Sandra Zekić: Devojke mogu da budu dobri borci

Boks ili novinarstvo? Ove dve, na prvi pogled veoma različite profesije zajedničke su za Sandru Zekić, dugogodišnju uspešnu novinarku nekoliko novosadskih medija. U poslednje vreme Sandra se skoro u potpunosti potpunosti vratila svojoj prvoj ljubavi - boksu, od koga živi i zarađuje. Zbog toga smo je na početku intervjua za O radio pitali šta joj je danas posao, a šta hobi. 

Još uvek sam novinarka, radim za Vajs (Vice), honorarno doduše, to sam sačuvala za svoju dušu, ali sam i profesionalna bokserka. S obzirom na to da od boksa zarađujem, mogu da kažem da je boks moj posao. 

To jeste moja prva, ali baš prva ljubav, čak i pre novinarstva i pre svega što sam radila u životu, to je nešto sa čim sam počela da odrastam i nešto što me je naučilo životu i opstanku u ovoj svakodnevici, kako u ringu tako i van njega.

Kako si se našla u tom sportu uopšte?

Pronalazili smo se svi kao klinci negde oko desete, jedanaeste godine, nakon karatea, rukometa, košarke, iako sam niska rastom morala sam i to da probam, boks i kik boks su se nekako slučajno pojavili. Otišla sam na trening i zadržala se, eto, ako smem da kažem koliko godina (smeh). Više od 20 godina, prvo boks pa kik boks, nakon toga savate i onda opet klasičan boks.

Koja je danas tvoja disciplina, specijalnost?

Danas je ostao samo profesionalni boks, deset godina sam bila reprezentativka u savate boksu, bila sam prvak države u kik boksu, da bi se na kraju vratila korenima klasičnom boksu od kojeg danas živim i zarađujem. I mogu reći zaista uživam.

Kako funkcioniše svet profesionalnog boksa?

Kod mene sve nekako kasni pet godina, svi bismo voleli da smo malo mlađi, da mogu recimo da imam pet do deset godina manje prvo bih se amaterski bavila boksom jer se u toj disciplini nikada nisam amaterski takmičila, a od ove godine i devojke imaju šansu da nastupaju na Olimpijadi, pa je sve više devojčica koje su rešile da ostvare taj cilj. Uglavnom, nakon završene karijere u amaterskom boksu, ukoliko želite time i dalje da se bavite, prelazi se u profesionalni ring. U tom slučaju se nalazi menadžer, Bokserski savez Srbije ima svoje menadžere, konkretno moj menadžer je Luka Popović, u mom slučaju on vodi računa kako se kreću mečevi, meni traži protivnice... To kod nas ne živi, pa čak ni u regionu, najviše se radi Švajcarska, Francuska, Nemačka.

Mečevi su inače jako posećeni, prošlog vikenda sam bila u jednom mestu nadomak Pariza, preko dve hiljade posetilaca, pravi porodični događaj, sjajno organizovana revija i amaterskog i profi boksa. Zanimljivo je da, iako sam boksovala protiv domaće takmičarke, publika me je toliko dobro podržala, jako sam se lepo osećala, izgubila sam na poene, bila je mala razlika, a nakon meča su mi prilazila i deca, njihove mame i odrasli i čestitali mi na prikazanoj borbi. Mislim da svaki borac treba da oseti kako to izgleda van granica naše zemlje.

Pomenuli smo uspehe, a neki nedostignut cilj, želja?

Krajnje bi vreme bilo da prestanem da se bavim boksom, što bi moj momak rekao - da se bijem. I sad imam malu modricu na oku i mislim da sam se zbog toga jutros probudila besna (smeh). Ne znam, uvek nedostaje ta jedna borba, i to će vam svaki bokser reći. Pre dve godine sam imala borbu za jednu titulu, malo je falilo, stvarno sam tesno izgubila, bila sam tako blizu. Valjda je to neki crv, nije u pitanju materijalna strana, iako u profesionalnom boksu imate dobru materijalnu stranu, za razliku od amatera koji to zaista nemaju. Provela sam deset godina kao reprezentativka u savate boksu pa dobro poznajem i tu stranu, naravno da i novac može biti motiv, ali u ovom momentu možda još ta jedna borba, šansa za titulu, ne moram da je osvojim ali doći u poziciju da se borite, izdržite deset rundi i na kraju strepite da li će vaša ruka biti podignuta... Mislim da mi to fali, ali ne znam da li sam, bar što se tiče godina, dovoljno hrabra da se upustim u tako nešto.

Kako kanališeš sopstveni bol, a kako se nosiš sa nanešenim?

To dođe i prođe, kada povrede nisu ozbiljnije to se ne oseti, adrenalin valjda izbalansira sve, ali bol je možda i veći kad trenirate. Mnogi veliki bokseri su tvrdili da su mrzeli svaki dan svog treninga i svaki minut proveden u sali, ali stvarno se isplati ako to zaista volite, uvek može bolje i više, kad muka prođe shvatimo da smo mogli i više izdržati.

Šta treba da znaju mlade devojke koje žele da krenu tvojim stopama?

Prvenstveno da to vole, nemojte da vas neko natera ili da vas u salu povuku dečaci, to je uvek bio pograšan korak, a toga, na žalost, ima (smeh). Dešava se i da devojčice dođu zbog simpatije, a onda se ispostavi da su vrlo talentovane i zaljubljuju se u nešto sasvim drugo, u ovom slučaju u sport, ostaju u tome jako dugo i budu sjajne. Mlade devojke koje žele da se bave boksom treba da budu istrajne, biće prepreka, pogotovo što je ovo još uvek Balkan, koliko god se trudili da promovišemo boks, borilačke sportove i devojke u svemu tome. Mogu da budu i lepe i pametne i dame, ali i stvarno dobri borci, samo moraju to da vole. Gledam devojke koje stasavaju u ringu i postaju pravi, mali, čvrsti borci, i u ringu i u životu, treba da vole, da budu uporne i da veruju u sebe. To je najvažnije.

Da li ti je tvoja veština nekad zatrebala u običnom životu?

Bogu hvala nije (smeh), ali imam dva mlađa brata i odrastanje sa njima je bilo veoma zanimljivo, obojica su viši i krupniji od mene, izgledam najmlađe a najstarija sam, možda mi je pomoglo u vaspitanju njih dvojice (smeh). Meni pozli kad vidim kafansku tuču, verovali ili ne, mogu da krvarim u ringu, gledala sam razne borbe i na treninzima i na mečevima, ali kada vidim tuču u kafani meni u momentu bude muka i sva počnem da se tresem, valjda zato što to nije sport, to je ta razlika. Sport je sport a ulica je ulica, ne daj Bože da mi zatreba.

Novinarski poziv, težak kao boks ili možda teži?

Ne znam stvarno, to su dve moje najveće ljubavi, mnogo o tome razmišljam u poslednje vreme, pola srca definitivno ide na boks a druga polovina na novinarstvo. Imam prijatelje iz oba sveta, uspešno sam ih pomešala u privatnom životu. Žurnalistiku nisam upisala isključivo zato što je to vreme smer bio samo u Beogradu pa sam upisala prava, a negde pred kraj fakulteta sam dobila posao kao novinarka i od tada sam u tim vodama. Novinarski posao će vam doneti prijatelje, sjajna iskustva, bogat i šaren život, na momente i mučan, ali ako ostanete to što jeste ipak će vam doneti više dobrog nego lošeg. Jedan od problema zbog kojih sam se povukla iz TV novinarstva je bio što u datim uslovima taj poziv više ništa nije imao da mi pruži. Uvek pružam maksimum, u svakom poslu a posebno onom koji volim i želim da budem najbolja i najpoštenija u tome, a poslednjih nekoliko godina novinarstvo se udaljilo od toga, ponestalo je priča od kojih vam zaigra srce. Za sada me je to udaljilo od novinarstva, neću da kažem zauvek.

Gde se vidiš u narednih nekoliko godina?

Ne znam (smeh). Nikad ne razmišljam toliko unapred, davno sam prestala da planiram, trenutno mogu da kažem da sam jako srećna, okrenula sam život u poslednjih par meseci naglavačke, samo sam u jednom momentu dala otkaz, usvojila psa i počele su jako lepe stvari da mi se dešavaju, pa ako ostanem na tom putu ja ću biti zadovljna.

Jovan Marjanović 

Foto: Facebook