Lenard: Cela Evropa je luda

"Svetislav Basara je 'Famu o biciklistima' 1987. napisao kao šalu, parodiju. Oslobodila se štampa, odjednom počele su da dolaze u novinama priče o raznoraznim idejama i teorijama zavere i on je hteo da napiše parodiju na tu foru. I sam kaže da je kasnije video da to uopšte nije šala, ali verujem da u nostalgičnim osamdesetima nije izgledalo toliko ozbiljno. To je ono pitanje 'da li prorok zna da zbori proročanstvo?' Očigledno jeste tako" - Robert Lenard, reditelj

foto: Elvira Kakusi

"Volimo dobre pisce (smeh). Volimo kvalitetne romane i komade, jednostavno. Mislim da u 'Fami' ima sadržaja za tri predstave, za trilogiju. Kada smo pričali o savremenoj srpskoj literaturi, još pre nekoliko godina sa direktorom Novosadskog pozorišta Valentinom Vencelom, došli smo do toga da bio greh ovo preskočiti", govori nam reditelj predstave "Fama o biciklistima" Robert Lenard, s kojim smo razgovarali nakon premijere komada u Ujvideki sinhazu. A koja je to unutrašnja iskra naterala lično njega da se lati nezahvalnog posla adaptacije kultne knjige Svetislava Basare?

Moram da citiram Basaru. Pričali smo pre neki dan, kada je došao na pretpremijeru i to je napisao u predgovoru u novom izdanju. On je ovo 1987. napisao kao šalu, parodiju. Oslobodila se štampa, odjednom počele su da dolaze u novinama razne priče o raznoraznim idejama i teorijama zavere i on je hteo da napiše parodiju na tu foru. I sam kaže da je kasnije video da to uopšte nije šala, ali verujem da u nostalgičnim osamdesetima nije izgledalo toliko ozbiljno. Mene teorije zavere zanimaju od veoma rano, na sociološkom planu su interesantne. Tu se našao sklop između mene i ovog romana. A i lično volim da čitam Basaru. To je ono pitanje "da li prorok zna da zbori proročanstvo?" Očigledno jeste tako.

Možda su zaista pravi proroci oni koji uopšte ne stoje iza svojih predskazanja?

Zato postoje veliki pisci i visoka književnost. Da li je Šekspir mislio da svojim dramama postavlja neki veliki mehanizam koji i danas funkcioniše u politici? On je pre 400 godina analizirao politiku totalno drugog sistema nego danas, da sada u sistemu takozvane demokratije totalno odzvanja i bez greške može da se stavi na scenu.

foto: Srđan Doroški

Kako si pristupio "Biciklistima" na evropskom nivou, proročki ili se i ti šališ?

Nemoguće je šaliti se s tim stvarima danas. O raspadu Evrope čujemo otprilike svaki dan upravo od današnjih proroka. Basarina šala je izuzetno ozbiljna, to mi se sviđu u njegovim romanima. Šali se izuzetno ozbiljno i načitano, temeljno i analitički.

Najveći izazov tokom rada na "Fami"?

Adaptacija. Gotovo nemoguće, šest meseci sam radio na tome.

Zašto si uzeo evropski, a ne eks-jugoslovenski okvir?

Zato što jeste trenutno na evropskom okviru, ne radi se više samo o nama. Mada, ne bih rekao da i Basara u romanu ne priča o Evropi. Deo u romanu gde analiziraju biciklističke časopise se odnosi konkretno na Jugoslaviju, ali Frojdov slučaj je nemačka priča. Karlo Ružni sigurno nije naš kralj, kada Grosman piše tajne beleške na margine njegovih apokrifnih dokumenata ni on ne kaže "bože smiluj se na Srbiju", nego Evropu.

Evropa je posrnula, a u Srbiji se prelako govori o njenom kraju; gde je zlatna sredina istine?

Neće to pući tako lako, nikome nije u interesu da pukne, ali da ima pukotina to danas više niko ne može da prikrije. U devedesetima je bilo zlatno doba kada su svi mislili da je to super i da tamo treba ući. Ne kažem da ne treba ući, mislim da nemamo izbora, ne samo zbog političkog pritiska nego nam je u interesu da uđemo, to zna i krajnja desnica u ovoj zemlji, koja je naizgled protiv. Tako je i u Mađarskoj. Dobar primer je mađarska plakat-kampanja protiv migranata i Evropskog parlamenta i odluke da ih primaju, na plakatima je stajalo "Da kažemo Briselu da i oni razumeju". Moje pitanje: od kojih para si ti napravio te plakate? Sistem koji ima taj elemenat protiv Evrope je deo evropskog sistema, struktura je takva da je ne možeš izbeći. A evropska desnica je mnogo finija i kulturnija od naše. Oni su usvajali neku vrstu diskursa koji može da uđe u EU. Jako je zanimljivo videti koje desničarske partije propadaju kada se približimo Evropi, a koje ne.

foto: S.D.

Koje?

Dveri ne propadaju, a radikali propadaju. Bukvalno, način govora koji jedna partija gura ne može da se približi, druga može, a zapravo - isto kažu.

Na šta liči fašistički diskurs u Evropi danas?

Jako zanimljivo, čak i samo pitanje da li je EU i sama fašistička tvorevina. Neću da odgovorim na to, bolje da ne pričamo o tome.

U redu, ali zar nisu to "biciklističke fraze" zavera koje forsira evropska krajnja desnica?

Definitivno. "Ne mogu više govoriti protiv pedera, ali mogu protiv gejeva", o tome se radi. Način govora postaje prefinjeniji, ali ono što se krije iza je isto.

Šta je ostalo od evropskog ideala?

Evropski ideal zapravo sadrži slobodu govora i to je problematičan pojam. Upravo desnica se poziva na to, "ja mogu da kažem, jer to je demokratija" i tu je negde u pravu, samo, tanka je linija između slobode govora i govora mržnje.

Slobodarstvo, protok ideja i ljudi, antifašizam... više nisu suština, nego forma EU?

Nisam siguran da je ikada bila suština. Možda jedino slobodan protok kapitala. Bilo je ne lakše, nego bolje dok Istočni blok nije bio tu. Imaš tezu i antitezu, jasno konstruisanu granicu između jednog i drugog i na obe strane možeš misliti da je tamo bolje, pogotovo zbog zida koji je i bukvalno i idejno bio između. Posle devedesete, Zapad prelazi na Istok i odjednom počinje da pravi neku koloniju i kao na svakoj koloniji to počinje da raste i stigli smo do toga da to više nije relevantno, svi znamo da je to laž.

Šta je relevantno?

Ne znam.

foto: S.D.

Znam da EU jezgro čini Zajednica za čelik i ugalj, dakle ekonomija i ne želim da zvučim romantičarski, ali postoje valjda i neki ideali u temeljima EU, osim para?

Postoje. Zanimljiv je ceo ovaj diskurs, zato što mi, a i Mađari, Hrvati, svi u Istočnom bloku, pričamo o EU tako da smo na njenoj periferiji. Mi nikada nismo suštinski zagledali centar EU, nikada nisam živeo u Francuskoj, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji, ma koliko bilo pitanje da li je to EU ili ne posle bregzita, koji je jedan od znakova da ovde nešto puca.

Zar nije bregzit savršena "biciklistička priča"?

Apsolutno. Ko je to hteo, zašto je to hteo? Jako mi je važan deo romana iz zapisa Jozefa Kovalskog, raznih manifesta o raznim temama. On redovno krivi narod i pljuje ga. Bregzit nisu napravili političari, bio je na glasanju. Pitanje je koliko su bili svesni za šta glasaju, ali ta struktura EU je složenija nego što ti i ja mislimo, nama je uvek vidljiv samo privid, prvi sloj. Ne kažem da će se EU raspasti, ne verujem da će iko to dopustiti, ali u ovoj formi neće funkcionisati dugo.

Hteo sam prvo da te pitam ko je ovde zapravo lud?

Svi mi. Cela Evropa, a ne mislim na političare. Ne pričam o nekoj dalekoj zemlji, nekom Eldoradu. Pričam o svima nama, Evropi u idejnom smislu, o evropskoj kulturi. Svi smo mi ludi i gradimo to nekoliko hiljada godina.

Šta nas je dovelo u to stanje?

Da znam odgovor na to pitanje režirao bih tu predstavu. Evropa jeste ludnica, i Amerika je, samo na drugačiji način.

Kako se to manifestuje, koji su simptomi?

To sa migrantima, što se mešaju sa terorizmom, pa i terorizam sam, koji jeste pojava koja nije minorna, opasan je i prisutan. Omiljena vest prošle godine mi je bila iz Kelna, kada su žene masovno maltretirane, i da su tu uglavnom bili migranti, a jako malo portala govori da su među njima bili i dva Srbina. Evropa je Evropa, nema tu granica ludosti, tojest granice ludosti su nestale zajedno sa granicama između država i idologija.

foto: S.D.

Gde ćeš ludilo najlakše sresti ovde i sada?

Svuda. Postoji rečenica koju sam ubacio, kada ide biciklistički manifest u kom smo pokušali da skupimo za šta su sve navodno kriva tajna društva - "i zbog nas su vaši zakoni kao britanska apsurdna poezija". To je dovoljno. Od finansija ove zemlje, preko društvene politike, do načina kako se barata raznim problemima društva i ekonomije, mislim da tu niko nije normalan uključujući i mene, jer sam građanin ove zemlje.

Da li smo izgubili kapacitet na postignemo novi građanski društveni dogovor?

Za novi društveni dogovor nama je potrebno društvo koje je sposobno da se dogovori. Mislim da trenutno nismo u stanju. Ne kažem da nećemo biti, optimista sam na društveno-političkom planu iako istorija konstantno dokazuje da nisam u pravu, ali trenutno ne vidim znake da je društvo odraslo do te mere da razume šta znači reč demokratija. Ubeđen sam da ne zna, a ako zna to prevodi sebi na neki jako pojednostavljen način, a naša takozvana visoka intelektualna klasa odlazi iz ove zemlje i totalno je razumem zbog toga. Ovo je jedno od retkih društava koje sam upoznao da prezire intelektualce, trenunto u ovoj zemlji intelektualac nema mesta i društvo koristi svaki trenutak da osetiš da si nepotreban.

Neću te pitati šta je loše u ovoj zemlji već hajde ovako: zašto si optimista uprkos narečenom?

E, sad, tu postoji Kvaka 22. Ako ja nisam optimista i ako ja ne verujem u to da čovek koji pogleda dobru predstavu ili pročita dobru knjigu i nešto to u njemu promeni na bolje, ili ga barem natera na razmišljanje, i da će to za deset godina imati neki efekat, onda ja gubim nadu u ceo moj posao i bolje da odem da perem tanjire u Berlinu. Moj optimizam nije iz karaktera, nego iz nužde.

foto: E.K.

Srećeš li "bicikliste" na ulici?

Živimo u doba, mrzim tu rečenicu, kada su teorije zavere svuda. Znao sam da ću ovo raditi kada je cela priča sa migrantima već krenula. Koja mračna, viša sila ih pokreće iz Sirije da napadaju Evropu. Čuj, napadaju? Najrelevantnija fama o bicilstima je počela da se širi.

Šta osim slobode i lepote može pobediti "bicikliste" i ludilo?

Samosvest i znanje o tome šta nam se dešava.

Deo razgovora sa Robertom Lenardom poslušajte u plejeru ispod:

Igor Mihaljević