Jedina granica je ljudska kreativnost

Gugl je pretraživač koji svakodnevno koristi blizu 1.2 milijarde ljudi. Gigant kakav jeste, ova kompanija pronicljivo bira svoje zaposlene. Upravo je jedan dečko iz Srbije sa svojih 25 godina kročio u ovu firmu i već tri godine radi za nju - u pitanju je Đorđe Petrović, momak iz Valjeva kojem, zapravo, Gugl na početku nije bio cilj. U razgovoru za Oradio, Đorđe nam je detaljno objasnio kako se dolazi do jednog ovakvog radnog mesta. 

foto: poseta Guglovoj kancelariji u Dubaiju

IT industrija razvija se iz dana u dan velikom brzinom. Kako si ti uspeo da dođeš do jedne takve kompanije kao što je Gugl?

Nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje, ali jedno je sigurno: nisam došao tu nekim specijalnim talentom, već dugogodišnjim radom na sebi, odricanjima, istrajnošću. Već od samog početka mojih studija, a i pre toga, imao samo određenu vrstu radoznalosti i želju da naučim neke stvari van učionice. Ne samo da učim, nego da upoznajem nove ljude, čujem različita mišljenja i držao sam otvoren um. U suštini, moj dolazak u Gugl je bio jedno putovanje koje je trajalo nekoliko godina i svaki korak na tom putovanju je u datom momentu delovao kao slučajnost ili kao puka sreća, ali onda bi taj korak vodio ka sledećem koraku, ka ljudima sa kojima bi se umrežavao i oni bi mi otvorili neka druga vrata. Sada kada pogledam unazad stvari, sve mi deluje kao savršeni domino efekat. Talenat igra jako malo ulogu, mnogo više igra rad na sebi i istrajnost, a može se možda reći da postoji mali element sreće.

S obzirom na to da dolaziš iz malog grada iz Srbije, koje su bili najveći izazovi?

Da, dolazim iz Valjeva i mislim da u Srbiji, ali i u velikom broju država važi isto pravilo, a to je da kada živite u manjem mestu izvan prestonice imate manje prilika u svom okruženju. Samim tim, možda i manje uzora u svom okruženju. Mislim da mi je najveći izazov bio to što sam morao više da se potrudim da bih iskopao informacije o tome kako mogu dodatno da se usavršavam, gde su seminari, kako mogu da se prijavim. Nisam tek tako imao od koga to da čujem i ko bi mogao da me usmeri. Bilo je potrebno da malo više kopam, gde mi je pomogla urođena radoznalost i znatiželja ka novim stvarima. Zbog toga, definitvno bih od izazova izdvojio veći trud koji mi je bio potreban da bih došao do određenih prilika.

Kako si ih prevazilazio?

Sopstvenim naporom da uz pomoć interneta (smeh) istražim stvari, da vidim šta je to dostupno i neka vrsta znatiželje. Mislim da mi je pomogla podrška porodice, ljubav roditelja i sestre na čemu sam im beskrajno zahvalan. Gurali smo se na takav način i motivisali. Slavio sam svaki uspeh ma koliko mali bio, on mi je davao vetar u leđa za neki sledeći. Čak je bilo momenata kada bih otišao na neki seminar, gde bih dobio sertifikat, oštampani papir, ništa posebno, ali moji roditelji su znali da naprave od toga ne znam šta. Bilo je trenutaka kad meni nije delovalo nešto posebno, ali oni su znali da me motivišu na taj način i da mi daju vetar u leđa. Pored roditelja bilo je i određenih profesora koji su pomogli na tom putu i motivisali me da nastavim.

A koji su ti trenutno najveći izazovi u radu?

To je vrlo interesantno pitanje i Lazar Džamić je odlično opisao u jednom intervjuu koji su to izazovi naših ljudi kada dođu u Veliku Britaniju ili u Irsku, gde se trenutno ja nalazim. On kaže da nije toliko znanje i veština, zanat to što našim ljudima predstavlja poteškoću ili izazov, već sposobnost da pročitamo socijalne kodove u komunikaciji koje Britanci i Irci imaju. Mi govorimo direktno, oni su vrlo indirektni i treba znati pročitati između redova. Jeste da sam ja imao u toku studija priliku da studiram u Americi, da sam pre toga položio razne sertifikate za engleski i imam odličan vokabular engleskog jezika, ali da bi se razumela suština o čemu sagovornik govori morate znati njihovu kulturu. Tako da, to smatram možda najvećim izazovom, kulturološke razlike i njihovo prevazilaženje na dnevnom nivou. Kad radite u firmi kao što je Gugl imate osećaj kao da su svi pametniji od vas jer su svi mnogo postigli za svoje godine. Takva sredina podiže određeni prag u napredovanju.

Da li možda planiraš da pokreneš nešto svoje u tom gigantskom svetu?

To je definitivno jedan od životnih ciljeva, zato što ne vidim Gugl kao krajnju destinaciju, naprotiv, vidim je kao jednu dobru odskočnu dasku da učinim nešto veliko. Voleo bih da jednog dana doprinesem, ne samo lokalnoj sredini već i državi, društvu iz kog sam potekao, ali i svetu. Mislim da ću kroz društveno odgovorno preduzetištvo na najbolji mogući način doprineti svom lokalnom društvu, državi i celoj planeti. Jer ako pogledate tehnološke inovacije koje su se dogodile, daleko su poboljšale kvalitet života ljudi. Apsolutno bih želeo da započnem svoj biznis i svakodnevno mi se mota po glavi deset različitih ideja, neke od njih me drže budnim i par noći pa sam prilično zagrejan. 

Na konto prethodnog pitanja, koliko je velika konkurencija?

Zvučaće kontradiktorno, ali u isto vreme je i mala i velika. Svakog dana imate nešto novo, imate ljude koji razmišljaju van šablona i kalupa i dođu na neku ideju koje se niko ranije nije setio. Mislim da je jedina granica ljudska kreativnost. Samim tim, ako je velika konkurencija u stvarima koje već postoje uvek postoji taj momenat, gde kreativnost i originalnost isplivaju na površinu, čak i u stvarima koja nisu nužno inovativne i nove, originalne. Ja sam viđao dosta start up-ova koji su uspeli time što su preneli neki koncept koji je aktuean u Americi, na Dalekom istoku, u Japanu u neka malo manje razvijena tržišta, prilagodili ga mentalitetu i kulturi na tim tržištima i napravili ogromni uspeh od toga. Tako da, mislim da, iako je konkurencija velika u isto vreme je i mala.

Đorđe na radnom mestu u Dablinu 

Da li je Gugl bio tvoj cilj od početka usavršavanja?

Interesantno, ali rekao bih ne. On mi nije bio krajnji cilj, pa čak ni neki cilj usavršavanja. Gugl mi je pao na pamet kao neki eureka momenat, tokom prakse u IBM-u. Tadašnji šef je rekao da može da se desi da neko pokuša da nas vrbuje iz Gugla, jer smo imali situacije u kompaniji da neki od naših dobiju posao u Guglu i onda pređu. Tad sam imao momenat "Hm, ako mogu ti ljudi mogu i ja?". Nikad nisam gledao na uspešne ljude na zavidan način, već sam uvek mislio "Aha, super, ako on/ona može mogu i ja". Tako da, definitivno bih rekao da je Gugl jedna stanica na putu, više nego sam cilj.

Koliko se naš sistem rada u Srbiji razlikuje od rada u jednoj takvoj velikoj kompaniji? Koje su to razlike koje nas posebno odvajaju?

Ne mogu reći da imam dovoljno informacija da bih napravio neko poređenje, jer sam imao svega nekoliko praksi u Srbiji u privatnom sektoru. No, opet, rekao bih da je ključna stvar koju bih naglasio za Gugl fokus rada na rezultatima, a ne na samim aktivnostima ili broju sati provedenim na istim. Na kraju krajeva, kada bi generalizovali društvo, mislim da u sredini u kojoj se sada nalazim, u Velikoj Britaniji i Irskoj, nisam stekao utisak da je ideal karijere i radnog života da se dokopam nekog državnog posla, pa kada se uvalim tu onda i ne moram puno da radim. A to je stereotipniji ideal u Srbiji.

Stavovi izneseni predstavljaju lično mišljenje sagovornika i ne predstavljaju zvanične stavove njegovog poslodavca.

Svetlana Paramentić