Ne možeš biti autentičan samo iz želje da budeš originalan

Maša Seničić (1990) je rođena u Beogradu. Pesnikinja je i scenaristkinja. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bavi se filmskom kritikom, piše poeziju i prozu. Njena prva zbirka "Okean" nagrađena je Mladim Disom za 2015. godinu, a sa drugom "Povremena poput vikend naselja" pomerila je svoje granice. Radi kao urednica i novinarka, voli fotografiju i veoma obaća pažnju na detalje koji možda drugima omaknu: dvorišta, hod, kuće, ljudi, stare radnje, arhitektura, osmesi...

foto: Milica magazin

Ti su u 2019. godini ostavila nešto iza sebe, zbirku pesama "Povremeno poput vikend naselja", koja, kako je mnogi, opisuju dotiče prostore, želje i savremeni svet. Kako ih to dotiče?

Ne mogu da kažem gde dotiče, ali mogu da kažem gde sam nameravala da dotakne. Ta zbirka je nastala sa idejom da se bavim fenomenom porodice, koji me je dosta mučio i čudio proteklih godina. Moja prva zbirka se više bavila odrastanjem, a ovo je porodica na nekom kompleksinijem nivou. Tako da, čini mi se, dotiče mnoga pitanja. Glavno je odnos porodice i društva i odnos zadatog i izgrađenog.

S obzirom na to da si i ti mlada osoba, koliko su generalno važni ti porodični stubovi, razmišljanje o porodici i odnosima unutar nje?

Mislim da je veoma važan, ali da i neke stvari uzimamo zdravo za gotovo, kao što je raspored sedenja tokom ručka. Zato što, prosto, pristajemo na neke datosti unutar svoje kuće koje ne preispitujemo dalje. Uzimamo ih kao takve i mislimo da su to neka načela na kojima dalje treba da gradimo svoj svet. Nekako ovom zbirkom kažem "ne". I to su stvari koje treba da se preispitaju. Na svu sreću mojim roditeljima je to potpuno u redu.

Šta se to promenilo kod tebe između prve zbirke "Okean" i ove?

Dosta toga, promenio se moj odnos prema tekstu, što je važno. jer meni pisanje nije samo nešto što želim da kažem, već i način kojim se igram s jezikom. "Okean" je više bio skup nekih raznih misli koje su do tog trenutka stasavale, a onda sam rešila da vidim kako još mogu da pišem, da napredujem. Sada radim na još jednom rukopisu, koji je opet radikalno drugačiji. Nekim ljudima se to ne dopada, jer bi voleli da mogu da uhvate neku nit, ali ja mislim da, ako ćeš stalno isto da pišeš, onda ne moraš ni da pišeš.

foto: Oblakoder

Osim što si pesnikinja i spisateljica i novinarka i dramaturškinja, ti si i ko-selektorka programa Hrabri Balkan-festival autorskog filma. Kakve filmove možemo videti u okviru Hrabrog Balkana?

On sažima naslove i priče koji dolaze sa Balkana. Ono što smo mi kao selektori sebi dozvolili, uz pomoć Srdana Golubovića, to je da ta selekcija nema formalna ograničenja kao što imaju druge selekcije. Tako primamo animirane, dokumentarne, eksperimentalne i igrane filmove, kratke, duge i srednje. Uvek naglašavamo da ta selekcija nije skup nezavisnih ostvarenja koja treba da se gledaju sama za sebe, nego upućujemo ljude da gledaju čitavu selekciju, jer će samo tako imati uvid u to šta smo mi kao selektori hteli da im poručimo.

Koliko je zapravo važno da postoji ta autentičnost, da postoje autorske stvari i da se one neguju?

Postoji nikad veća potreba za autentičnošču i trka za tim da se bude originalan, pri čemu se onda ponovo ispostavlja da većina ljudi nije originalna. To vidimo i u načinu na koji se ljudi oblače i govore, stvaraju, ali misilim da ne treba da patimo od toga da budemo autentični, već treba da prepoznamo koja je to veština koju smo u stanju da usavršimo, kojoj možemo da se posvetimo i da budemo što konkretniji, precizniji, lokalniji, emotivniji i tako će autentičnost sama po sebi doći. Ne možeš biti autentičan samo iz želje da budeš originalan.

Kada se vratimo na filmove, šta ti voliš da gledaš, kakve filmove voliš?

Veoma mi je zanimljivo da pričam o filmovima, jer kada se baviš filmom i kada si to studirao, filmove posmatraš drugačije. U svim tim kolokvijalnim razgovorima, gde su ljudi prilično zagriženi za to što im se dopada, ja se trudim da ostanem po strani zato što ne gledam film na isti način na koji ga gledaju ljudi koji gledaju samo iz zabave. Ono što je jako važno je gledati sve. Bezveze mi je kad čujem na fakultetu da neki studenti kažu da neće da gledaju "Terminatora" ili "Konana", oni gledaju Tarkovskog. Super. Ali moraš da budeš svestan celokupne širine svetkse produkcije, a ja volim filmove posle kojih mi igra stomak.

Imali smo nekoliko filmskih ostvarenja koja su ostala zapažena u 2019. godini. Neki od njih su "Parazit" i "Džoker", kakvo je tvoje mišljenje i o jednom i o drugom?

Taj "Džoker"... Šta da kažem, Hoakim Finiks je jedan od najboljih glumaca svoje generacije, međutim, ja imam problem sa tim filmom, jer mi se čini da je on dosta površan. Imam mali problem sa filmovima koji se bave pobunom protiv društva, ako ne dodiruju konkretne probleme. Razumem da našu generaciju karakterišu takve stvari, da ne vidi dalje od svog besa, ali baš zato film treba da vidi dalje. I osim toga, postoje tu neke stvari koje su čist psihološki realizam, neke koje uopšte nisu i ti elementi mi prave komični efekat.

"Parazit" predlažem svima da pogledaju. On se na jedan vrlo slojevit način bavi pitanjem klasnih razlika i to je posebno upečatljivo, jer gledamo film koji dolazi iz Koreje, koja nama nije bliska po društvenoj strukturi. Neke stavri su identične i to treba da nas podseti na trenutak u kome živimo i na stanje na planeti koje je kolektivni problem. Osim toga, film je izvanredno duhovit, ima nekoliko genijalnih scena, koje kao takve mogu da funkcionišu i izvan narativa celog filma. 

Vodiš i Kritični kamp koji je nastao kao potreba za kritičkim i profesionalnim osvrtom na film. Kako izgleda Kamp?

Ovo je zaista veliki i kompleksni projekat u svojim namerama. Mogu svi da se prijave, svi imaju jednake šanse i mogu da se prijave i više puta. Važna stvar je da mi njih ne učimo samo da pišu kritike, jer ne želimo da napravimo armiju neke dece koja će da budu filmski kritičari, nego ih učimo kako da razmišljaju o filmu. Kroz razmišljanje o filmu oni, neminovno, razmišljaju i o društvu, jedni o drugima, pokreću diskusiju o raznim pitanjima, od homofobije do klasnih razlika, neke stvari koje ne mogu, na žalost, da dotaknu u formalnom obrazovanju.

foto: meetthescriptwriters

Urednica si portala Before After, koji kreće od ideje vodiča kroz sadašnji trenutak. Zašto je važno da vodimo računa o sadašnjem trneutku i kako to ovaj portal radi?

Mislim da je, kada se bavite medjima, najvažnije da opipavate ono što vas okružuje. Before After ima i dosta priča koje se bave prošlošću, nasleđem Beograda, nekim starim mestima. On je pokrenut kao ideja jedne grupe ljudi kojoj je bio potreban takav sadržaj, portal koji bi se bavio mestima, ljudima, fenomenima... Krenuli smo upravo od pitanja "šta to mene danas zanima?". Nekada mi se čini da ćemo iscrpeti sve teme i da sutra nećemo imati o čemu da pišemo, ali ako stalno osluškujete i bavite se sadašnjim trenutkom, taj trenutak je uvek neki drugi i uvek će se pojaviti neke nove teme.

Od fotografije, filma, kritike, radionica, kooordinacije, proze, poezije, do novinarstva... Šta si ti najviše od toga, ako je to uopšte odvojivo jedno od drugog?

Često i prijatelji imaju problem da me negde smeste. Ja to ne doživljavam kao haotičlni niz, skup, neki kaleidoskop. Čini mi se da me u poslednje vreme zovu pesnikinjom. Nemam ništa protiv, nemam problem ni sa jednom od titula, ali ni u jednoj se ne osećam stoprocentno kao kod kuće. I to je ključno, zašto radim toliko stvari. Neki ljudi misle da to nije prirodno i da takvim raspršivanjem ne želiš nečemu da se posvetiš, mislim da to nije tačno. Ako su sve te stvari one koje želiš da radiš - onda ne vidim zašto bi neko drugi imao problem sa tim. Za sve one koji su mladi i koji me pitaju kako sam se odlučila-  nisam odlučlila, puno toga se samo desilo, neke stvari nisam izgurala, neke jesam, ali svi treba da daju sami sebi šansu i da se ne ponašaju kao da su sve stavri predodređene, jer nisu. 

J. Božić