Doček kroz prizmu dualnih naočara

Milica Stojšić je umetnička direktorka manifestacije Дoček, kojom Fondacija EPK 2021 uvodi Novosađane u novu 2020. godinu. Ovogodišnja ideja je da obe nove godine, kako ona na Trgu slobode tako i dešavanja 13. januara, dobiju prepoznatljiv i zajednički vizuelno-scenski identitet. Milica je time nastavila svoj rad na polju umetničkih, vizuelno-scenskih i svetlosnih instalacija, koje je prethodno ostvarila na festivalima, u pozorištima i na sličnim događajima.

"Formalno sam umetnička direktorka, ali to podrazumeva da se bavim i scenskim i vizuelnim identitetom manifestacije koja se zove Doček, a koja obuhvata proslavu dočeka obe nove godine. Krenuli smo od nekih već uspostavljnih identiteta prethodnih dočeka i pokušali smo da ih objedinimo kroz jednu sliku. Ne radi se samo o dva kalendara i dva računanja vremena, već o dnevnom i noćnom programu, a ta dualnost se prenosi i na naše ambicije da, pored muzičkog programa, Doček bude prepoznat i kao događaj koji ima line up iz domena vizuelne i medijske umetnosti koji bi trebalo u nekoj od budućih novih godina da bude parnjak umetničkom kvalitetu već postojećeg muzičkog programa", ispričala nam je Milica na početku razgovora u okviru emisije Dnevna soba Oradija.

Kakva je ideja za ovu godinu, kako će sve to izgladati?

Bila sam inspirisana anaglif stereoskopskom tehnologijom. U pitanju su dobro poznate, low tech bioskopske naočare koje zapravo funkcionišu tako da imaju jedno sočivo cijan, a drugo crvene boje. Kao što je poznato, kroz dualnost oni zapravo tvore jednu sliku. Naravno, insistirala sam da to ne bude shvaćeno u bukvalnom smislu. Želela sam da nemamo nikakve naočare i da to ne bude bukvalna asocijacija, već da koristimo samo tehnologiju slike i samo polazište, gde mi vidimo i druge njene vrednosti, kroz neko sakrivanje, otkrivanje, kroz slojeve, sukobljavanjem dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog i slično. Pogled je kroz dve boje, ali sve to daje jednu sliku i to je osnova ideje. Na osnovu nje su kasnije radili grafički i scenski dizajneri, ali i studenti koji dolaze sa Fakulteta tehničkih nauka, sa Odseka za umetnost i dizajn, ali i studenti sa smera Novih likovnih medija Akademije umetnosti, koji će se zajedno baviti scenskim dizajnom za deo lokacija predviđenih za 13. januar.

Kako vidiš nastavak saradnje sa Fondacijom 2021?

Vidim to kao dodatno produbljivanje i obogaćivanje ovog, postojećeg koncepta, jer ceo koncept i nije osmišljen kao nešto što treba da se dogodi samo ove godine. Cela ta ideja treba da bude stabilna baza, a smatram da je dovoljno široko i kao platforma, na osnovu koje ćemo moći i sledeće godine da objedinimo tu dualnost u jedinstveni prostor Dočeka. 

Tvoj zadatak je dosta kompleksan, jer treba da objediniš dva datuma, ali i različite lokacije koje su planirane za drugi Doček, 13. januara?

Tokom protekle dve godine navikavali smo publiku na to da 13. januar predstavlja odlazak od prethodnog i tradicionalog pristupa i shvatanja Srpske nove godine, kao i svih konotacija koje ona nosi. Upravo zato su Novosađani mogli da vide Laibach u SNP-u, a ove godine će imati prilike na istom mestu da vide Let 3. Ideja je bila da pre svega izmenimo viđenje te Srpske nove godine, kako smo je nazvali 7528. godina i da ponudimo visoku kulturu, a opet dostupnu svima. Takođe, važan aspekt predstavlja i aktivacija različitih kulturnih prostora širom Novog Sada, pa i onih koji nisu nužno predviđeni za scenske događaje a ovog puta će se naći u toj funkciji. Osnovna ideja je da ceo grad postane scena i da svako može da nađe svoju trasu i dramaturgiju za to veče. Bilo je jako važno da koncpet i platforma za to bude jednostavna, da bi svi ovi prostori na dobar način mogli da budu objedinjeni.

Kako vidiš druge festivale i manifestacije po gradu, iz ugla njihovog umetničkog, ali i vizulenog identiteta?

Festivali su sami po sebi različiti i imaju različite izazove. Da ih ne komentarišem ponaosob, rekla bih da neki manji festivali, kroz saradnju sa određenim ljudima, stiču svoj identitet tokom godina koji bi sad trebalo da ima tendenciju rasta. Pri tome ne mislim na kvanitativan rast, veći broj izvođača i publike, nego na veći produkciju, osmišljeniji scenski dizajn i ostalo, da se dovede na viši nivo. Sve to, naravno, zahteva veći budžet i činjenicu da sve te stvari jednostavno moraju biti budžetski pokrivene. Što se tiče većih festivala, koji već imaju svoje tehnološke mogućnosti da sarađuju sa ozbiljnim rental kompanijama iz naše zemlje, a koje ni po čemu ne zaostaju u odnosu na slične širom sveta, tu vidim kao izazov činjenicu da postoji jako mnogo različitih stvari koje možda nisu dovoljno objedinjene.

Koliko rental kompanije diktiraju uslove za određeni posao svojim mogućnostima i time možda umanjuju kreativnost ideja?

Tu je problem u korenu, odnosno, u tome kako se shvataju određeni poslovi prilikom realizacije jednog scenskog događaja. I dalje ne postoji dovoljna svest o tome da treba da se pojavi neki scenski dizajner, dizajner svetla ili videa, koji će na vreme ući sa nekim svojim rešenjem i da će se zapravo onda rental kompanija tražiti na osnovu njegovog rešenja, a ne obrnuto. To je pitanje planiranja u vremenu i pitanje svesti kod onih koji kontrolišu sredstva.

Šta je ono što bi izdvojila iz svog prethodnog rada?

Pre svega, moje inicijalno obrazovanje je arhitektonsko. Završila sam osnove studije i master iz arhitekture, iako nikad nisam radila na glavnom arhitektonskom projektu, mislim da me to razmišljanje o prostoru i način uvezivanja mnoštva različitih stvari, jer to posao arhitekte i jeste, zapravo obeležava i u svim ovim domenima. Krenula sam potom da se bavim dizajnom svetla u domenu arhitekture i to je nešto čime sam se bavila šest godina. Nakon toga sam završila drugi master, iz dizajna svetla na novosadskoj Akademiji, a posebno me je zanimalo polje scenskog dizajna svetla. U skladu s tim, Fondacija me angažovala za prethodna dva dočeka, prvo sam radila kao dizajner svetla, pa onda kao scenski dizajner i dizajner svetla sa koleginicom Draganom Vilotić. Sada sam na poziciji umetničkog direktora. Svakako bih izdvojila saradnju sa EPK 2021 na projektu Kaleidoskop. Bilo je to audio-vizuleno izvođenje na otvaranju i zatvaranju ovog događaja, koje je na zanimljiv način kombinovalo savremene tehnologije, u vidu dizajna svetla ali i video mapiranja i dizajna videa. Izdvojila bih saradnju koja mi je jako draga, sa Terminal festom iz Sombora. Kako sam i ja originalno iz Sombora, svi volimo da se krajem juna okupimo tamo i radimo zajedno na tom projektu. Naravno, to onda podrazumeva ne samo dizajn svetla, nego i neke scenske intervencije i slično i to bih objedilnila kao jednu priču koja mi uvek bude bliska. Bilo je i nekoliko predstava, izdvojila bih "Krvave svadbe" Igora Vuka Torbice, uz to i dosta koncerata i ostalih događaja kojima sam se bavila.

A šta od svega toga najviše voliš?

Moram da priznam da mi se ova pozicija umetničkog direktora jako dopada. Celog života sam imala neku vrstu griže savesti, jer me jednostavno mnoštvo stvari zanima i ja volim sve da ih dotaknem. Isto tako, kada skontam kako nešto funkcioniše, imam potrebu da pređem na nešto sledeće. Vraćam se, naravno, svemu od ranije i to je jedan ciklus. Shvatila sam u jednom momentu da ne treba zbog toga sebe da kritikujem, već da načinim da to radi za mene i zato mislim da ova pozicija umetničkog direktora objedinjuje upravo sve to. Moj zadatak je da znam deo od svakog domena, a da onda to objedinjujem u širu sliku. Takođe, zanimljive su mi u neke eksperimentalne forme, poput Kaleidoskopa, gde sam se zapravo bavila osmišljavanjem celokupne dramaturgije, upavo pomoću savremenih audio-vizuelnih sredstava.

Koristiš savremena audio-vizulena sredstva, ali zašto ipak prednost daješ analognoj fotografiji?

Rekla bih da gotovo isključivo koristim analognu tehnologiju, jer digitalno fotkam jedino telefonom, kada nemam aparat kod sebe. Shvatila sam da uživam u toj nesavršenosti i karakteru koji film daje fotografiji. Sa druge strane sam i veliki perfekcionista, kojem digitalna fotografija i njena bezgraničnost, u smislu broja snimaka koji mogu da se naprave, definitivno nije pravi medij. Analogna fotografija i bavljenje njom predstavlja jednu vrstu zen vežbe, pošto znam da je broj snimaka ograničen. U današnjem svetu brzine i bezgraničnih mogućnosti koje te savremene tehnologije nude, mislim da je jako važan trenutak u kojem sam ja u stanju da otvorim objektiv, pogledam kadar, zaključim da to nije ono što želim, zatvorim objektiv bez opaljenog snimka i idem dalje. Upravo zato mislim da je bavljenje analognom fotografijom bavljenje životom, na nekom širem planu. Mi smo navikli na udobnost koju pruža raw format u digitalnoj fotografiji i mogućnost da se ona doradi u postprodukciji. Generalno mislim da je to simbol ovog društva, gde važi princip da sve možemo kasnije ispraviti. Analogna fotografija nas vraća u sadašnji trenutak i ne računamo na budućnost, već se samo bavimo trenutkom, ovde i sada.

Kako ti stižeš sveto? Mora biti da trčiš na sve strane!

(smeh) Druga zen vežba kojom se bavim istovremeno je i fizička aktivnost, to je trčanje, ali i plivanje. To je moje vreme za ništa. Koristim taj izraz jer sam nedavno radila rad na tu temu. To je momenat gde sam ja sama sa sobom, momenat planirane dosade i obožavam kad me pitaju kako ni nije dosadno na trčanju ili plvanju. Ne razumeju da je to poenta. U tim momentima želim da mi bude dosadno, da budem isključena od svega i nikada ne nosim telefon na trčanje, baš zato da ne bih bila u iskušenju da ga konzumiram.

Kako vidiš narednu godinu?

Novogodišnja želja mi je i plan da konačno doktoriram, jer to dosta trpi, upravo zbog mnoštva stvari kojima se bavim. Nije mi žao što sam imala sva ta iskustva, ali sad je vreme da se fokusiram i završim doktorsku tezu. S druge strane, volela bih da se lepa iskustva i saradnja sa Fondacijom ili Terminalom ponove, a da se u sve to ubace i neki drugi izazovi. Volela bih da bude relativno izbalansirano, znam da će biti teško, ali makar relativno da napravim ravnotežu. I veliki maraton koji je rezervisan za poslednju trećinu godine.

Milicino gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija možete preslušati ovde:

Jovan Marjanović

foto: Marija Kovač