Svetozar i Lara jedini pet-terapeuti u Srbiji

Terapija sa specijalno obučenim psima nije novina u svetu, ali je svakako retkost u Srbiji. Lara, šestogodišnja labradorka, jedini je terapijski pas trenutno u Srbiji i upoznala su je brojna deca sa smetnjama u razvoju, kao i mališani u novosadskim vrtićima. Njen vodič je terapeut Svetozar Stevin iz Centra za pet-terapiju "Prijateljska šapa" i on za Oradio kaže da je potrebno mnogo truda ne bi li se "stvorio" jedan pas kojeg terapeuti mogu da koriste u lečenju.

"Lara je labrador, ali terapijski psi ne moraju da budu te rase. Ipak, oni se najčešće koriste, zbog svog temperamenta i karaktera. Njih krasi mir i tolerancija. Moraju da prođu specifične obuke i testove kako bi uopšte mogli da postanu terapijski psi", priča Svetozar.

Takvi psi su prilično skupi, pre svega zbog ozbiljne obuke koju prolaze. Svetozar kaže da je pre svega toga potrebno pronaći pravog psa, jer nisu svi pogodni za ovu vrstu posla.

"Ne postoje samo terapijski psi, koji rade sa decom ili sa osobama sa invaliditetom. Tu su i psi pomagači i vodiči slepih. Zajedničko im je da su u pitanju posebno odabrani psi, po strogim kriterijumima, jer ne može svako štene iz legla da se izabere", objašnjava Svetozar.

Bilo mu je potrebo šest meseci da bi pronašao Laru koja je ispunjavala sve zahteve koje je prethodno postavio.

"Našao sam štene posle pola godine, ona je imala tri meseca, prošla je dve procene bihejvioristkinje Dunje Kovač, koja se jedina time bavi u Srbiji. Ona je stručno procenila Laru, a posle toga su usledile osnovne obuke u Srbiji koje se tiču, uglavnom, poslušnosti. Posle su išle obuke u Slovačkoj, Hrvatskoj i Italiji“, objašnjava sagovornik Oradija.

Prema njegovim rečima, tim okupljen oko Lare ne radi terapije samo u Novom Sadu, već su nedavno počeli da rade i u Subotici i Somboru. Takođe, terapija ne može da se izvodi bilo gde, nego samo u za to predviđenim, kontrolisanim prostorijama.

"Prostorija mora da bude dobro poznata psu, jer on radi na vrlo određen način. U zavisnoisti od problematike koju dete ima, planiramo terapiju koja traje četrdesetak minuta. Prisutni smo, pored Lare, još i defektolog i ja. Roditelji u početku nisu prisutni, a dolaze na tretman tek po našem pozivu. Potrebno je stvoriti poverenje između deteta i terapeuta, što traje oko dve do tri nedelje. Tek kad se steknu uslovi i roditelji mogu da dođu da vide šta mi tu radimo", kaže Svetozar.

A kakvi benefiti se očekuju od ove vrste tretmana?

"Ako pričamo o deci koja imaju motoričke probleme, psi su tu kao motivatori da vežbe koje dete treba da radi, hod ili ustajanje, bude dodatno podstaknuto. Uglavnom su to vežbe u kojima dete treba sa Larom da prošeta do nekog dela opreme. Dete koje se drži za povodac ili za psa ide ka cilju, a ako ima neispravan hod, mi ga ispravljamo usput, jer ono ne obraća pažnju na nas, već je koncentrisano na psa. To je jedan primer", objašnjava Svetozar.

Pet-terapija je nastala pedesetih i šesdesetih godina u Engleskoj kada su psi i ostale životinje počele da se koriste u duševnim bolnicama i sa zatvorenicima. Ljudi koji su se bavili tim stvarima počeli su da šire spektar terapija koje mogu da se rade na ovaj način.

"U Americi je to veoma razvijeno, ali mi smo na žalost daleko od toga. U Srbiji je Lara jedini terapijski pas, a postoji i pas Prva, ona je pas pomagač devojčici sa dijagnozom iz spektra autizma, koju je naš tim za ovu ulogu obučio. Sada smo došli do toga da želimo da raširimo ovu priču, kako bismo mogli da pružimo podršku deci i roditeljima na drugačiji način", kaže Svetozar.

P.K.