TEMA DANA: Sreća i kako do nje

Prema istraživanju EUROSTAT-a Srbija je druga najnesrećnija zemlja u Evropi, iza Bugarske. Raspad sistema vrednosti, ratovi, izolacija i ekonomska beda učinili su mlade građane Srbije izuzetno podložnim osećanjima beznađa, depresije i besperspektivnosti, zbog čega su sreću počeli da traže na destruktivne načine: alkoholom, nasiljem, drogama, kockanjem i kriminalom.  Šta je zapravo sreća i kako je možemo negovati na zdrav način saznali smo od psihološkinje Jelene Pantić, šampionke u mauntin bordu Senke Bajić i kolumniste Nemanje Cvijetića, alijas Čarobnjaka iz voza.

foto: wikimedia.org

Sreća može da se definiše na različite načine i od toga, između ostalog, zavisi koliko ćemo biti srećni. Sreća je emocija koju osećamo kada postignemo nešto bitno ili ostvarimo cilj, a možemo da je definišemo i kao vrstu raspoloženja. Sreća kao raspoloženje je emocionalni ton koji u dužem vremenskom periodu boji naše dane i događanja i o toj vrsti sreće ima smisla govoriti jer kada govorimo o sreći kao emociji, nismo u prilici da svakodnevno ostvarimo neki veliki cilj. Drugo, ako je tako postavimo ne možemo biti srećni dok ne ostvarimo dugoročne ciljeve i tako sami sebe osuđujemo da budemo nesrećni. Psihološkinja Jelena Pantić (jelenapantic.com) otkriva da emocije po svojoj prirodi kratko traju, a raspoloženje može trajati duže i zato je dobro da se fokusiramo na građenje sreće kao raspoloženja i da je tako doživljavamo.

foto: privatna kolekcija

"Broj jedan faktor koji nije psihološki, ali mu to ne umanjuje važnost u građenju sreće je fizička aktivnost. Ljudi od psihologa očekuju trikove i tehnike ali fizička akivnost je najvažnija i to su potvrdila brojna istraživanja. To nije svakodnevno naporno treniranje, već umerena fizička aktivnost, lagana šetnja od 20 minuta dnevno je dovoljna da se osećamo srećnije. Od jedne šetnje neće biti bog zna šta, ali ako usvojimo tu naviku i te kako će uticati na naše raspoloženje."

Oslanjajući se na relevantna istraživanja, naša sagovornica kaže da je praktikovanje zahvalnosti vrlo važno u subjektivnom osećanju sreće. Kao i kod fizičke aktivnosti, to ne znači da samo kažemo "zahvalna sam za sve" i odmah budemo srećni, ali kada svakog dana zapišemo za šta smo zahvalni, za život, zdravlje, dobre odnose u porodici - to je izuzetno efikasno. Pantić savetuje da se ne zaustavimo na tome i pokušamo da vidimo šta nam smeta, koje probleme imamo i da se usmerimo na njihovo rešavanje.

"Problemi neće nestati samo zato što smo zahvalni, ali ćemo ih lakše rešiti s pozicije zahvalnosti, a istinsku sreću oslikava ispunjen život kroz pomaganje drugima. Pokazalo se da pomaganje najviše doprinosi dubinskom osećanju sreće i smisla, što je logično, jer koliko god živeli u individualističkom i narcisistčkom društvu mi jesmo društvena bića. Bez povezanosti s drugim ljudima je teško biti srećan."

Sportistkinja Senka Bajić smatra da je srećna osoba. Trudi se da pozitivno razmišlja i uvek optmistički gledam na situacije. Kroz smeh kaže da je sreća to što je tu, u našem studiju, i što diše, a u zbilji, to što može da ode na trening, vidim se sa porodicom, prijateljima i momkom, su "male stvare, koje me čine srećnom."

"Tačno je da mladi misle da su za sreću potrebne velike stvari. Stalno srećemo te citate kako male stvari čine sreću i kada bolje sagledamo, stvarno je tako. Kada odem na trening posle sam drugi čovek, to radim svaki dan, rutina mi je ali me čini srećnom. Ispunjenija sam, a mala je stvar. Trke su velika stvari ali se sastoje od svih treninga pre, povezano je. Ako mladi sagledaju bolje shvatiće da za sreću ne treba puno", kaže nam Bajić, koja činjenicu da se trudi i daje sve od sebe drži odgovornom za lično osećanje sreće.

foto: Slobodan Junior Anđelković

I kolumnista Nemanja Cvijetić za sebe kaže da je srećna ali ne i zadovoljna osoba. Smatra da svaki dan može bolje. Srećan je onim što imam, zasluži, zaradi i napiše ali veruje da sutra uvek može biti bolji. Ipak, svojom duhovitošću svakog dana uspe da vrati osmeh na hiljade lica.

"Ljudi reaguju na moje naizgled banalne svakodnevne situacije. Vide da pišem ono što mislim, kako se osećam, a motiviše me što dobijem desetine poruka da sam nekome ulepšao dan ili nedelju. Neki nepoznati ljudi koje neću nikada sresti i to mi je poprilična motivacija. Sreća je individualan pojam. Za mene je sreća prvenstveno da budeš ispunjen sobom i da radiš ono što voliš, što te motiviše."

Ipak, činjenice su surove i govore da se naše društvo i njen sistem vrednosti nalaze u očajnom stanju. Jelena Pantić međutim kaže da su teške ekonomske okolnosti daleko manji problem od našeg mentliteta i sistema vrednosti. Po njoj, na neki način u našoj zemlji nije u redu biti srećan, smtra se da nije dostojanstveno, iako je potpuno u redu da budemo srećni.

"Važno je da se mladi fokusiraju na ono na šta mogu da utiču. Ne možemo da ignorišemo činjenicu da nemamo za račune, ali možemo da popravimo raspoloženje na sve načine jer to povećava šasu da pronađemo posao i novac. Nesrećni ljudi ne ostavljaju dobar utisak na poslodavce. Istraživanja su pokazala da bolje razmišljamo kada smo lepo raspoloženi, mozak bolje radi, konstruktivniji smo i kreativniji. Ako neko ima problem i ode da se prošeta, pre će ga rešiti nego ako gleda u zid ili, daleko bilo, TV. Mladi greše kada misle da spoljašnje stvari utiču na sreću. Postavljanje uzroka sreće van sebe je pogrešno i tako sami sebe osuđujemo da budemo nesrećni dok ne postignemo te ciljeve, a s obzirom koje poruke dobijamo iz medija, ti ciljevi su uglavom nemogući za postići."

Sa psihološkinjom se slaže i Senka Bajić, koja mladima poručuje da nasmejane ljude prvo moraju videti u svojoj glavi. Po njoj, mladima sreću kvare rijaliti program i čežnja za stvarima koje ne mogu da imaju. Umesto toga, treba da gledaju svoje vrline i guraju napred.

"Gledajmo na sebe, delujmo lokalno (smeh) i to će se preneti na druge. Stvrno, samo treba da budemo fini. Neka odu na trening, bukvalno. Kada su u depresiji, neka otrče par distanci i biće bolje. Trening jako pomaže, to je bukvalno terapija, kako fizički tako i psihički. Znam na mom primeru, posle treninga sam druga osoba", govori nam Bajić, a potvrđuje Nemanja Cvijetić na ličnom primeru. Kada je bio gotovo klinički depresivan otišao je na selo, bavio se poslovima oko kuće i počeo da trenira, što ga je ne samo učinilo srećnim već i fizički zdravijim. Ipak, Čarobnjak smatra da potencijal mladih da budu srećni u Srbiji ruše društvo i oni sami.

foto: Three Dots Studio

"Osnovni problem je što mladi ljudi nemaju dovoljno samopouzdanja. Drugo, ne rade na talentima i stvarima koje im prijaju. Ubeđen sam da svako od nas ima neki talenat i na tome treba raditi. To u velikoj meri ispuni čoveka, kada radi šta voli i vidi da je dobar u tome. A postoji i ogroman uticaj društva, roditelja, familije, čak i vršnjaka, nekako je moderno da svi budu na isti kalup. Neko bi se i izdvojio, ali ako se izdvoji iz društva teško je funkcionisati kao jedinka, naročito kada neko ima 16, 17 godina. I onda se svi stavljaju u isti kalup u kom, posle određenog vremena, talenat ne nestaje, ali se teže nalazi", kazuje Cvijetić i dodaje da naši problemi počinju i zavšavaju se na poremećenom sistemu vrednosti. "Danas je u većini slučajeva sramota biti lepo vaspitan", poentira Nemanja.

Pantić upozorava da se mladi u Srbiji često povode i traže sreću na pogrešne načine. U periodu adolescencije vršnjaci i pripadnost grupi postaju izuzetno važni i teško je odupreti se pritisku. Tu porodica ima veliki uticaj i ako dete dobije dobre modele ponašanja od roditelja, ako im pomognu primerom i pravilnim sistemom vrednosti, stvaranejm dobre slike o sebi, manja je verovatnoća da će se povesti za lošim primerima vršnjaka.

"Mladi moraju biti svesni da, ako neko kao uslov za pripadnost grupi postavi alkohol, to možda u nečijim očima privemeno izgleda kul ali na duže staze nije. Znam da je u tom uzrastu teško shvatiti koncept dugih staza, ali neka pokušaju. Vrlo važno, svi mladi koji su u tim grupama nisu istinski srećni. Kada se zagledaju u sebe priznaće da nisu srećni, jer ko je srećan neće ni potezati za ilegalnim supstancama i alkoholom. Kad pričamo o nasilju, ono je način da se neko rastereti nesreće, nagomilane agresije ili često – stida. Iz besa često stoji osećanje stida. Mladima su iskrenost prema sebi i drugima, i rad, osnovni preduslovi za sreću."

Senka Bajić se nadovezala na problem sumnjanja u sebe. Rekla nam je da mladi nekada ne razumeju zašto su nedostojni ljudi postali uticajni i bogati, nakon čega ih ta nejasnoća iznervira i učini gnevnima, jer su im nedostupne stvari koje imaju lošiji od njih.

"Vera u sebe je jako važna, toliko da bez nje ne postoji takmičarski sport. Prvo, verujem da mogu da pobedim i već sam u glavi pobedila, pa tek onda idem da se takmičim. Pobeda počinje u glavu, noć pre takmičneja sam već odvozala stazu, a kada dođe takmičenjek onda uživam. Ma koliki kliše bio, poraz je sastavni deo sporta i života, to je lekcija posle koje možeš sutra biti jači. Teško mi padne taj dana ali, opet, kroz pozitivne misli razmišljam o sutrašnjici, treningu, novom takmičnju i  verujem da će pobeda i ta vrste sreće ponovo doći", ističe Bajić, koju je u Srbiji zadržala volja a se svaki dan bori i dođe do cilja, kakav god on bio. "Sve leži u nama", rekla nam je uverena u istinitost svojih reči.

Poslušajte prilog:

A ipak, da s nama kao nacijom nešto nije u redu tvrdi Nemanja, koji kaže da nismo navikli da budemo srećni i da nam je sve potaman. Naravno da, kao i svi ljudi, uvek brinemo o nečemu i nekome ali kada se ljudima u Srbiji "sve kockice slože, tek tada nastupi panika, jer pomislimo: nemoguće da sam ovoliko srećan a da mi se ništa neće desiti". No, to ga i dalje ne sprečava da razmišlja i dela pozitivno:

"Iskreno, to je zato što se prvenstveno bavim sobom. To zvuči sebično, imam problema s okolinom, pričaju mi da sam arogantan ali nisam, samo gledam svoja posla. Radim stvari koje mi prijaju, inspirišu me, nalazim motivaciju na najčudnijim mestima ali se bavim sobom i samo sobom. Daleko od toga da ne bih nekome pomogao ali smatram da ako mislim da radim nešto ispravno i time nikoga ne ugrožavam, niko nema pravo da mi sudi i priča da sam sebičan. Ljudi generalno nemaju petlje da se soče sa samim sobom, daleko da sam u životu radio sve ispravno – nisam, ali da jesam, verovatno bih sada sedeo u nekoj kancelariji i radio od devet do pet, što bi me ubilo u pojam."

Na koncu, hronična depresija i osećanje nesreće su ozbiljna oboljenja za koje nam je potrebna pomoć stručnjaka. Jelena Pantić ističe da se mnogi od nas stide da potraže pomoć i da su redovna fizička vežba, praktikovanje zahvalnosti i pomaganje drugima samo "deo redovne mentalne higijene koja će mnogima pomoći, ali nekima neće".

"Kada nesreća traje dovoljno dugo, par nedelja ili par meseci, zavisi od osobe do osobe, i kada osoba bezuspešno pokušava na sve načine da popravi raspoloženje, sasvim je u redu da se obrati stručnjaku. Ima ih dosta, iako se o njima ne govori dovoljno u medijima. Pogotovo ima dosta stručnjaka za mlade i neke od podrški su besplatne. Možda će naći stručnjaka koji im ne odgovara, pa neka potraže drugog, ne treba da odustanu i neka traže dalje."

Igor Mihaljević