhinji da uzmem kafu i nešto za doručak.”

Prvi tiraž knjige već je rasprodat. Da li te je to iznenadilo?

Moram da priznam da me to nije previše iznenadilo jer je, tako sam čula, najlakše prodati prvi tiraž. Nova je stvar, roman je izašao za popularnu izdavačku kuću (LOM), urednik mi je takođe afirmisani pisac, pa se prvi tiraž prodao sam po sebi. Sve dalje je daleko teže, jer sledeći tiraž nema nikakve veze sa mnom, nego zavisi od kritike, marketinga itd. U tom smislu, moj maksimalni domet sam dosegla.

Dušan Majkić