Distanca sprečava zarazu, ali nas otuđuje

Pandemija koronavirusa u naše živote unela je toliko promena, da ćemo ih teško pobrojati. Jedna od njih je takozvana i vrlo pogrešno nazvana socijalna distanca, koja je u međuvremenu ispravljena imenom fizička. "Držite distancu, izbegavajte rukovanje, grljenje, ljubljenje i dodire bilo koje vrste", ponavljaju nam sa reklama svakodnevno.

Uz maske, to odstojanje od sagovornika jedno je od najkorisnijih načina da se predupredi obolevanje. Iskustva iz doba Španskog gripa, s kraja Prvog svetskog rata, pokazala su da se zaraza mnogo maje naglo širila u mestima gde nije dolazilo do bliskog kontakta ljudi u većim grupama. Slične rezultate ubiremo i danas sa različitih strana.

U zemljama u kojima se posebno neguje bliskost pri susretima, poput Španije i Italije, brojevi zaraženih skaču naglo. U državama u kojima se to dešava u manjoj meri i zaraženih je manje. U Evropi je dobar primer Nemačka, ali je Kina šampion. Stroga disciplina, stalno nošenje maski, potpuno odsustvo kršenja mera odstojanja, ovu zemlju održava na dnu liste po broju novih slučajeva.

To odstojanje, ta fizička distanca, očigledno ima ozbiljnih benefita kada je pandemija u pitanju, ali sa druge strane ono pokreće procese za koje još nismo sigurni kako bi mogli da se završe.

Vajar Dejan Jankov već dugo radi u Dnevnom boravku za osobe ometene u razvoju, u Jevrejskoj 17 u Novom Sadu. Za njega je fizička distanca jedna vrsta pošasti koja bi mogla sve da nas otuđi. Kada je proglašeno vanredno stanje, zatvorene su obrazovne institucije, samim tim i Dnevni boravak. Taj period otuđenosti doveo je do potrebe da se, ionako teško stečeni odnosi, sa štićenicima grade ispočetka.

"Uvek smo imali oko 50 korisnika programa u kojima oni mogu da se bave brojnim aktivnostima, kao što su vajanje ili tkanje. Njima to mnogo znači. Oni ne osete razliku između nekog normalnog vremena i ovog što sada imamo. Koliko god se mi svi trudili, oni ne shvataju šta taj virus zapravo predstavlja", kaže Dejan.

Kada je počela pandemija koronavirusa i uvođenje prve mere, Dejan kaže da su ih pratili i poštovali do poslednjeg momenta u kome je došlo do zatvaranja obrazovnih institucija, pa i samog boravka.

"Ta pauza je uticala na nas zaposlene, kao i na ceo svet. Svima nam je promenilo živote. Uticalo je sigurno i na korisnike, ali njihov doživljaj stvarnosti je malo drugačiji od našeg i oni sve te promene ne osećaju na isti način", kaže Dejan.

U međuvremenu smo počeli da se navikavamo na distancu, prestajemo da se rukujemo i afektiramo na slične načine. Dejan kaže da je na njega to jako uticalo.

"Mnogo se sve izmenilo, baš zbog izbegavanja dodira. Naš doživljaj stvarnosti je vezan za čulnost, a najveće čulo u našem telu je čulo dodira. Tu postoji pojam taktilnosti i sad možemo svi da zamislimo koliko nama taj dodir znači, naročito topao, prijateljski dodir. Oči jesu ogledalo duše, ali dodir je nešto sasvim drugačije. Zamislite samo da izgubimo taj dodir. Za mene je to jako teško. Nisam ni razmišljao o tome pre pandemije, a sada samo to primećujem", kaže sagovornik Oradija.

Održavanje fizičke distance, razvijanje straha od zaraze, nepoverenje, mogu da budu potpuno devastirajući za pojedine pozive. Balet je umetnička disciplina u kojoj je dodir konstantan, a fizička bliskost apsolutna. Fizička distanca je u tom svetu apsurd, a razmišljanje o nepoštovanju mera mora da padne u zapećak, ako neko želi da nastavi time da se bavi.

Verica Kozarov Klarić je balerina u Srpskom narodnom pozorištu. Ansambl kojem pripada redovno održava probe, a od nedavno i predstave. Ona za Oradio kaže da je morala da prestane da se plaši zaraze i mračnih scenarija, kako bi uopšte mogla da se angažuje. Verica je ujedno i psihoterapeutkinja i dala nam je vrlo iscrpan uvid u fizičku distancu iz oba ugla.

"Iz perspektive baletskog igrača mogu reći da smo, iz tih pandemisjkih razloga, veoma hendikepirani. Mi ne možemo izbeći blizinu kolega i koleginica. Doza straha uvek postoji, naročito kad ne znamo šta možemo da očekujemo. Na sreću, do sada nismo imali negativnih iskustava. Naša profesija zahteva ozbiljnu disciplinu, pa se svi maksimalno trudimo da rizična ponašanja izbegavamo", kaže Verica.

Ona kaže da fizička distanciranost utiče na zdravlje ljudi.

"Ti svakodnevni postupci, poput pozdravljalnja, rukovanja, grljenja, ljubljenja, u našoj je kulturi to veoma zastupljeno i dešava se stalno. U ovoj kriznoj situaciji imamo potrebu da budemo što bliskiji, kako bismo to lakše podneli, a od nas se traži suprotno: da se što više fizički distanciramo. Taj nedostatak podrške i kontakta dovodi nas do negativnih emocija", objašnjava Verica

Prema njenim rečima čovek prirodno teži bliskosti, a adekvatna zamena za dodir ne postoji.

"Možemo da održavamo socijalne kontakte uz pomoć novih tehnologija, da podržavamo jedni druge, to može biti pozitivno", kaže Verica.

Insistiranje na odstojanju svakako nije lako kada su rođaci i prijatelji u pitanju. Naši sagorvornici se slažu da bi moglo bi da dođe do nekih neželjenih posledica koje potiču od izbegavanja ljudi. Stručnjaci se taklođe slažu da na duže staze, izolovanost od društvenih grupa može da dovede do srčanih bolesti, depresije i demencije.

Profesor Miomir Abović na to gleda ovako: preporuka distanciranja će sigurno potrajati sve do pronalaska vakcine za Kovid 19, a ta distanca će temeljno uticati na ljudsku prirodu i ostaviti kao trag povećani stepen zaziranja od drugog ljudskog bića - zaziranja i opreza koji će svakako potrajati i dugo posle nestajanja Kovida 19.

"Dugotrajna fizička distanca od dva metra među ljudima, nesumnjivo će dovesti do pojave psihološke distance među ljudskim jedinkama. A to će dalje uticati na to da jedni od drugih ionako poprilično otuđeni ljudi postanu međusobno još otuđeniji", kaže Abović.

Celu emisiju "Za i protiv" poslušajte na našem podkastu.

P.K.