Nit Za Bit: Ivan Ergić, fudbaler

Kakva država - takav i fudbal

   "Celokupna društvena kretanja utiču na tim: u Savezu, medijima, politici, ti to osetiš i ako počne kako ne treba, kao u slučaju Đenove i drona, ne može završiti dobro. Naša reprezentacija je ipak robusnija od naše lige, a ukoliko pogledamo hrvatski tim, s kojim volimo da se poredimo, on je u tom smislu robusniji od našeg, bolje odskače od stanja u njihovoj ligi, koja je takođe katastrofalna. Njihov savez je isto korupmiran, nemoj da imaš iluzije, ali je uspeo da im reprezentacija bude ta koja će mu prikrivati brojne mane. Iskoristili su, što nije presudno, veći nacionalni naboj od nas i na tim krilima bili bolji, osim kada je Antić bio selektor, pa smo išli na mondijal, a oni ne".

   "Vodim život sportskog penzionera (smeh), mada, imao sam možda malo specifičniji život, drugačija interesovanja i ovo je produžetak toga. Bavim se onim što nisam mogao dok sam igrao, pokušavam nešto da učinim u kulturi i bavim se aktivizmom. Dosta je teško kod nas, želim da se angažujem na takav način i budem koristan.

   Kako kažeš, jednom fudbaler - uvek fudbaler, šta ćeš (smeh), ima nekih stvari, koliko god se opirao - ne možeš protiv bića. Eto, pišem, ovde, u Švajcarskoj i Turskoj. Pisanjem za medije sam shvatio koliko je važno proširiti svest čitalaca. Pišem o politici i filozofiji više nego o sportu, dosadio sam sebi kritikujući ga, tu više nemam šta da kažem – proživeo sam to i kapiram o čemu se radi.

   Komentarišem dešavanja na levici jer pratim šta se globalno dešava, čitam vesti na pet jezika i obavešten sam. Znam da postoji realan prigovor 'samo se priča' ali video sam važnost širenje svesti ovim putem. Ako želiš nešto da promeniš, svest je prvi korak", govori nam bivši srpski reprezentativac Ivan Ergić, koji je kopačke zamenio perom, a zajedno s nama pokušava da odgonetne na neka od večitih pitanja srpske svakodnevnice.  

Kakav duh decenijama vlada u fudbalskoj reprezentaciji Srbije?

  - Nikada nisam pričao o pikanterijama. Kao i u svakoj zajednici, poslovnom ambijentu, postoje zakonitosti, konkurencija, hijerarhija i grupice sa zajedničkim interesom.

Starije kolege kažu da su, još od SFRJ, postojali klanovi unutar tima?

  - To je pežorativan naziv za ono što postoji kod nas: sve fukcioniše na principu burazerskih veza i nepotizma ali toga ima i na Zapadu, samo je kod nas izraženije, sirovijeg karaktera. Da, bilo je klanova. Još od Mondijala 1982. u Španiji kada su se posvađali oko "Adidasa" i "Najkija", komercijalizacija i odnosi unutar tima su počeli još tada.

   Isto je i sa nacionalizmom, nije on nastao 1990, bilo ga je i ranije, gledalo se ko je iz kog kluba, pa zatim sujeta... Nije fudbalski tim mnogo drugačiji od bilo koje druge radne organizacije.

Da li je tačno da nisi imao pravo društvo u nacionalnom timu?

  - Da, nisam se snašao. Dobro, bio sam izuzetak, u smislu da sam došao sa strane, iz Australije, imao sam drugačiji mentalitet i pristup stvarima. Dosta sam toga poneo iz kuće, moji su insistirali da ceniš prave stvari i da znaš šta je važno, a šta ne, da probaš da ostaneš pošten i to vučem od njih. Većina kolega je socijalizovana na drugačiji način, u drugim okolnostima i zemlji.

   Druga bitna stvar je što nisam izgradio karijeru u Srbiji, kada si ovde ti si već etabliran i imaš organizaciju ljudi koja te podupire, sad, da li su to novinari, ekipa iz bivšeg kluba, treneri... Upao sam tamo ne poznavajući nikoga. Nisam ja nikada imao probleme, bio sam prihvaćen ali se nisam najbolje snašao.

Da li smo ikada imali dobar timski duh u ekipi?

  - Zavisi od trenera. Promenio sam trojicu, kod Radomira Antića je timski duh bio drugačiji nego inače. Igrači imaju tendenciju da si daju više na važnosti, neki nisu disciplonovani, a on je imao autoritet da to kontroliše. Drugačija je klima bila u timu.

Ima li aktuelna ekipa pobednički duh, tabela govori drugačije?

  - Ne znam. Pobednički duh se gradi, zavisi od trenera i kakve likove, više nego igrače, imaš u timu. To je problem našeg mentaliteta, primetan čak i spolja. To je baš fenomen, većina igrača kada je u inostranstvu ponaša se na jedan način, a kada smo ovde na drugi.

Publika primećuje da u klubovima igrate bolje nego u nacionalnom timu?

  - Dobro, ne možeš direktno porediti klubove i reprezentaciju. U klubu si svaki dan, a ovde se skupiš pet puta godišnje i nemaš vremena da se uigraš da bi bio bolji nego inače. Ne mogu reći, postoje igrači koji misle da u reprezentaciji ne moraju da igraju kao u klubu, ima i toga, ali nije to toliko izraženo, neuigranost je veći problem. Čak su i veličine poput Mesija i Ronalda fanovi kritikovali zbog lošijih partija u nacionalnom timu.

A koji je najveći problem?

  - Ukupna atmosfera nije dobra. Celokupna društvena kretanja utiču na tim: u Savezu, medijima, politici, ti to osetiš i ako počne kako ne treba, kao u slučaju Đenove i drona, ne može završiti dobro. Kada imaš hronično loše odnose u fudbalu oni se prenesu na reprezentaciu.

   Naša reprezentacija je ipak robusnija od naše lige, a ukoliko pogledamo hrvatski tim, s kojim volimo da se poredimo, on je u tom smislu robusniji od našeg, bolje odskače od stanja u njihovoj ligi, koja je takođe katastrofalna. Njihov savez je isto korupmiran, nemoj da imaš iluzije, ali oni su imali period kada je 15 njihovih igrača rođeno van Hrvatske, samim tim su imali drugačiji mentalitet.

   Hrvatski savez je uspeo da im reprezentacija bude ta koja će mu prikrivati brojne mane, iskoristili su, što nije presudno, veći nacionalni naboj od nas i na tim krilima bili bolji, osim kada je Antić bio selektor, pa smo išli na mondijal, a oni ne.

   Atmosfera u našem timu nikada nije bila kakva je trebala da bude. Takva je klima. Znam za igrače, posebno mlađe, koji su strahovali kada trebaju da igraju za reprezentaciju, što je meni neverovatno. Takva je ukupna atmosfra, i svi ti ljudi koji se motaju oko reprezentacije...

Previše njih želi da se ogrebe o vaše karijere, uspeh, slavu...?

  - Ne samo to. Svaki drugi igrač ima iza sebe klasičnog kriminalca. Kriminala u fudbalu ima svugde ali kod nas igrač čak i želi da uživa u takvoj vrsti zaštite. Plati mu reket i ima zaštitu. Igrači imaju novac ali nisu dovoljna faca da odu gde žele, da im je sve organizovano, da u sekundi pozovu nekoga i reše problem – to sam video samo kod nas i u regionu. Jedno vreme nam je prodaja igrača bila jedini izvozni proizvod, normalno da je kriminogena energija uticala na trulež iznutra.

Kako se ona čisti?

  - Ne može radikalnim potezima, kao što je na Ostrvu uradila premijerka Margaret Tačer, društvo mora da se promeni, smanji korupcija, da bi fudbal bio drugačiij. Ovaj tim ima kvalitet ali nema rezultat – hronični problemi su uvek tu: atmosfera, negativna selekcija, igrači se prodaju kroz reprezentaciju. Kada sam igrao u mladoj reprezentaciji bio sam jedini koji je igrao napolju i nisam shvatao da stvari tako funkcionišu.

I onda vidiš, okej, zaslužujem da igram ali očigledno je da neke igrače guraju u tim da bi ih lakše prodali. Onda sam došao u situaciju da kažem: "čekaj, možda je fer da taj igrač ipak igra da bi se prodao", ali s druge strane to je negativna selekcija i zato nemamo rezultat. Tako je i u društvenim firmama, hoćeš nekome da pomogneš jer je ljudski, ali nisi ekonomski racionalan.

Dron?

  - Pisao sam u Politici tekst, to je bila čista provokacija, ali naša reakcija – e, to je taj problem mentaliteta. Ostrašćeni smo i imamo problem sa emocionalnom inteligencijom, na to mislim kada kažem mentalitet. Nije važno da li si ti u pravu ili ne, već kako se odnosiš prema tome. Moramo biti pametniji i racionalniji, tako stvari funkcionišu.

Da li je pravična kazna UEFA: pobeda bez bodova i igranje bez publike?

  - Bez obzira na sve, dužni smo da obezbedimo uslove da ne dođe do incidenta i meni je kazna očekivana. Naši igrači su, što me je iznenadilo, dosta trezvenije reagovali i nisu dozvolili da situacija eskalira. Ali navijači! Video sam ljude u obezbeđenju koji su udarali igrače Albanije. Razumem traumu zbog rata i Kosova, to je začarani krug, a sutra u novinama – kao rat da je izbio.

Otkud Ivan Bogdanov, nakon Đenove, ponovo na terenu?

  - Ne znam šta da ti kažem, tako je i u samim strukturama koje moraju da rešavaju problem. Iste face se rotiraju u Zvezdi, Partizanu, Savezu, za koje je javna tajna šta rade i čime se bave. Neverovatno je ipak to što se oni hvale time što imaju zaštitu u policiji, u službama, pravosuđu. Viteški srpski narod - a svako ima leđa, svakoga neko štiti. Zašto? Budi sam svoj. A ovde je i najobičniji čovek donekle primoran, zbog društvene klime, da ima leđa iza sebe.

Borba protiv huliganizma ne postoji, samo borba protiv kriminala?

  - Apsolutno. To je toliko nagriženo, stvarno mora da se promeni nešto drastično u društvu da bi se i to promenilo. To nisu ni navijači, ni huligani, ta jezgra su ogrezla u svim mogućim stvarima. Regrutuju klince i nepojmljivo mi je da mi opet pričamo o tome ko je dobio više novca od države, Zvezda ili Partizan.

   Kada sam gledao Dušana Vujoševića i Nebojšu Čovića – za mene je to bio najeklatantniji primer moralne, kulturne, ekonomske i intelektualne smrti društva. Oni se prepiru oko toga koji političar gura koji klub, koje firme daju novac, ko dobija više i 99 odsto komentara bude navijačkih! Prave budale od čitavog naroda, a mi kažemo da su Zvezda ili Partizan svetinja, dok oni upravo sa te pozicije sebi daju na bahatosti jer navodno brane nekakvu svetinju. Pa, valjda je svetinja da se boriš za radno mesto?!

Da li manipulacija kreće od petlića i kakvu decu formiraju škole fudbala?

  - To je gladijatorski sindrom. Od početka igraš da pobediš, to nisu škole s pedagoškim pristupom, za razvijanje zdravog tela i duha već čisto takmičenje. Indoktrinacija počinje u najmlađem uzrastu.

Zajedno sa splavarenjem, starletama…?

  - (smeh) To kasnije dođe. Problem je što roditelji nemaju moć kontrole pedagogije deteta. Dete ne može više da se odupre tome, kada shvati da su glavne zvezde starlete i fudbaleri, pa usvoji takav model ponašanja. Onda su roditelji i profesori jadnici sa 300 evra mesečno koji ne mogu da im budu uzori.

Mladi su slobodu prihvatili bez odgovornosti?

  - Šta je sloboda? Sve se relativizovalo. Da ne budemo previše oštri, devastirano smo društvo i teško je socijalizovati generacije koje rastu u beznađu, besparici i to shvatam. Ali znaš kako, problem je kada kažeš da sportisti moraju biti primer drugima; kako klinac, fudbaler od 19, 20 godina, može detetu da bude dobar uzor?!

   On, koji je loše socijalizovan i bačen u svet za koji nije spreman?! Kulturna, čak i politička elita moraju biti uzor, ali smo mi prihvatili kao normalno da je politička elita korumpirana. Oni bi morali biti najviše uzorni, a ne sportisti.

Koliko roditelji grizu za svoje dete, da li su postali preagresivni?

  - Priču o agresivnim roditeljima forsiraju menadžeri da bi sebe oprali. Ima roditelja koji žele najbolje za dete i gledaju da ga zaštite, a ima i bolesno ambicioznih, žive u siromaštvu, gledaju da kroz sport unovče talenat svog deteta, što je meni katastrofalno. Onda ih podvode kriminalci i menadžeri, 99 odsto roditelja uopšte nije obučeno za taj svet, ne znaju šta ih očekuje i kako da se postave, kamoli deca, i na tome parazitira menadžerska struktura.

Da ti kažem "moj sin ili ćerka žele da igraju fudbal", šta bi mi odgovorio?

  - Moraš im prvo reći sve što ih čeka da bi doneli pravu odluku. Moja majka se i danas kaje što sam fudbaler, ali oni to nisu mogli da spreče zbog moje velike želje. Ako su roditelji dovoljno racionalni sami će videti kako to funkcioniše, a ako nisu, onda im ionako nema spasa.

Dosta si pisao o kultur-rasizmu kog zapadni Evropljani gaje prema nama?

  - Da, ali mi to isto radimo, na primer prema Albancima, kao i Hrvati, još u Jugoslaviji smo smatrali da su ispod nas, kao što Zapad nas tretira, i mislim da nemamo pravo da zameramo Zapadu dok god se mi tako ponašam prema Albancima. I to nema veze sa pitanjem Kosova, jer iskreno, sada su Srbi ti koji su većinom getoizirani i diskriminisani.

Čiji je posao političko opismenjavanje građana/ki?

  - Pričao sam s drugarima koji se bave političkim aktivizmom da bi ekonomija, filozofija i politika morali biti standardni kurikulum u osnovnoj školi. Da li kao građansko vaspitanje – ne znam, ali po meni veronauka nema šta da radi u školama. Klerikalizacija je najstrašnije što se dešava i deo je iste priče o indoktrinaciji.

   Video sam i na Zapadu da prosečan građanin nije politički obučen koliko mi mislimo, to je svugde problem samo je kod nas izraženiji, a političkim elitama s obe strane odgovara da su im glasači nepismeni. Nema emancipatorskih potencijala, ne znam koja institucija bi mogla da prezme tu ulogu.

Pomno pratiš događaje u Grčkoj, komentar?

  - Siriza je ni iz čega napravila autohtonu političku opciju, ali oni su možda previše mali. Dosta sam realističniji, super mi je što se to desilo ali moraš biti realan i reći da Evropa ima previše ucenjivačkog potencijala. Kako će se to razviti – ne znam, Francuska je spremnija na kompromis nego Nemačka, ali to što se dešava sa Sirizom je odlično.

   Neverovatno mi je da ih Zapadna Evropa toliko pljuje, umesto da im se zahvali, zato što su Grci frustraciju, koju su im upravo oni nametnuli merama štednje, odvukli ulevo - a ne udesno. Severnjačke zemlje jačaju desnicu, a južne levicu i drago mi je što se to dešava. Zemlje sa nižom političkom kulturom, liberalizmom i prosvetiteljstvom pokazali su da mogu biti progresivniji. Samo levica danas može da bude progresivna, liberalizam je status kvo, a o desnici da ne pričam.

   Lepen, Orban i ta ekipa su po mom mišljenju pogubni i destruktivni, iako imaju trenutno monopol nad suverenističkom politikom. EU mora da se reformiše na drugačiji način, a ne s desna. EU je oblanda ideala, nasleđa i kulture, ali to je ipak prvo ekonomska zajednica, pa su se tek nakon toga razvile političke i kulturne institucije.

Šta je za mlade najveća društvena opasnost?

  - Indoktrinacija. Moraju biti dovoljno obrazovani, kritični i politički pismeni da s njima ne može da se politički manipuliše. Onda će shvatiti gde im je mesto u političkom poretku i moći će graditi vizionarsku svest, znaće šta je dobro, šta je loše, a ako ih a priori stavite u matrice EU, Rusije, nacionalizma i drugih lažnih i nametnutih izbora onda su podložni manipulacijama.

Zašto ćutke trpimo crkvena nepočinstva?

  - Crkva igra na kartu čuvara identiteta, tradicije i nasleđa. U njoj više nema humanističkog sadržaja, to nije njena misija, njena misija je politička vekovima. Ako nisi pravoslavac – ne možeš da budeš Srbin i to je čista manipulacija i politička igra par ekselans. Što se naših deklarisanih vernika tiče, mislim da je u pitanju folklor, nema to veze s verom. Klerikalizacija društva je jedan od najvećih problema ljudske vrste.

Za kraj, najbolja utakmica koju si odigrao?

  - Protv Barselone, s Bazelom. Ta Barsa, generacija Ćavija i Inijeste je bila najbolji tim koji je ikada igrao. Na Nou Kampu smo igrali 1:1, atmosfera i sam stadion nisu ništa spektakularni, ali teren im je najširi u Evropi i kada izađeš, a oni kako igraju - ti juriš senke. U Bazelu su nas dobili 5:0, pa ti vidi. Bilo je i boljih i važnijih utakmica koje sam odigrao ali Barsa je - Barsa.

Španija je prvak sveta i Evrope praktično bez klasičnog špica?

  - To je ideja totalnog fudbala koju ljudi ne kapiraju. Ulazio sam u detalje na terenu, to se ne da ukalupiti. Svi timovi igraju poziciono i takva igra je predvidljiva, znaju se slabosti i vrline tima. Ekipa koja igra totalan fudbal, a donekle je i Arsenal igrao tako nekada, ima tim u kom je svako potencijalni strelac. Ne igraju poziciono, igrači se kreću između redova, Mesi nikada nije isturen, nego se ubaci između srednjeg reda i zadnje linije.

Igraju terenom jednako kao loptom?

  - Da, Barsa kada igra ne možeš da je zatvoriš. Kada dobiju loptu, u bilo kom položaju, lopta im je ispred i uvek imaju tri, četiri čoveka kojima mogu dodati. A kada ih i zatvoriš s više igrača, tehnički su toliko dobri da ne možeš da im uzmeš loptu. Mi smo primili tri gola tako što su njih trojica prošli kroz nas osam, čak i kada uzmeš loptu jako dobro zatvaraju prostor i ne puštaju te da organuzuješ igru.

   Imaju toliko finesa da je to fenomen. Mnogima je ta tika-taka igra sa puno dodavanja ružna i dosadna, takvi ljudi vole engleski fudbal. Kažem im uvek da protiv Engleza nikada nisam osećao koliko su nadmoćni, mogao sam da igram, ali protiv timova iz španske lige – juriš senke po terenu.

Igor Mihaljević