Sonja Bajić: Crtam žene sa sjajnim idejama

Novosađanka Sonja Bajić, arhitekta sa trenutnom adresom u Parizu, pokrenula je sa koleginicom Jelenom Mitrović sajt kakvazenska.com, na kome će crtežom i tekstom predstaviti 52 žene koje su promenile naše društvo. Svake nedelje postavljaće po jedan crtež znamenitih žena i tekst koji čitaoca upoznaje sa njihovim sudbinama. 

Trenutno radiš sajt kakvazenska.com, sa svojom koleginicom o 52 žene koje su promenile naše podneblje?

Krenule smo 8. marta i završićemo oko 8. marta 2017. Radi se o projektu koji smo pokrenule jer smo bile inspirisane nekim pričama o ženama na internetu. Ljudi mahom znaju ta imena, ali ne znaju ko su. Ima nekih koje su dobile ulice ili su škole nazvane po njima. Onda smo malo zagrebale površinu i shvatile da ima puno žena koje su promenile nešto za naše društvo, bilo da se radi o Srbiji, Jugoslaviji, uopšte regionu u kojem živimo. Tu su naučnice, umetnice, žene koje su se bavile politikom, progresivne žene sa sjajnim idejama.

Na sajt ste sada okačili priču o Milunki Savić, ženi vojniku, koja je upravljala bolnicom u vreme Prvog svetskog rata i čija životna priča je prilično tužna...

Krenuli smo od Mitre Mitrović koja je bila prva političarka u vladi FNRJ i ove godine se obeležava tačno 70 godina od kako je ustanovljena ravnopravnost polova kod nas. To nam je bilo interesantno, ta godišnjica. Posle smo pisali o jednoj filozofkinji, glumici, arhitekti i sada, kao peta je Milunka Savić. Ona je imala tragičnu priču ali je jedna fenomenalna žena koja je na žalost zaboravljena. Biće tu puno naučnica, umetnica, spisateljica koje su puno toga učinile za nas.

Jelena Mitrović je zadužena za pisanje tekstova, a ti za crteže. Kako to funkcioniše?

Mi smo počeli da pričamo o tome pre pet meseci. Dosta se to dugo razvija, imali smo dogovor kako će izgledati crtež, a kako tekst, kako treba da izgleda sajt. Hteli smo da ima taj neki ženski izgled, ali da tekstovi budu vrlo konkretni, kao i crteži.

Da li ste pokušavali da nađete neku vrstu podrške za ovaj projekat?

Htele smo u tu priču da uđemo tek kada budemo imale konkretan proizvod – bar pet ili šest urađenih portreta. Kada ljudi budu mogli da vide o čemu se tu radi. Pričali smo sa ljudima u Studentskom kulturnom centru Novog Sada i oni su bili sjajni i rekli su da se raduju da vide razvitak projekta. Naša generalna ideja je da se priča o ovim ženama, da budu zanimljive tinejdžerkama, da se malo pomeri njihov fokus sa nekog kiča i šunda na lepe stvari. Sve ove žene što su uradile uradile su sa svoje dve ruke.

Ti si diplomirani arhitekta, ali te ljudi nabolje znaju kao odličnog ilustratora. Kako si uopšte počela da razmišljađš o ilustraciji?

Sve je krenulo kada sam dobila stipendiju za Italiju 2011. godine. Krenulo je preko razmene recepata ljudi koji su tu došli iz svih krajeva sveta. Odlučila sam da crtam recepte kako bih sebi objasnila kako se prave i da ih bolje zapamtim.  Odatle je krenulo i malo po malo sam proširila interesovanja. Recepte više ne crtam, ali crtam mnogo toga drugog.

Do sada si radila dva zapažena projekta. Jedan je 100 dana Pariza, a drugi je Karbonara za doručak...

100 dana Pariza je krenulo kao moja potreba da ispričam moju priču o Parizu. Svaki dan sam kačila po jednu iluastraciju i jednu priču o svom životu u Parizu i to je  naišlo na dobar odjek. Mislim da ljudi koji se dosele u Pariz prolaze kroz iste probleme, upoznaju birokratiju, mesta i način života i zato im se dopalo ono u čemu se prepoznaju. Trenutno je jedan izdavač iz Engleske zaunteresovan da 100 dana Pariza izda kao knjigu čemu se mnogo radujem.

Karbonara za doručak je krenula tako što sam imala potrebu da napravim omaž svojim počecima u ilustraciji i u stvari da odgovorim na sve one "food-porn" fotografije sa Instagrama i Fejsbuka crtežom. Svaki dan sam kačila crteže hrane, trajalo je čitavu godinu i sad vidim koliko mogu da napredujem ako svakog dana radim istu stvar.

Planiraš li da se vratiš u Novi Sad ili je tvoj profesionalni put vezan za inostranstvo?

Pa, mislim da je ilustraciju jako teško progurati u Novom Sadu i Srbiji uopšte. Ne volim da planiram. Kad god sam pokušavala da planiram nije uspelo onako kako sam želela. Trenutno ne planiram da se vratim, ali ko zna. Nisam isključiva.

Da li si ispratila celu ovu priču o rušenju zgrade kod glavne Pošte u Novom Saduu?

Jesam. Meni je to jako strašno. Pariz je lep jer ljudi čuvaju stare stvari. To su neki stari znakovi iz 18. ili 19 veka koji su stvarno zaštićeni, a ne samo fiktivno. Svi ti gradovi u koje otputujete i kažete da su lepi, lepi su jer ljudi čuvaju to što imaju. Mi ne cenimo to što imamo i eto to je priča oko te zgrade kod Pošte. Mislim da je bilo mnogo prostora da se neke stvari u Novom Sadu naprave boljim, ali neko dođe i potplati i onda  se ne naprave boljim. I  mi se žalimo, a nikada to ne doguramo do kraja. Ali evo, imamo nove ljude u Društvu arhitekata Novog Sada i nadam se da će oni moći da promene stvari na bolje.

P. Klaić