Teško je biti LGBTQ+ u Srbiji

Mesec jun je rezervisan za vrlo važnu priču. Onu koja se bavi LGBT pravima. Ovaj mesec je izabran zbog međunarodnog Dana ponosa koji se obeležava u znak sećanja na takozvanu Stounvolsku revoluciju 1969. godine. Tada su se LGBT osobe u Njujorku suprotstavile policijskoj raciji, a ti protesti se označavaju kao početak savremenog LGBT pokreta. Više od 40 godina kasnije, borba ove zajednice za ravnopravnošću, tolerancijom i slobodom još uvek traje.

U Srbiji još uvek ne postoji zakon o istopolnim zajednicama, iako se o njemu pričalo mnogo, što ukazuje na to da ova zajednica nije sistemski podržana i prepoznata. Sa druge strane je društvo koje osuđuje, diskriminiše i ne prihvata.

Pripadnici LGBTQ+ zajednice često su izloženi različitim oblicima nasilja, nerazumevanja i skrivanja, zbog toga što su deo spektra seksualne orijentacije koja nije strejt. Važno je napomenuti da se "LGBTQ+" koristi kao skraćenica koja podrazumeva osobe koje su lezbejke, gej, biseksualne, trans, kvir, aseksualne, one koje se preispituju i mnoge druge. Među njima su i oni koji su takozvani "saveznici", oni koji pomažu u borbi za prava ove zajednice. Mnogi podaci, svedočenja i priče pokazuju da je tih saveznika potrebno mnogo više. Jedna od njih je i priča Marka (22) koji je gej i koji je zbog toga mnogo puta bio meta napada. On je rođen u malom mestu u Vojvodini, a za Oradio je podelio svoju priču.

"Susretao sam se sa diskriminacijom i nasiljem ceo svoj život, zato što sam neko ko voli isti pol. Dugo godina mi je trebalo da se sa tim suočim, da bih mogao da se suočim i sa drugim ljudima. Kada sam prihvatio sam sebe i kada sam prihvatio da mi društvo ne može odrediti šta osećam, bilo je malo lakše. Međutim, ceo period mog odrastanja i tinejdžersko doba je prošlo u preispitivanju i skrivanju. U lažima i prevarama, u pokušajima da sakrijem od svih drugih ono što jesam, a to je da sam gej. Sećam se da su me u izlasku dva momka prebila zbog toga što su mi rekli da 'blatim sve ono što je srpsko, tradiciju, kulturu i porodicu i da ne zaslužujem da živim'. To na mene nije uticalo, nastavljam svoj život i danas sam shvatio da se treba boriti nekim drugim sredstvima i nekim drugim oblicima. Nasilje ne treba da se desi ni jednoj osobi, pogotovo ne zbog toga što si gej", kaže Marko i dodaje da mu je najteže palo autovanje roditeljima i da je jako teško biti gej u Srbiji. 

Aktivista Aleksa Stanišić, u okviru Centra za omladinski rad organizuje radionice koje mladima treba da pomognu u pokretanju aktivističkog duha borbe za prava drugih, ali i sopstvena. Radionice sa bave i demistifikacijom pojmova i termina koji se odnose na LGBTQ+ zajednicu, ali i na rodno zasnovane uloge. Sa Aleksom smo pričali o trenutnom položaju ove zajednice u Srbiji.

"U ovoj zemlji je kao dan mrmota, kao da stalno ponavljamo jedno te isto, idemo napred - nazad i nikako da pređemo tu granicu da napokon krene da ide sve kako treba. Ima jako velikog otpora, stereotipa i predrasuda što se tiče LGBTQ+ zajednice. Susrećemo sa zabranom govora o tome, prvenstveno u medjima. Mnogo malo se priča o tome, samo nezavisni mediji pričaju o ovoj temi na društveno odgovoran način. Ovo je zajednica koja je diskriminisana i zbog toga imamo velikih problema koji se tiču mentalnog zdravlja mladih ljudi koji pripadaju LGBTQ+ zajednici", kaže Aleksa.

On dodaje da proces autovanja nije ni malo lak i da treba imati razumevanja kada su ovi procesi u pitanju.

"Društvene norme su takve da nas stavljaju u određene kalupe. Kada se rodimo u Srbiji, imamo određene društvene uloge koje moramo da poštujemo i ukoliko ih ne poštujemo mi možemo da budemo odbačeni iz društva. To naravno niko ne želi, svi imamo neku potrebu za pripadanjem. Samim tim taj proces autovanja je toj osobi jako težak, jer prvo treba prihvatiti da si različit od drugih i da treba pronaći neko mesto pod zvezdama u ovoj državi. Pri tom, potrebno je mnogo vremena da se ta osoba autuje i drugima. Na žalost, postoje slučajevi kada ljudi nisu uspeli da se autuju drugima ili kada su se autovali, došlo je do odbacivanja, što je nekada uzrokovalo i njihovim samoubistvom", naglašava Aleksa. 

Istraživanje koje su sproveli Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS i Regionalni info centar pokazalo je da oko 55 odsto ispitanih pripadnika LGBT populacije u Srbiji misli da će ove godine biti usvojen zakon o istopolnim zajednicama. Više od polovine ispitanika ima mala očekivanja od Ministarstva za ljudska i manjinska prava.

Dok su procesi koji dolaze od institucija spori i teški, pojedinci uzimaju stvar u svoje ruke. Jedan od njih je i autor mogorafije o trans ljudima sa Balkana Aleksandar Crnogorac. Monografija nosi naziv Trans Balkan i sadrži 105 priča i 105 fotografija transrodnih ljudi. Aleksandar kaže da ga je na to motivisala činjenica koliko je trans zajednica nevidljiva u Srbiji i na Balkanu.

"Poželeo sam da se priključim i da im pomognem u toj borbi koliko god da je to moguće. Na žalost, ono što je zajedničko celom regionu je i dalje neadekvatan stav i neadekvatno razumevanje te zajednice. Ono što mogu da prepričam i ono što su moji utisci nakon tih 105 razgovora sa 105 ljudi je da, osim problema diskriminacije, postoji i strah od nasilja. To su ljudi koji su izloženi velikom nasilju, na to dodajte još i činjenicu da ih kolektivno društvo uopšte ne prihvata i ne konstatuje. Sada mogu da urade promenu imena u dokumentima, što je već velika stvar, a to nije bilo moguće kada sam ja počeo projekat. Ne želim da kažem da su sva iskustva negativna, nisu, pogotovo kod mlađih ljudi. Oni su sami po sebi jači, hrabriji i smeliji, ali ima tu još mnogo posla da bismo dostigli neki nivo da možemo da kažemo da je zadovoljavajući", ističe Aleksandar. 

Aleksandar kaže da se borba za LGBTQ prava i dalje svodi na individulani nivo. Prema njegovim rečima, država i sistem ne rade mnogo za tu zajednicu i neki veliki napredak se ne vidi. On napominje da je civilno društvo to koje mora da ide ispred same države i da pokazuje u kom smeru bi stvari trebalo da se kreću. Ipak, radeći na ovoj monografiji, mnogo toga je i naučio.

"U startu me je privukla ta izuzetna snaga koju oni poseduju. Ne želim da romantizujem, niti da pravim spektakl, ali stvarno sam, upoznavajući te ljude, shvatio i podsetio se koliko možemo da budemo jaki. I kada nemamo podršku porodice, ni sistema, niti države... Ono što je bio moj glavni cilj je da pokažem da je trans zajednica jako široka zajednica, kao lepeza, paleta i tu ima i starijih i mlađih ljudi, i obrazovanih i neobrazovanih. U toj šarolikoj zajednici jedino što ih spaja je upravo ta snaga i namera za samospoznajom. Oni prosto ne mogu da računaju ni na koga, a opet spremni su na sve da dođu do svoje istine. Tako da sam u stvari razumeo da su izuzetno jaki, da im je mnogo teško i da su pioniri slobodnog društva i demokratije koje se nadam da ćemo mi kao širi kolektiv negde dostići", zaključuje Aleksandar. 

Razgovarajući sa mladima o položaju LGBTQ+ zajednice došli smo do zaključka da se svi ispitanici slažu u jednom - ravnopravnosti nema:

"Smatram da naše društvo niti prepoznaje, niti želi da prepozna tu zajednicu. Oni to smatraju kao nešto negativno i beže od toga, plaši ih to neznanje. Osobe koje žele da saznaju nešto o tome bivaju osuđene od strane društva. Smatram da svako pojedinačno može da se informiše i da bude otvorenog razmišljanja o svemu tome. Svako ko ulazi otvorenog razmišljanja, lakše će da shvati i da primi neke informacije."

"Koliko problema ima govori i to što promocija nekih LGBT događaja nije moguća kao neke druge. Na primer, kada postavimo neki plakat, on bude pocepan ako ima dugine boje ili bilo šta vezano za LGBT zajednicu." 

"Definitivno nije ravnopravno, što zbog diskriminacije, što zbog nerazumevanja, neprihvatanja i društva u kojem živimo i neko vreme neće ni biti."

"Nisu ravnopravni, zato što još uvek nije usvojen zakon o istopolnim zajednicama, tako da im to uskraćuje mnoga prava, od usvajanja dece do nasleđa, do posete u bolnici. Svakako mislim da se vidi neki napredak što se tiče ravnopravnosti. Naravno to je više na Zapadu nego što je kod nas."

Vladajuća partija u Mađarskoj je predložila je nedavno uvođenje zakona koji zabranjuje sadržaje koji promovišu promenu pola i homoseksualnost. Nacrt zakona zabranjuje distribuiranje LGBT sadržaja mlađima od 18 godina, ali i zabranu reklama koje promovišu prava gej osoba. Naša sagovornica Ilona Nađ je za Oradio podelila svoje viđenje trenutne sitacije u Mađarskoj.

"Videla sam mnogo postova o tome, hteli su da protestuju. Videla sam da su moji bivši nastavnici rekli da će delovati protiv ove zabrane i da će razgovarati sa studentima o LGBTQ+ pitanjima i o seksualnoj orijentaciji. Ljudi su uznemirani zbog ovoga. Ponosna sam i srećna što ljudi govore i pokazuju svoje mišljenje. Veoma je važno pitanje kako će ovo uticati na mlade ljude ili LGBTQ+ zajednicu, zato što je jasna razlika između toga da se samo govori o tome i prihvatanja te zajednice, prihvatanja toga da nismo samo muškarci i žene, već da ima i drugih orijentacija", ističe ilona. 

Ona dodaje i da želi da veruje da su namere tog zakona dobre, ali, prema njenim rečima, sve ide u prilog tome da nisu. Kako ona kaže, mešanje pedofilije i LGBT populacije je nedopustivo, jer oni nemaju ništa jedna sa drugom.

"Nadam se da taj zakon neće proći, takav kakav je. Videla sam i imala sam razgovore sa LGBTQ pripadnicima koji pate u svakodnevnim životima, imaju potrebu da se kriju. Pre nekoliko godina moja prijateljica je počinila samoubistvo, što je redak primer, ali se češće dešava da napuste Mađarsku. Psihološki uticaj na njih može da bude poguban. Volela bih da Mađarska bude zemlja gde deca jesu zaštićena i pedofili jesu kažnjeni ili još bolje da je sve to sprečeno, ali i da Mađaraska bude mesto gde ljudi mogu slobodno da vole koga god žele i da nađu sopstvenu orijentaciju u svemu, uključujući i seksualnu", kaže Ilona. 

Ne postoji opravdanje za diskriminaciju, nasilje i nepoštovanje ljudskih prava. LGBTQ+ zajednica se svaki dan bori sa time, nekada javno, a nekada u tišini sami sa sobom. Najmanje što možemo je da budemo "saveznici", a to najšire moguće znači da ih poštujemo i tretiramo ravnopravno. Ni jedan život nije manje vredan, bez obzira na seksualnu orijentaciju.