Stunt drive – veština od koje zastaje dah

Zrenjaninac Radislav Mihajlov je stunt driver motora koji se ovom zanimljivom disciplinom bavi punih deset godina. Stunt ili freestyle vožnja motora po ravnom popularna je svuda svetu, ali je kod nas tek u povoju. Na mnogobrojnim takmičenjima širom sveta, Rade, koji inače ima samo 25 godina, osvajao je vredne nagrade. Njegovi nastupi nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. 

"Od 2010. godine bavim se fristajlom, odnosno, trikovima na motoru na ravnoj podlozi. To je moto disciplina u kojoj je cilj da vozač pokaže što više trikova u određenom vremenu, što na prednjem, što na zadnjem točku", ispričao nam je Rade na početku razgovora za Oradio.

Emisiju "Dnevna soba" u kojoj je gostovao Radislav Mihajlov možete preslušati ovde:

Kako si došao do ideje da se baviš tom disciplinom?

Počeo sam naravno sa biciklom, sa drugarima, jako sam voleo da se vozim na zadnjem točku. Posle toga sam položio za motor i dobio sam prvi skuter, pa kako sam i njega vozio na sličan način, a čuo sam da ima neko takmičenje u Mađarskoj, želeo sam da se oprobam. Već na prvom nastupu osvojio sam peto mesto i tako je sve počelo, sve je išlo nekako spontano.

Kako izgedaju takmičenja, koji su preduslovi da se neko prijavi?

Prvo, morate imati spreman motor samo za to, kao i obaveznu zaštitnu opremu u koju spadaju kaciga, jakna i rukavice, to je minimum. Stunt i freestyle je više show sport, ne sastoji se samo od takmičenja, već i od revija i nastupa na različitim manifestacijama. Ako pričamo baš o takmičenjaima, ona su podeljena od državnog nivoa pa do svetskih. Imao sam priliku da nastupam na apsolutno svim vrstama takmičenja. Uglavnom se vozi četiri minuta i cilj je da pokažete što više, ali i što težih i kompleksnijih trikova.

Kako tvoj nastup izgleda, kako ga koncipiraš, ko ti je trener?

Imam neki ustaljeni redosled trikova. Kada treniram, trudim se da ih radim tako kako ih vozim na takmičenju, da ih tako vozim i na treningu, istim redosledom. Tako ih najlakše pamtim. Mnogo je drugačije kada svi gledaju u vas i morate da se setite svega što znate. Trenera nemam, a najviše napredujem kada vozim sa drugim vozačima. Tada vidim i gde oni greše, pa mogu da obratim pažnju na svoj nastup. Na žalost, ovde u Srbiji, imam samo par kolega sa kojima mogu da vozim i treniram, pa često idem preko, samo da bih trenirao.

Kakav ti motor treba za takmičenja i nastupe, kako je on pripremljen i koliko za tako nešto treba novca?

Motor koji ja trenutno vozim je Kawasaki 636, dakle 600 kubnih centimetara i on je potpuno prerađen za moje potrebe. Rezervoar je drugačiji, komande su prilagođene, pa mi je, na primer, ručica zadnje kočnce gore na kormanu, ali je imam naravno i dole... Motor je u suštini potpuno prepravljen, serijski je samo motor i još nekoliko stvari, a sve ostalo je drugačije. U nižim kategorijama sam vozio skuter, ali je i on bio prepravljen samo za to. Što se tiče cene, to je jako teško reći. Ja sam u ovome profesionalac i moram da imam dobro pripremljen motor. Ako to neko želi samo da proba ili da se bavi iz hobija, onda već od nekih 3.000 evra može sebi da obezbedi solidan motor. A gornji limit ne postoji. Mogućnosti su zaista neverovatne.

Večito pitanje vozačima motora je koliko je sve to opasno, pogotovo ovo čime se ti baviš?

Generalno, motor je jedna opasna stvar, svima to govorim. Nebitno da li je to što ja radim ili je u pitanju neki drugi vid moto sporta, svaki je opasan na svoj način. Ja sam sam tri puta operisao desno rame i zahvalan sam doktoru Ninkoviću koji mi je pomogao da saniram tu povredu. Naravno, ja na opasnost ne gledam tako. Jednostavno, to volim i samo to radim u životu i opsanost je sastavni deo svega toga. Na žalost, kod nas je svest o saobraćaju, odnosno posebno motorima, na jako niskom nivou.

Šta bi izdvojio od svojih prethodnih nastupa?

Nastupao sam u više od 15 zemalja Evrope, pa je teško da nešto izdvojim. Možda moj prvi veliki nastup i događaj u Nemačkoj, ADAC moto skup. Tamo je bilo više od 10.000 gledalaca i za mene, kao nekog ko je tada imao 18 godina bilo je to jako veliko (smeh), to mi je svakako jedan od dražih nastupa. Najdalje što sam išao je Litvanija.

Može li da se živi od ovog sporta?

Imao sam sreće da određeni sponzori prepoznaju ono što ja radim, tako da mi u karijeri pomažu Monster Energy, Oakley, TRW, Ipone i Samco sport, a bilo je i par ljudi koji su mi privatno pomogli. Na žalost, nije ih puno, ali snalazim se i uspevam da zaradim i od nastupa. Takmičenja više služe da se vozači pokažu, ali većina vozača koji se profesionalno bave ovim kao i ja, zarađuju na nastupima i od sponzorstava.

Šta ti ipak stvara najveće probleme?

Najveći problem mi stvara prostor gde treba da treniram. Trenutno imam upravo taj problem. Do skoro sam imao jedan odličan poligon, ali na žalost tamo više nemam pristup i tražim prostor gde bih mogao da treniram. Nekada ljudima smeta buka ili jednostavno samo to što sam tu, mada ne znam zašto. Trenutno vežbam na obilaznici koja se gradi oko Zrenjanina, ali to nije prostor kakav meni treba. Jednostavno, trenutno, nemam drugi izbor.

Mi praktično, osim NAVAK-a, koji je trening centar a ne trkački, nemamo specijalizovanu stazu za auto ili moto trke. Kako bi trebalo da izgleda staza koja bi zadovoljavala tvoje potrebe treninga i eventualno nastupa?

Prostor koji je meni potreban za trening mora da bude asfaltne podloge, širine minimum 20 metara, a dužine 60. To je minimum, bilo da vozim nastup ili da treniram. Naravno, bilo bi poželjno da blizu ne postoje bankine ili bandere. Često kažem ljudima da nije opasan pad sa motora, opasan je udarac, odnosno ako udarite u nešto. Najbolje bi bilo da nema ničega u neposrednoj blizini.

Logično je pitanje šta radiš zimi?

Prethodne dve zime sam bio povređen, pa sam samo išao na terapije a inače zimi uglavnom idem u teretanu. Zavisi naravno i od toga kakva je zima. Ove godine praktično nisam seo na motor neka dva meseca, ali sad sam se već vratio i počeo sa treninzima napolju, na motoru. Generalno, po ceo dan treniram. Obično ujutru idem u teretanu a posle toga vozim ili bicikl ili motor.

Šta bi ti bilo ispunjenje sna ili plana u narednom periodu?

Slobodno mogu da kažem da živim svoj san. Živim od toga što volim da radim i bukvalno sam svoj cilj ispunio. Nikada nisam ni sumnjao u sebe, uvek sam verovao da ću uspeti. Naravno, želeo bih da budem još bolji i da lično napredujem u ovom što radim.

Koje zemlje su najjače kada je reč o motorima, iz tvog ugla? Kako se oni obučavaju, postoji li neka vrsta akademije ili bilo kakve škole?

U mom sportu najjače zemlje su Francuska i Poljska iz koje znam i najviše vozača, čak mislim da ih ima više od 200 koji se bave stunt vožnjom. Ako gledamo generalno motociklizam, to su svakako Italija i Španija. Ni kod njih ne postoje specijalizovane škole. Postoje skupovi koji okupljaju samo stunt vozače i tamo se razmenjuju iskustva, trenira se po dogovoru jedan vikend ili nedelju dana i tako se najviše napreduje.

Koja je tvoja preporuka mladim, budućim vozačima motora, bez obzira na to da li će krenuti tvojim stopama ili jednostavno voziti na drumu?

Motor ne vozim u saobraćaju, ali vozim auto i jako obraćam pažnju na sve, pogotovo na motoriste, jer znam koliko je teško uočiti motor. Moj savet im je da ne paze samo na to šta oni rade, već na sve učesnike u saobraćaju. Moraju biti jako koncentrisani na vožnju. A kada govorimo o sportu uopšte, savet je da veruju u svoje snove i da nikad ne odustaju.

Jovan Marjanović