Vencel: "Mali princ" je za upućene uši i srca

"Migrantska kriza, bilo sa koje strane se posmatra, nam govori o prilično teškoj stuaciji Evrope, pre svega zato što je paradigma o multikulturalnosti zakazala. Ona je multikulturalnost posmatrala tako što je verske, etničke i jezičke manjine tretirala kao kulturne manjine, a kulturne manjine su se pretvorile u političke i u ovom trentuku Evropa nema odgovor"

Kazao nam je da će "Mali princ" biti jedan od dva centralna projekta Novosadskog pozorišta u sezoni 2015/16. Radiće ga Taboroši Margareta, mlada rediteljka koja se proslavila postavkom "Kneginje čardaša", a ideja za "Malog princa" se bazira na promeni paradigme u odnosu na epohalno delo Egziperija.

"Ne samo u mađarskom kulturnom okruženju, već i na zapadnobalkanskom kulturnom prostoru, 'Mali princ' se tretira kao literarni predložak namenjen dečijoj i omladinskoj populaciji. Čitajući ga u originalnu, ustanovili smo da je to tužna priča o odraslima i za odrasle", govori za O radio direktor Novosadskog pozorišta Valentin Vencel, kog dalje pitamo kako je uopšte moguće da moderna evropska društva ovo kultno delo i dalje ne tretiraju kao štivo za odrasle? 

- Svakodnevno se bavim tim problemom i nisam došao do pravog odgovora. Što se tiče mađarske provenijencije, radilo se o srednjeevropskom kulturnom stavu putem kojeg se o nekim stvarima nije moglo govoriti jedan prema jedan, ali ako ih upakujemo u dečije-omladinski žanr, onda možemo metafizikom poručiti nešto što je u tekstu tako da tema nije napadna i može proći. Da upućeno uvo čuje i upućeno srce oseti.

Vaš drugi projekat su Orvelova dela "1984" i "Životinjska farma" u jednoj predstavi; šta nam govori činjenica da je Orvel ne samo aktuelan, već i ponovo otkriven?

- Sa kolegom Mišom Belegišaninom sam 1984. godine pokušao, na Akademiji umetnosti, da postavim "1984" i nećete verovati, zabranili su nam, mada smo kao živeli u nekoj libertijanskoj sredini, imali osećaj da se o svemu i svačemu može govoriti, ali nije. Već mi se tada učinilo da se "1984" dešava u civilizaciji, svetu, koji je u tehnološkom razvoju ispred nas. Futuristčki svet koji može nastati ali tehnološki uslovi nastanka tog visoko kontrolisanog društva još nisu sazreli. Međutim, mi danas živimo u tako tehnološki kontrolisanom svetu da to ni Orvel nije mogao zamisliti.

Kako se tu uklapa "Životinjska farma"?

- Pokušaćemo da "Životinjsku farmu", a to je priča o revoluciji koja pojede svoju decu, zamislimo danas, u visoko kontrolisanom svetu, i kako bi izgledao jedan ovakav prevrat. Moje ubeđenje, i rediteljke Mezei Kinge, je da nam se aktuelni prevratnički događaji, od Bliskog istoka, Ukrajine i Afrike, putem medija čine kao prirodni procesi, događanja koja su se po nekim pravilima izdešavala, a pritom, nemamo pojma da su to kontrolisani događaji. Inicirana dešavanja koja su gotovo izmodelirana od prvoga čina do završnice i mislimo da je taj sklop između "1984" i "Životinjske farme" upravo današnja priča.

Delimično ste odgovorili na moje sledeće pitanje: zašto je Ujvideki sinhaz jedno od najboljih i svakako najhrabrijih pozorišta u Srbiji?

- Iskreno mislim da je srpsko pozorje izuzetno. Što se tiče regiona raspolaže sa jako kvalitetnim fondom glumaca. U srpskim pozorištima imate kolege glumce koji su, bez laskanja, evropskog formata, a deo tog fonda je i ansambl Novosadskog pozorišta. Mislim da je Novosadsko pozorište, koje je po definiciji manjinski teatar, prekoračilo etničke granice. Mi se, doduše, hvatamo za neke korene mađarske kulturne provenijencije, a u isto vreme smo učesnici plemenitog takmičenja na svebalkanskom tržištu. Umetnici, pre svega glumci Novosadskog pozorišta, u toj su poziciji da problematiku kojom se bave posmatraju na širem prostoru.

Pitam zato što se vaše predstave bave izuzetno važnim društvenim temama, u pravom trenutku i vrlo smelo?

- Jeste. Nedavno sam u Mađarskoj dao intervju u kom se uvek pojavi pitanje "šta je razlika između vangraničnog glumca Mađara i kolege u Mađarskoj" i prvo što kažem je da je vangranični glumac hrabriji od kolege u Segedinu ili Budimpešti. Zaista postoji stvaralačka hrabrost koja se bazira na tome da je umetnik odgovoran pre svega samom sebi. Odgovoran je partneru i, naravno, konceptu zbog čega postoji.

U svetlu krize sa migrantima i mitu o "Tvrđavi Evropi", koji su izazovi teatra u 2016?

- Migrantska kriza, bilo sa koje strane se posmatra, nam govori o prilično teškoj stuaciji Evrope, pre svega zato što je paradigma o multikulturalnosti zakazala. Ona je multikulturalnost posmatrala tako što je verske, etničke i jezičke manjine tretirala kao kulturne manjine, a kulturne manjine su se pretvorile u političke i u ovom trentuku Evropa nema odgovor.

Nije li pozorište tu da nam pruži taj odgovor?

- Da i biće puno predstava, nedavo je bila premijera u subotičkom Kostolanji Dežeu, mladi Sabolč Tolnai  je u Staroj ciglani izrežirao predstavu koju nažalost nisam video. Kada se istorijski događaji postave na scenu ili prikažu putem filma, to nikada ne pokriva celinu istine o temi o kojoj razgovaramo. Takva obrada i najaktuelnijeg događaja, naše stvarnosti, uvek nosi u sebi opasnost, s jedne strane, jednostranog prilaza problemu, a s druge površnog tretmana problema.

Ne mogu zamisliti ovog trenutka niti film, još manje pozorišnu predstavu, koji će migranstki problem prikazati u svoj svojoj širini i celovitosti dubine problema, a pošto ga samo segmentarno može obraditi, onda se tako neminovno pojavljuje stav prema problemu - lični, ideološki, filozofski i to još više subjektivizira problem koji je objektivno uvek mnogo složeniji nego kako ću ga ja kao umetnik predstaviti. Ne mislim da nije sazrelo vreme, nego umetničli projekti ovog trenutka ne mogu biti pogodni za kvalitetno, iskreno i nijansirano prikazivanje ovog problema.

Kojim bi društvenim problemima teatar morao da se bavi 2016?

- Tema ne samo za pozorište, nego i književnost i literaturu, a rok muzika to već tretira na pravi način, je pitanje zašto smo našu raniju optimističku kulturu, kulturu osmeha, pretvorili u kulturu depresije, bezizlaznosti, u kulturu besperspektivnosti. Zašto je u Srbiji nekulturno ponašanje, a nemojte me shvatiti doslovce, biti veseo na radnom i javnom mestu? Biti srećan je ponašanje koje izaziva otpor.

Prihvatljivi su ili depresija, ili eskapizam?

- Tako je. Pozorište bi trebalo da se bavi razlozima promene kulturnog ophođenja jednih prema drugima, a i sa promenom kulturnog ophođenja prema stvarnosti i budućnosti. Otkud nastanak te kulture depresije, koja je neprobojni zid svemu novom i progresivnom?

Drugi problem je otkrivanje uzroka bundžijskog ponašanja današnjih generacija, a to podrazumeva i starije, moje generacije. Šta je uzrok tome da kada vladajuće strukture, bez obzira na politička opredeljenja, izađu s nekim inicijativama, zakonima i propisima, onda je narod bez obzira na opredeljenje uvek protiv toga, pa makar tu inicijativu predložio onaj za koga sam ja glasao. Ta opoziciona glasnogovorna kultura, biti opizicionar po zanimanju, je problem koji ne znam čime je opravdan i umetnost treba da se bavi i time.

Da li je realno očekivati da se bavi time kada premijer preti uglednom pozorišnom reditelju?

- Ovakvu vrstu interaktivnog odnosa između umetnika i političara po svom ukusu ne volim. Kada umetnik, nekada i sa razlogom, tako žestoko ulazi u sferu političara znači da iskoračuje iz svoje profesije. Kao šou, samo za sebe, to može biti nekome interesantno, ali to prevazilazi građanski ukus. Jeste, to je bila pretnja, ali ne mislim da umetnik treba da se upusti u takvu vrstu diskrusa sa političarem.

Umetnik vodi diskurs, a to je nekada i borba, putem svog umetničkog dela. Pri tome, koliko umetnost može da utiče na emancipaciju naroda? Prošao sam 63. godinu, i ja sam se tako socijalizovao da je zadatak umetnosti i pozorišta da uzdiže svoj narod, utiče na emancipaciju publike, međutim, jedno od mojih konačnih saznanja o životu je da nije pozorište to koje formira publiku, nego je publika ta koja formira pozorište.

Mi smo refleksija naše publike, našeg naroda, a on nikada neće biti refleksija onog što mu prezentujemo, diskusra kog mi ambicioniramo da vodimo sa publikom. Jedan reditelj, koji je nedvojbeno jedan od najvećih na zapadnom Balkanu, nikada neće promeniti nikojeg predsednika republike niti premijera, ali svakojaki premijer ili gradonačelnik će moći da utiče na formiranje života tog umetnika.

Predstava koju bi mladi morali da pogledaju, a da nije iz "Sinhaza"?

- (smeh) Jako volim predstavu somborskog Narodnog pozorišta "Gospođa Olga" reditelja Gorčina Stojanovića, zato što je uspešan pokušaj da se pokaže da u takozvanom građanskom teatru još ima potencijala, da se može obnoviti i da se može igrati tako da dopre do gledaoca bilo koje provenijencije. Jako preporučujem i predstavu SNP-a "Duh koji luta" Aleksandra Popovskog, mislim da je to izuzetan tekst, a drugo, tematika je sjajna i kolege to jako dobro igraju. To je predstava koja će imati jako uspešan život i koju bi što više ljudi moralo videti.

Igor Mihaljević