Pametni telefoni drže nas na kratkom lancu

Da li vam mobilni telefon pravi društvo za stolom dok jedete ili dok se kupate, da li ga proveravate svakih deset sekundi ili paničite kada "ostane dva posto baterije"? Osećate li se izgubljeno ukoliko ga zaboravite kod kuće, odnosno da li ga ikad zaboravite kod kuće i ima li za njega mesta i u postelji?

Ukoliko je na ova pitanja odgovor potvrdan moguće je da se razvijaju simptomi zavisnosti od telefona, no ova zavisnost ne mora nužno biti negativna, jer mobilni telefon danas je neminovnost. Profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, socijalni psiholog Dragan Popadić, kaže da smo možda malo fascinirani tom tehnologijom koju mobilni sa sobom i u sebi nose i da smo oprezni da se njihova upotreba ne pretvori u neku vrstu psihološke zavisnosti.

"Dovoljno je ući u autobus ili ići ulicom pa videti koliko ljudi upadljivo pričaju preko telefona ili gledaju u njega. Očigledno je da smo postali prilično zavisni od njega i ako se taj trend nastavi, mislim da ćemo biti zavisni skoro koliko i od nekih drugih stvari koje daleko više koristimo, a da to ne primećujemo, na primer od dugmeta ili čarapa. I nikad ne bismo to nazvali zavisnošću, ali ako pogledamo svi ih imamo na sebi", objašnjava on.

Mobilni telefoni zadovoljavaju naše svakodnevne potrebe - za komunikacijom, interakcijom i informacijom. Međutim, kada utvrdimo da je teže setiti se kada nam nije bio na dohvat ruke, no obrnuto, postavlja se pitanje da li je opravdano mobilni telefon smatrati više tiraninom nego korisnom napravom koja nam olakšava život.

"Činjenica je da se uz ovu vrstu zavisnosti, u tom smislu da su nam mobilni potrebni ili strašno korisni, razvija paralelno ili može da se razvije neka vrsta psihološke zavisnosti, a to prepoznajemo ne po tome što nam mobilni stalno treba već što ga koristimo i onda kad nam ne treba. Lepo nam je da ga imamo i nešto stalno s njim radimo, izmišljamo aktivnosti čak i kada ne bismo morali da ga imamo. I drugo, kada bismo želeli da se odvojimo od njega, ali vidimo da je to neka vrsta prisile i da ostajemo na mobilnom daleko duže nego što bismo želeli", kaže profesor Popadić.

Telefone često koristimo i zato što sada obavljaju mnoštvo različitih fiunkcija, a najmanje pričamo i šaljemo poruke. Oni nam danas omogućavaju da slušamo muziku, šaljemo mejlove, oni su nam podsetnici i radio- aparati, oni su nam džepni lični asistenti na koje se često više oslanjamo nego na svoju glavu.

"Ja mislim da je meni telefon non-stop u rukama, to sam primetila kada sam ga jedan dan zaboravila kod kuće pa sam se ceo dan hvatala za nešto imaginarno, jer mi je falio. Svako malo uđem na Fejsbuk iako ništa ni ne pogledam, ali jednostavno 16 hiljada puta moram da uđem na Fejsbuk. U tom momentu, kada ga zaboravim kod kuće, shvatim da sam zavisna od njega i ne znam šta bih da ga nema, jer, em ne znam ni jedan broj napamet, a em sam i ovako dezorijentisana", s osmehom objašnjava naša sugrađanka.

"Da, ustajem i ležem s mobilnim, jer mi treba alarm za ujutro, a uveče se dopisujem s ljudima, jednostavno tako se svi čuju sa drugima. Društvene mreže su danas sve što ti treba, sve možeš naći na telefonu, ne trebaju ti ni laptop, ni kompjuter i zato ga ljudi koriste više", dodaje jedan od anketiranih sagovornika.

Mobilni telefon koji nam je uvek pri ruci nije problematičan, kaže profesor Popadić jer po istom principu koristimo i ručni sat, prosto jer je koristan. Međutim, problematične su aktivnosti koje nam nisu nužne i potrebne, a koje je teško izbeći pri korišćenju mobilnih.

"Ne vidim problem u samom aparatu. Mislim da postajemo zavisni, odnosno, da se razvija ta neka potreba od različitih vrsta socijalnih relacija koje onda počinju da tiranišu nas, a mi onda da bismo zadovoljili te socijalne relacije ili te aktivnoti koje nas tiranišu, koristimo mobilne, laptopove ili već neke druge naprave koje će se pojaviti", kaže on.

Jedan od načina da proverite da li upravljate mobilnim ili on vama je da recimo odete u prirodu i pokušate da budete bez aparata i bežičnog interneta i vidite kako ćete se osećati. Profesor Popadić kaže da je pričao s ljudima koji su odlazili na tu vrstu odvikavanja i da su iskustva iznenađujuće prijatna.

"Na primer, leti ljudi dođu kao na neko kampovanje, ostave telefon i onda nedelju dana ili mesec dana, već zavisi u kolikom su problemu i koliko im 'terapija' treba, nemaju nikakvog kontakta sa mobilnim i internetom. Pričao sam slučajno sa nekim ljudima koji su kroz to prošli i kažu da je to neverovatno prijatno iskustvo. Ne mogu da veruju da mogu toliko da izdrže, ne veruju da imaju šta da rade i šta da pričaju jedni s drugima ako nemaju mobilne telefone. Dakle, to postoji i moguće da ćemo kroz koju godinu svi prolaziti kroz te vrste terapija", kaže on.

Dakle, ima onih koji telefon prepoznaju kao opterećenje, ali i onih koji su se sa njim saživeli. Poput dvadesetosmogodišnje Nikoline Đurić koja kaže da joj je telefon stalno u rukama, čak i kad spava, on je ispod jastuka.

"Ne zamara me to i nekako sam se već navikla. U početku mi je bilo opterećenje, non-stop ti neko piše pa ti je pažnja rasuta na sto strana i to mi je bilo previše, ali sad sam se već navikla i manje-više svi tako funkcionišemo. Treba mi za posao i za privatni život. S jedne strane, mislim da je to možda loše, a s druge, društvo nam je to nametnulo, živimo u takvom vremenu i više niko ne može da bude skroz bez telefona, jer sve što mi treba je većinom na internetu. Ja nemam nikakav problem s tim", kaže ona.

Profesor Popadić kaže da nismo samo mi odgovorni za zavisnost ili, drugačije rečeno, usmerenost na različite programe i mobilne aplikacije, jer je poznato da se one prave tako da bi razvile zavisnost kod korisnika.

"Veliki broj ljudi čim se probudi odmah gleda ima li nešto na mobilnom, ne prođe ni dva minuta, mi moramo da vidimo šta ima novo, moramo biti u toku i odmah odgovoriti na poruke. Bilo da to nazivamo zavisnošću ili ne, tek činjenica je da se ni jedna druga vrsta komunikacije nije razvila tako da nas drži na tako kratkom lancu", zaključuje on. 

Audio prilog poslušajte u plejeru: 

Jovana Zdjelarević