Distorzija mora: Sea Rock 2018

Sea Rock je festival koji nas svake godine iznenadi svojim odličnim programom. I ove godine smo plovili na toploj struji amerikane, kantrija i čistokrvnog rokenrola!

Drugo festivalko veče u Kotoru otvoreno je vedrim zvucima mladog beogradskog sastava Turisti kog predvodi Boško Mijušković (Straight Mickey And The Boyz). Ekipa polako zatvara priču u vezi sa prvim studijskim albumom "Levo ili desno" jer je već spremna za nova snimanja. Može se reći da njihov zvučni pristup po malo odudara od već ustaljene muzičke slike festivala Sea Rock, ali je došao kao osveženje u takvoj programskoj promeni kursa. Letnje vreme najavaljuje i veliki broj pravih turista, pa su sve učestalija čekanja na granicama. Beogradski sastav je došao nekih pola sata pre najavljenog nastupa ali se brzo snašao i otprašio svoj set pun tople energije, znoja i raspoloženja. Ovo je možda peti put da sam gledao Turiste uživo, od malih klubova do ove velike otvorene scene u Kotoru, i moram priznati da su oni stvoreni upravo za koncerte. Sve na bini zvuči još šarolikije, popunjenije i hitičnije, a nema te publike koja nije shvatila da od ovog sastava može dobiti samo dobar provod.

Turisti

Posle Turista, na binu izlazi sastav Baobab iz Arilja. Ovaj bend je dugo stvarao kao trojac, a već nekoliko godina rade kao četverac. Domaća varijanta amerikane sa finim prelivima kantautorskog pristupa frontmena Miše Petrovića funkcioniše upravo svojom jednostavnošću. Bez ikakvog određenog žanra (poemenuo sam amerikanu samo u vezi sa inicijalnim identitetom benda), publici su predstavljene pesme koje govore o običnim, životnim stvarima iz zrelog ugla. Zapravo, Baobab je po nekoj životnoj filozofiji (ne po muzici) druga strana raspevane mladosti koju sa sobom nose Turisti. Ali to ne znači da je ekipa iz Arilja pesimistična.

Ma koliko da je u nekim momentima kompleksna tema tekstova, sve se da rešiti pitomim zvucima akustične gitare. Dobro, ima tu i distorziranih odgovora na neke teme što još jednom potvrđuje činjenicu kako zapravo u Srbiji najviše fali bendova ovakvog kalibra. Dakle, ciljna grupa trebao bi da bude publika koje se već naslušala dobre muzike i sada, u nekim zrelijim godinama, uživa u jednostavnosti izbora bez ikakve tendencije da se na silu dopadne što većem krugu slušalaca.

Baobab

E, onda se desio i najbolji koncert na ovogodišnjem, osmom, festivalu Sea Rock. Strand Of Oaks su poprilično nepoznati na našim prostorima, ali posle nastupa u Kotoru siguran sam da će svoju bazu fanova proširiti upravo ljudima sa kojima su uživali u jednom iskrenom rokenrol provodu. Prošlogodišnjim albumom Hard Love, Strand Of Oaks su proširili svoj dijapazon zvuka pa se tako na tom albumu mogu čuti retro sint uplivi uz dobro razrađene distorzirane aranžmane i vokale Timotija Šovaltera.

Za otvaranje kotorskog nastupa, bend se opredelio za nešto sporije melodije ali je sve eksplodiralo sa sledećom kompozicijom, hitičnom „Shut In“ koja se nalazi na najpopularnijem albumu „Heal“ iz 2014. Kontakt sa novim licima momentalno je ostvaren jer je Timoti, sa svojom holandskom ekipom muzičara, preneo svoje iskrene utiske o tome kako se već nekoliko dana odlično provodi u zemlji koju je posetio po prvi put. Da je čak skinuo majicu tokom nastupa – ceo događaj bi nas vratio tamo negde na početak 70-ih godina prošlog veka u psihodeličnu sliku koju je engleski bend Pink Floyd obojio u ambijentu grčke Pompeje.

Timothy Showalter - Strand Of Oaks

Bilo je tu i garažnog roka, šarmatnog bugija uz čije zvuke su plesali skoro svi, ali i ubitačnih i teških balada koje govore o univerzalnosti svih onih problema koji čine naša živote tako krhkim. Bend je bio veoma raspoložen i sigurno je to druženje moglo da traje i duže samo da nje bilo više učesnika ovogodišnjeg festivala. Pred sam kraj svog seta, Strand Of Oaks izvode fenomenalnu kompoziciju „JM“ – verodostojnu posvetu jednom od najvećih američkih kantautora: Džejsonu Molini. To je bio znak da će dobra muzika trajati sve dok njeni autori budu pamtili tu spiritualnu lokaciju izvora sopstvene inspiracije.

Za sam kraj druge večeri, ostalo je još vremena da se upoznamo sa Markom Kozelekom koji je ove godine ponovo na turneji sa svojim bendom Sun Kil Moon. Njegov kreativni značaj sigurno je nemerljiv, bilo da se radi o ranim radovima sa sastavom Red  House Painters, solo izletima ili albumima koje je realizovao pod šifrom S.K.M. U Kotor je doputovao sa još dvojicom svojih članova a set lista se najviše bazirala na pesmama koje su nastale tokom poslednje dve godine. Mark već neko vreme svoje albume konstruiše po principu pripovedanja, dok su pesme neka vrsta dnevnika kako se ne bi zaboravile impresije, izgubljene ljubavi, omiljeni gradovi pa čak i ljudi koji odlaze iz njegovog života. Takav stil najviše se osetio na albumu Benji iz 2014. i može se reći da se tu radi o istinskom remek-delu. Kotorska publika je dugo čekala svog junaka, tako da je očekivala neku vrstu repertorara sastavljenog od najboljih uzleta ovog namrgođenog autora iz Ohaja. To se nije dogodilo (na žalost) jer je bend odsvirao standardni set koji je isključivo preneo trenutnu sliku. Repetitivna naracija, uz minimalnu muziku, ipak je uspavala sve prisutne, a može se reći da su samo hard kor fanovi istinski uživali (a mnogi su bili i razočarani izborom pesama). Ali dobro, sve je bilo odrađeno na najprofesionalnijem nivou, a hitovi mogu i  da pričekaju (autoru ovog teksta bila je dovoljna "I Can't Live Without My Mother's Love"). Naletećemo mi na Marka Kozeleka u nekoj njegovoj raspoloženijoj fazi (nadam se), ali se nikada neće ponoviti ovo veče u kojoj je i more pevalo zajedno uz Strand Of Oaks.

Sun Kil Moon 

Dušan Majkić

U nastavku pogledajte video sa ovogodišnjeg festivala Sea Rock.