Tema: Tajne tinejdžera i lekara

Usvajanjem izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti, od 1. januara 2012. dete koje je navršilo 15 godina i sposobno je za rasuđivanje i samostalno donošenje odluka ima pravo da prati ličnu medicinsku dokumentaciju i pravo na poverljivost podataka u svom zdravstvenom kartonu. Po Zakonu, privatnost i poverljivost mogu biti narušeni isključivo u slučajevima ugroženosti života, trudnoće, bolesti zavisnosti ili ako je dete autodestruktivno, u kom slučaju lekari obavezno zovu roditelje.

foto: huffingtonpost.com

Imaju li tinejdžeri i lekari tajne od 1. januara 2012? Da li je donešeni Zakon korak napred u sferi dečijih prava ili smo precenili njihove sposobnosti da delaju u najboljem interesu po sebe i porodicu?

Psihoterapeutkinja i transakciona analitičarka Nadica Hegeduš u našem razgovoru otkriva da prepisivanje zakona iz razvijenijih, zapadnoevropskih zemalja u našem slučaju može biti mač sa dve oštrice i savetuje roditelje i decu da odluke o lečenju i eventualnim intervencijama donose zajednički i konsenzusno.

"Deca od 15. godine mogu da biraju kako će da se leče, da li će prihvatiti neke interevencije, koju vrstu terapije će primiti i imaju pravo o poverljivosti podataka. Roditelji ne moraju da budu obavešteni u vezi s tim lečenjem. Bilo je dosta rasprave i polemike u vezi sa tim Zakonom, da li on štiti ili ugrožava dečija prava. Da li deci dati takvu slobodu ili ne. Postoje dve oprečne struje u Srbiji, jedna koja se zalaže za taj Zakon i druga, koja kaže da deca još nisu dorasla za takav vid odluka."

Govoreći o razlozima protiv, Hegeduš kaže da postoje dokazi da deca nisu dorasla za takav niz odluka. U kontekstu psihološkog razvoja osobe, ona tek sa 18, 19, a možemo pretpostaviti i 20 godina psihološki stasava dovoljno da donosi odluke koje su za nju valjane, validne i može da im predvidi posledice. Sa 15 ili 16 godina deca nisu još kognitivno spremna da donose tako važne odluke, navodi Hegeduš, a razlozi u korist Zakona su ti da deca imaju pravo na poverljivost i lične granice u donosu na ostatak sveta, roditelje pre svega, i imaju pravo da se pitaju i odlučuju.

 "Jesam za to da se pitaju. Koliko sam upoznata, deca u Srbiji uglavnom ne znaju da imaju pravo na ovaj vid poverljivosti. S druge strane, roditelji i lekari kažu da najčešće sama deca traže da roditelji budu obavešteni, posebno ako je u pitanju operacija ili slična važna intervencija. Takođe, bez obzira na Zakon, svaki lekar zadržava pravo da u nekim slučajevima obavesti roditelje o nekoj intervenciji ili zdravstvenom stanju. Najčešće se radi o prekidu rane trudnoće, ili dete konzumira zabranjene supstance, kada bez obzira na Zakon lekar ima pravo da obavesti roditelje jer to ponašanje šteti detetu, odnosno dete svojim akcijama ugrožava zdravlje", podvlači Hegeduš.

Ovakav Zakon najlakše je zamisliti u primeni kada govorimo o lakšim bolestima i to je nešto u vezi s čim roditelji mogu da se ne pitaju: virusi, prehlade, grip... Dobra vest za srpske roditelje je što im sama deca, statistički se pokazalo, uglavnom savesno prenose kakve zdravstvene probleme imaju. Ono što je potencijalno opasno u vezi s tim Zakonom su prekidi rane trudnoće, zloupotreba opijata ili polno prenosive bolesti, te se podrazumeva da bi roditelji morali biti upoznati sa takvom situacjiom, posebo zato što su i dalje skrbnici deteta do njegove navršene 18 godine.

"Tu bi moglo doći do zloupotreba, pogotovo s decom koja pokazuju neki vid problemtičnog ponašanja“, rekla nam je sagovornica, koju pitamo da li bi Zakonski ukazano, dvosmerno poverenje između dece i roditelja poboljšalo narušene porodične odnose u našoj zemlji, a deca izrasla u odgovornije ljude?

"Teško je predvideti koje bi implikacije mogle nastati. Ono što je zakonodavac uzeo je prepisano iz zemalja Zapadne Evrope, gde je taj zakon odavno usvojen, međutim bojim se da, što se naše zemlje tiče, mi ni kao društvo, ni kao roditelji, a ni naša deca nemamo taj nivo zrelosti da se konkretan Zakon primenjuje u punoj formi kao na Zapadu. Govorim vam prvenstveno kao roditelj - većini roditelja, kada to posmatramo s lične pozicije, ne bi bilo pravo da deca od 15, 16 godina prekinu ranu trudnoću ili naruše svoje zdravlje, a da mi nismo upozanti s time", kazuje Hegeduš.

"Kao čovek i psiholog se zalažem da deca treba da imaju svoja prava, ali ne na takav način da roditelji nemaju neka svoja prava. Bojim se da su usvajanjem ovog Zakona donekle narušena roditeljska prava. Kao i za mnoge zakone koji se tiču same porodice, roditelji nisu ni pitani za mišljenje, a prvo koje se nameće je da li smo dovoljno zrelo društvo da se takav Zakon donese? Pri tom, ne bih da omalovažavam ni nas kao narod, ni nas kao roditelje, ali nije u redu da se roditelji ne pitaju za određene zakone.

Pretpostavljam da bi bilo razumno da bude sprovedena anketa ili referendum, da roditelji mogu preko predstavnika da se skupe oko toga da li smo zreli za takve zakone ili ne. Lično mislim da je prerano za takav zakon, ne zato što naša deca nisu zrela kao na Zapadu, nego zato što uvek pričamo o zakonima, a mnogo je važniji odnos između dece i roditelja i na sreću statistički podaci pokazuju da je taj odnos dobar i da deca sama obaveštavaju roditelje i slobodno govore o zdravlju", navodi ona.

Naša sagovrnica kaže da zloupotreba može nastati i iz straha da roditelji ne saznaju neke stvari, da dete prekine, na primer, maloletničku trudnoću, nakon čega će biti u psihičkoj krizi i to može imate velike posledice po dete, a ono to nije uradilo zato što je smatralo da ima pravo na poverljivost, već iz straha da roditelji ne bi saznali. Srećom, razloga za paniku trenutno nema, statistički podaci pokazuju da lekari i te kako koriste svoje pravo da obaveste roditelje u vezi sa bilo kakvom ozbiljnom intervencijom te ako se dete ponaša autodestruktivno. Kao i ranije, i ovde postoji druga struja.

"Postoje stručnjaci i roditelji koji smatraju da smo mi kao roditelji uzor deci i da će dete iz osećanja poklonjenog poverenja stasati u odgovornog člana društva. Međutim, da bi dete bilo odgovorno da donose neke odluke za sebe, ono mora imati određeni nivo lične moći, kompetencije, da zna da može da pedvidi posledice svog ponašanja i rizike koje takvo ponašanje donosi, a kognitivno, deca po svim podacima o razvoju mozga i psihičkog aparata do 19, 20. godine nisu spremna da donose takav nivo odluka.

Lično i profesionalno mislim da taj Zakon ne donosi deci prava, nego negde i nije fer prema deci, kao da im dajemo preveliku moć i kažemo 'evo, ti odluči o nekim stvarima zato što se mi više ne pitamo, nego ti sa 15 godina', a govorimo o zdravstveno bitnim intervencijama i operacijama i čini mi se da je nivo odluka koji se deci daje prevelik za njihova leđa. To roditelji zajedno sa decom treba da donesu kao konsezuns. Deca moraju i treba da se pitaju ali neka zajednički donesu odluku sa roditeljima", tvrdi naša sagovrnica.

Nadica Hegeduš rekla nam je i da je bilo puno polemika oko uvođenja ove i srodnih tema u škole, zdravstvenog i seksualnog obrazovanja, ali se to čini parcijalno iako bi svaki oblik obrazovanja pomogao i deci i roditeljima. Bez prethodnog, sistemskog obrazovanja u ključnim oblastima, Hegeduš tvrdi da se u davanju tolike slobode detetu krije i odricanje roditeljske odgovornosti; daćemo detetu prava, a da se nismo zapitali da li je ono kognitivno, psihički i emocionalno spremno da donosi ovako važne odluke.

"Važno je da roditelji znaju da postoje posebni zakoni, mimo ovog, koji se tiču prekida rane trudnoće i bolesti zavisnosti maloletnika i obaveze lekara da roditeljima takve informacije prenese. Roditelji imaju pravo da se pozovu na druge zakone i na osnovu njih traže uvid u zdravstveni karton deteta", umiruje javnost Nadica Hegediš.

Igor Mihaljević