TLO fest za pamćenje

Kako vreme prolazi, sve smo više ubeđeni da je selo to koje će održati rok kulturu živom, pa makar i na aparatima. Peti Tomaševački letnji omladinski festival – TLO fest, uspeo je da pobedi stereotipe i statistiku. Osam bendova različitih žanrova i senzibiliteta bez problema su nas podsetili na činjenicu da su novac i pažnja velikih medijskih igrača jedini nedostajući faktori domaće scene, a odlična organizacija festivala dokazala je da i male sredine mogu stati na crtu većim i bogatijim.

foto: Vladimir Mučibabić

Dan je bio vruć koliko i čvorište ka auto-putu za Zrenjanin i Beograd. Ogroman čep na petlji priterao je O radio da do Tomaševca stigne okolnim putem, kog su obeležili slalom između poljoporivrednih mašina i plodne njive naše ravnice, toliko lepe da putnik i protiv svoje volje uvek nauči imema novih sorti pšenice ili suncokreta. S druge strane, prelazi preko pruge su i dalje katastrofalno obeleženi i nezaštićeni, a drumovi razrovani, zbog čega vojvođanska idila bespotrebno trpi tokom sezone poljoprivrednih radova.

Sam Tomaševac je festival neposredno dočekao kao i slična banatska sela. Usnulo, bez vidljivih javnih izliva egzaltacije; da nema uličnih prodavaca hrane, pića i ukrasa taštine, čovek bi pomislio da je TLO fest u Tomaševcu svaki dan. Prednosti seoske sredine vidljive su na svakom koraku; znaju se imena i navike, policija je opuštena i neposredna, a u prodavnici se umesto kusura i dalje nude pakovanja šibica – taj zaboravljeni običaj davno prošlih vremena i država. Deca su, kao i svakom vojvođanskom selu, zrelijih lica i manira od svojih gradskih vršnjaka, nazovimo to posledicom direktnijeg izlaganja realnom životu. S tim u vezi, crkva je lepo namincana, porta stesana i čista, ali sat ne radi. Prilično opisno, ne?

I drugi seoski elementi su tu, tek da ne pomislite da ste zalutali u pank-rok enklavu u drugoj dimenziji. Dečurlija kose ofarbane samo za tu priliku i klinkica koja pravi zvezde čak i kada je odrasli ne gledaju, a u nadi da ipak hoće. Nošena noću, kasnije se pojavila i osoba zadužena za entropiju i šaljive prozivke omladine, sad, da li se to zove seoski pijanac ili luda, ostavićemo žiteljima Tomaševca da razluče.   

Dok ispijamo piće u parku kojim dominira trodelni spomenik banatskim šorama, šarmantnijem rođaku američkog bejzbola, srećemo i neka poznata lica. Prve su došle staramajke i gospođe sa hladnim trajnim, radoznalo proveravajući šta se to zbiva na sportskom terenu pored zgrade mesne zajednice. Drugi, ležerno odeven mladi gospodin bio je političar Bojan Kostreš, poslovično-neformalni tomaševački domaćin i osoba zaslužna za promociju banatskih šora. "Riječ-dvije u hladu borova..." prekidali su zvuci tonskih proba, posebice deonica orgulja iz "Pišonje i Žuge", tek da znamo koliko je sati.

Ubrzo potom u park dolaze grupe vredne svakog poštovanja – seoski metalci, pankeri i rokeri, ondašnji i okolni, u misiji spašavanja redova rokenrola. Ovo pišemo bez imalo sarkazma: biti različit u srpskoj maloj sredini nije uopšte lako, posebno ako je osoba iskrena i ne krade. U tom trenutku, s blagim kašnjenjem, na scenu stupa prvi bend, beogradski alt-rok sastav Uzemljenje.

Prava je šteta što je u publici bilo tako malo ljudi, očigledno da se energija, ali i novac, štedela za "glavne zvezde" festivala, plus, u parku se ton sasvim dobro čuje, a trava i klupa su bolji od betona, rezonuju rani gosti.

Nije prošlo mnogo i na binu su se popeli momci iz nikšićke grupe Punkreas.

Kreću žestoko sa "Adios amigos“" a svoj relativno kratak nastup iskoristili su da se publici predstave u punom žanrovskom spektru: od panka, preko roka, do ska i hardkor zvuka.

Beogradski pank-rokeri Doghouse svirali su ubrzo potom, pohvala toncima i organizatorima, a njihov sirovo zategnut zvuk preporučili bi svim fanovima "Pitera" i "Bad Religion-a".

U ovom trenutku park je solidno popunjen ali glavni teren i dalje čeka kritičnu masu, koja osetnije uplivava tek nastupom Kragujevačkog borbenog odreda – KBO. Bend duge kilometraže, prepoznatljiv po tome što nema basistu, bez muke podiže temperaturu na tomaševačkom igralištu.

Pada i prvi ozbiljan pogo, taman uoči kultne "Samoće", a za osobe mekših srca tu je i obrada "Wonderful life". Moćno, superglasno, svirka se završava sa "Forever punk", dok nam iznad glava proleće festivalski leteći dron, za kog jedan od gostiju cinično konstatuje da se status drona stiče tek kada ovaj nosi zastavu.

Izvan igrališta, Tomaševac živi drugi život: prepun trg i park, kafane i stepeništa pretesni za sve, a došli su i bajkeri, vesnici gromoglasnog proleća. U pauzama između nastupa, sala mesne zajednice služila je kao bekstejdž i pres centar, mesto na kom su akreditovani novinari mogli da se druže i podele utiske sa mahom prezadovoljnim umetnicima i prenesu ih javnosti, što je potez organizatora kog svakako pozdravljamo.  

Bend po bend, stigosmo i do Psihomodopopa. Već je bilo 22 sata i postalo je jasno da su oni, i Zabranjeno pušenje posle, grupe zbog kojih je i staro i mlado poteglo na TLO fest. Pevač Davor Gobac u svom stilu podiže ljude na noge, lišavajući se garderobe proporcijalno protoku pesama.

"Psihići" zvuče dobro i kompaktno, a u Tomaševac su stigli sa proverenom repertoarskom formulom: starim dobrim hitovima zbog kojih je publika, da se ne lažemo, došla, a sve posoljeno novim materijalom. Naravno, ni ova dobra čorba nije prošla bez zrenjaninske mirođije, Branislava Gute Grubačkog iz „Zelenog Zvona“, promotera najboljih vojvođanskih vrednosti i ljudi.

Uoči nastupa Zabranjenog pušenja dogodila se migracija koju smo u šali nazvali žanrovski transfer publike. Koliko je ljudi otišlo sa Psihomodopopa, toliko ih je i došlo na "Pušenje", koje, iskreno, više nismo sigurni kako da krstimo. Stalne promene sastava benda, medijska prepucavanja, svađe i klevete učinile su da "Pušenje" i dalje živi, ali više kao simbol negoli realan bend.

Da se razumemo, zvuče sasvim okej i njihove pesme i dalje zvone istinom koju smo tokom ratova i bede pomalo zaboravili, međutim ne možemo da se otmemo utisku da su njihove gaže postale pre svega emotivni hadžiluk, pa tek onda umetničko otkrivanje i zadovoljenje. Kako god, ljudi vole sve što "Pušenje" predstavlja i bend im profesionalno iznosi željeno i traženo, na obostranu korist.

Već smo debelo zagazili u novi dan kada smo imali sreću da slušamo, možemo to reći, najprijatnije iznenađenje TLO festa – kragujevački Čovek bez sluha. Bend dugog staža i pedigrea za respekt, uživo zvuči kako bog zapoveda: glasno, jasno, definisano i zapakovano u gvozdenu ciglu bačenu ka našim ušima.

Odlična, brutalna svirka talentovanog i navežbanog benda ponudila nam je možda najbolje te večeri, uz kap gorčine što nisu bili u prilici da nastupe u terminu koji bi im pružio brojniju publiku. Klinci moraju slušati ovaj bend od malih nogu. Što nas dovodi do kraja večeri, tehnički govoreći „početka jutra“.

Bez namere da umanjimo opus i značaj poznatog benda kakav je Oružjem protivu otmičara, pošteno je priznati da ovakva postava, "podela poslova" i repertoar više "ne rade radnju". Jedna od onih bizarnih situacija u kojima sve načelno funkcioniše, i ton i slika, ali nema "onog" što bend čini moćnim, pretpostavljamo vere i sveže stvaralačke snage.

Publika je to očigledno već znala, a zora radnog dana samo je ubrzala njihov odlazak kućama, zbog čega su OPO nastup završili pred dvadesetak ljudi. Šteta za tako dobre muzičare i kraj festivala, kog ćemo se svakako sećati po dobrom.

Igor Mihaljević