Pravda za marginalce u Andreinim pričama

Mlada novosadska spisateljica Andrea Popov Miletić promovisala je nedavno u knjižari Bulevar books, svoj roman "Pioniri maleni mi smo morska trava". Posle Zbirke priča "Bezazlene crtice" i dnevničkih zapisa "Ostani suva u Pečuju", Andrea je napisala prvi roman u koji je utkala i lična sećanja i fikciju stvorivši priču o odrastanju i potrazi za sigurnošću koju smo osećali kao deca.

Andrea je do sada objavila i nekoliko zapaženih priča. Kratka priča "Čovek koji nije video Deda Mraza" ušla je u uži izbor Festivala evropske kratke priče Zagreb/Rijeka 2016 i pobedila na konkursu za kratku priču West Herzegowina fest, Široki brijeg. Priča "Ja sam svakog dana sve više nemirna" prevedena je na albanski i makedonski i objavljena u višejezičnoj zbirci Biber 02.

Andrea za Oradio kaže da roman "Pioniri maleni mi smo morska trava" nije autobiografski, iako u sebi sadrži njena sećanja.

"Pošto se u drugom licu obraća pripovedaču kod te junakinje kao da je došlo do nekog udvajanja, pa se ona šeta kroz ta sećanja - na Jadranu, na osamdesete godine, zatim na devedesete godine, na roditelje, na neka čudna prijateljstva. Osnova jesu moja sećanja, ali ona više i nisu moja. Ljudi koji su čitali knjigu kažu da ne mogu da razluče da li su to moja ili njihova sećanja iz detinjstva, jer tu ima i ličnog i univerzalnog.

Htela sam da predstavim osećaj koji me određuje u nesigurnom svetu. Junakinja pokušava da dosegne osećaj sigurnosti koji je imala osamdesetih na moru. Ona traga za tim osećajem i na nekim drugim mestima i dok boravi sa nekim drugim ljudima, pokušava da ga povrati."

Osamdesete su danas izvor velike nostalgije, to se oseti i u tvojoj knjizi. Da li je ta nostalgija produkt onoga šrto si doživljavala kao dete ili je to vreme zaista bilo kvalitetnije od ovog danas?

Ja to ne idealizujem. Posmatram koliko se sada sve raspada i nestaje, pa se tako i mojoj junakinji dešavaju neke smrti, nestaje jezik koji je slušala kao mala, nestalo je more u kojem se kupala, nestala je država u kojoj je rođena i zbog toga su ta sećanja tako nostalgična, ona su jedino za šta može da se uhvati.

Stiče se utisak da si ovu knjigu pisala baš onako kako se svi sećamo svog detinjstva – u flešbekovima. Jesi li namerno išla na taj efekat?

Ništa mi nije linearno u životu već fragmentarno i onda mi je bilo neprirodno da pravim neku čvrstu strukturu , pa sam se odlučila za te fragmente koji su nekim asocijacijama i motivima povezani u celinu.

Mimo pisanja do sada si bila angažovana i u humanitarnim aktivnostima poput predavanja u školi za romsku decu u Velikom ritu. O ljudima sa socijalne margine si najčešće i pisala. Koliko su ti važne takve akcije?

Mislim da je nepošteno živeti u ovom društvu, a zatvarati oči za one kojima je gore nego nama i kojima treba da pomognemo koliko god je to moguće. Što se biranja marginalaca kao glavnih junaka mojih priča tiče, eto bar u književnosti možemo naći neku pravdu za njih, ako nigde drugo. To su neke male osvete protiv nepravde, pa makar bile i samo u priči.

Govoreći o mladalačkom buntu u knjizi, u jednom trenutku kažeš kako si mislili da ako budeš imala sve petice i bila dobra učenica, moći ćeš da crtaš "anarhije" po zidovima i da budeš ono što želiš. Da li ti je to polazilo za rukom?

To je zaista tako bilo. Niko ne sumnja na tebe dok imaš sve petice i problem ne postoji. Tada sam beskompromisno bila sklona žestokom zvuku, alternativnom, sve mi je to bilo veoma važno. Važno mi je i sada, da ne bude zabune, ali danas se malko promenilo sve to. Pustila sam u život i suptilniju muziku, ali je ljubav prema alternativnom zvuku i dalje tu.

Najintimniji delovi knjige su priče o roditeljima i tom najranijem periodu života kada si ostala bez njih. Koliko su te te okolnosti odredile u životu?

Kad si mali, dok odrastaš, ti i ne misliš da imaš nesrećno detinjstvo jer je to jedino detinjstvo koje imaš. Živela sam sa mamom do dvanaeste godine, to me je dosta odredilo. Ona je radila u Dnevniku, bila novinarka, uvek su bile knjige oko nas u kući i uputila me je na književnost. Oca se uopšte ne sećam jer je umro kada sam imala svega četiri godine. On je bio glumac u Srpskom narodnom pozorištu i njega pamtim samo po nekim sitnim fragmentima za koje više nisam ni sigurna da su moja sećanja. I njega sam utkala u ovu priču. To je neka vrsta terapeutskog pisanja kako bih došla do nekog razrešenja.

U knjizi pominješ majku koja "kuca istinu na poslu svaki dan". Ta ironija uperena je na novinare i novinarstvo kojim si se i ti ranije bavila. Čini li ti se da je čitava branša izgubila tlo pod nogama?

Ja sebe ne smatram novinarom. To je bio tek pokušaj da se pronađem. Shvatila sam u jednom ternutku da ću se ili baviti novinarstvom ili književnošću. Ovo prvo te tera da se svakog dana puniš nekim informacijama koje su u stvari efemerne i nisam se tu pronašla. Sada kada posmatram novinarstvo sa višegodišnje distance, ostaje mi samo da pokazujem i ismevam sve ono što je loše u tom pozivu.   

Boravila si u Pečuju koji je bio evropska prestonica kulture. Živela si tamo i pisala o tom iskustvu. Možeš li uporediti ono što su oni uradili sa tom titulom i ovo što Novi Sad sada priprema?

Oni su tamo u Pečuju jako dobro iskoristili tu titulu. Stvorili su veliki Kulturni centar od industrijske zone Žolnai, gde ljudi zaista koriste te prostore i gde je nešto ostalo gradu. Imaju veliku koncertnu dvoranu, a ja ne znam gde u Novom Sadu mogu da se održavaju koncerti. I ukupno, pitanje je šta će Novom Sadu ostati kada prođe ta 2021. godina, živi bili pa videli.

Kako ti se čini ovo što se do sada radi?

Mislim da je suludo suzbijati nešto što je već zaživelo, tu govorim o Kineskoj četvrti, da neki prostor koji je samoorganizovan i funkcioniše, ukidaju i stvaraju nešto od nule. To mi deluje kao ispunjavanje forma, bez ikakve suštine. Takođe, nedavno je u Novom Sadu gostovala jedna bugarska spisateljica i tražila je da pročita neke aktuelne mlade pisce. Nisam mogla ništa da joj ponudim jer ne postoji ni jedan preveden mladi pisac iz Novog Sada. Možda to može biti jedan od zadataka. Prevedite nekoliko mladih pisaca, napravite zbornik, učinite nešto što će ostati i biti korisno.  

P. K.