Zašto brkamo kulturu i zabavu

Istraživanje Ministarstva sporta i omladine o položaju i potrebama mladih u Srbiji, već nekoliko godina unazad, pokazuje alarmantno nizak procenat zainteresovanih za kulturne događaje. Poslednje istraživanje, objavljeno decembra prošle godine, kaže da čak 78 odsto ispitanika smatra da mladi nedovoljno učestvuju u kulturnom životu države. 

Njih 66 odsto smatra da nema dovoljno takvih sadržaja, a više od polovine ne ume da razlikuje kulturu od zabave. Ovo je delimično podstaknuto činjenicom da i sama država, pod firmom kulture, finansira spektakle, festivale, pa čak i sportska dešavanja. Sa druge strane, mladi nemaju gde da nauče razliku imajući u vidu položaj kulture u medijima, obrazovanju i javnom životu. Nemanja Vuković iz Studentskog kulturnog centra Novi Sad kaže da se već dugo osete posledice devedesetih kada je edukacija o kulturi prepuštena ličnoj inicijativi.

"Postoji diskontinuitet u edukaciji mladih. Odrastao sam devedesetih kada je bilo apsolutno odsustvo bilo kakvog planskog edukovanja mladih šta je to kultura, kako se ide u pozorište, šta je balet, šta opera. To je bilo ostavljeno školi koja je na nekoj lestvici interesovanja mladih zasnoivana samo na ličnim afinitetima. Postojale su neke sekcije, ali to je sve na nivou ličnog afiniteta i pojedinca. To prepuštanje slučaju dovelo je do ovoga što se najviše  vidi, a što je alarmantno i ružno, da ne postoji bilo kakva zainteresovanost za kulturne sadržaje ako u njima nema neke zabave", kaže Nemanja.

Još jedan podatak dobro opisuje odnos mladih prema kulturi, ali i samoj zabavi. Istraživanje je pokazalo da više od 40 odsto njih slobodno vreme provodi sa prijateljima ne radeći ništa posebno. Oko 19 odsto je za kompjuterom, 14 odsto se bavi sportom, dok se ostatak njih raspoređuje na gledanje televizije, vannastavne aktivnosti i konzumiranje kulturnih sadržaja. Slobodna umetnica Mia Ćuk kaže da je mlade teško podstaći na kulturne događaje ukoliko oni ne pružaju neku vrstu spektakla.

"Postoji velika razlika i problem u percipiranju kulture kao sveobuhvatne pojave i kulture kakvu mi ovde na žalost najbolje poznajemo – kulture spektakla. Mislim da Novi Sad ima dugogodišnji problem razdvajanja ova dva što je vidljivo najviše u vreme raspodele sredstava za kulturu, gde se u isti koš stavljaju profitabilne i komercijalne stvari i neka mala udruženja koja su tu bila i pre i posle spektakla, tako da su već mnogo godina unazad gušena od strane vlasti na taj način", objašnjava Mia.

Ona kaže da mladi koji iskaču iz proseka ovog istraživanja i žele da se bave umetnošću, za to najčešće nemaju podršku institucija, ali da to ne mora biti loša stvar.

"Mislim da su mladi umetnici danas u nezavidnoj poziciji, naročito ukoliko su odlučili da budu samostalni i ne mogu da se pouzdaju u pomoć grada ili države. To i nije tako loša stvar na neki način, zato što umetnike usmerava da se povezuju sa nekim vannacionalnim institucijama i sa ljudima koji na nekom uspešnijem nivou uspevaju da opstanu", kaže Mia.

Da situacija nije previše alarmantna govori podatak da je nešto više od polovine mladih u Srbiji u poslednjih godinu dana učestvovalo u nekoj kulturnoj manifestaciji, iako od toga nisu stvorili naviku. Tu je reč mahom o mladima u velikim gradskim sredinama poput Beograda ili Novog Sada.

U manjim mestima, ispitanici ističu da kulturnih događaja nema dovoljno, da manjka prostora u kojim bi trebalo da se održavaju. Takođe, mladi u manjim mestima mnogo su skloniji da pod kulturu podvuku muzički festival, koncert popularne muzike ili neki od festivala vašarskog tipa kakvi su preplavili Srbiju. Nemanja Vuković zaključuje da u tome veliki udeo imaju i mediji koji izbegavaju kulturne sadržaje, pa organizatorima ostaju samo društvene mreže. A tih nekoliko sekundi, dok korisnici skroluju sadržaje preko ekrana, nije dovoljno za ozbiljnije informisanje mladih o mogućnostima kulturnog života.

P. Klaić