Apofis: ljudska dragocenost i beznačajnost

Na petak 13. aprila 2029. Evropljani, Afrikanci i Azijati imaće jedinstvenu priliku da na nebu isprate bliski prolazak nebeskog tela 99942 Apofis, asteroida otkrivenog 2004, koji je tada podigao opštu uzbunu u naučnoj zajednici. Bez panike, Apofis sigurno neće udariti u Zemlju 2029, a šanse da nas pogodi 2036. na drugom prolasku pored nas su jedan prema milion.

foto: pics-about-space.com

Pre 12 godina astronomi su držali dah: postojala je realna bojazan da bi novootkriveni asteroid 99942 Apofis, kamen prečnika 400 metara i težine 27 miliona tona, mogao proći kroz deo našeg neba znan kao gravitaciona ključaonica, nakon čega bi Zemljina gravitacija promenila njegovu orbitu tako da sledeći put, sedam godina kasnije, udari u Pacifik oko 500 kilometara zapadno od američke države Kalifornija. Paradoksalno, komad kamena podsetio nas je koliko smo kao rasa u očima kosmosa istovremeno dragoceni i beznačajni.

Za početak – bez panike, Apofis sigurno neće udariti u Zemlju 2029, a šanse da nas pogodi 2036. na drugom prolasku su izuzetno male, saznali smo od astrofizičarke Jovane Petrović sa novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta. "U prvom momentu delovalo je kao da će udar biti neizbežan. Šansa je bila jedan u 37 i procena na osnovu kinetičke energije je da bi udar oslobodio energiju od 750 megatona. Poređenja radi, najgora hidrogenska bomba imala bi oko 50 megatona, a ona koja je bačena na Hirošimu bila je snage svega 15 kilotona. Delovalo je da može biti opasno i zato je uloženo mnogo novca i vremena da se Apofis dobro ispita i brzo posle te prve najave, gde mu je na Torino skali data ocena 4, što je otprilike bežite ko gde stigne (smeh), brzo su se i drugi uključili da to provere i šansa da udari u Zemlju trenutno iznosi jedan u milion."

foto: youtube.com

Naša gošća objašnjava da su prikupljeni podaci dosta pouzdani i ohrabrujući, zbog čega je verovatnoća za udar ostala 0 na Torino skali. Za definitivu istinu ipak ćemo morati da se strpimo do 13. aprila 2029, kada će Apofis proći između Zemlje i naših GPS satelita, biti vidljiv golim okom, a Jovana će s kolegama iz Astronomskog društva Novi Sad, nada se, na Petrovaradinu organizovati posmatranje ovog istorijskog nebeskog spektakla.

"Ovo je 'pasulj' dužine 400 metara. Nešto slično tome su poslednji put u istoriji primetili dinosaurusi, a svi znamo kako su prošli, zbog čega je Apofis izazvao toliko pažnje među astronomima. Trebalo bi svi da se radujemo, u smislu nauke koja će moći to da isprati. Gomila naučnika radi na tome da nađu načina da stalno prate takav asteroid, da se pošalje misija poput Don Kihota, gde će uređaj pratiti asteroid na njegovom putu i javljati šta se dešava. Druga taktika je bila šta ćemo da radimo ako ne možemo da ga izbegnemo: da li da ga raznesemo, ili da ga pomerimo iz opasne orbite."

Naučnica kaže da je veštačko gravitaciono pomeranje Apofisa pomoću rakete suprotno onome što će Zemlja uraditi 2029, kada će svojom gravitacijom promeniti orbitu Apofisa koja se ukršta sa Zemljinom na dva mesta. Čim ga malo "gurnemo" iz sadašnje stabilne putanje, on će pronaći novu oko Sunca, u nadi da ćemo ukloniti mogućnost da ponovo prođe kroz Zemljinu gravitacionu ključaonicu te da se jednom za svagda rešimo te glavobolje. O radio je istražio šta bi se dogodilo ako bi Apofis ipak udario u našu planetu i Petrović kaže da kamen od 400 metara možda ne zvuči strašno ali je pri toj brzini zapravo užasno razarujući.

"Od takvog udara ostao bi trajan ožiljak na Zemljinoj kori, a da ne pričamo o čovečanstvu. Ljudi nisu ni svesni koliko su katastrofalne posledice posle samog udara i cunamija koji bi on napravio. Eventualno bi moglo da dođe do aktivacije vulkana širom sveta, zemljotresa i promena klime – sve ono što se desilo kada su dinosaurusi umrli. Toliko prašine bi se podiglo u atmosferu da bi Sunce bilo zaklonjeno dugo vremena i posledice veštačke zime bi bile katastrofalne po Zemljine ekosisteme, a pošto Zemlja nije odeljeni sistem, sve što se bude desilo tamo uticalo bi i ovde. Ljudi često imaju totalnu egocentričnu misiju, 'ako neće meni direktno na glavu, onda baš me briga šta će se desiti preko okeana', ali posledice bi zaista bile katastrofalne u smislu lančane reakcije: šta bi se desilo sa biljkama, životinjama i nama koji od njih živimo. Mi u Novom Sadu još osećamo i merimo posledice radijacije iz ukrajinske nuklearne elektrane Černobil, ljudi nisu svesni kako se takve stvari lako prenose, a nismo mi dovoljno daleko da na nas to ne bi uticalo."

Gotovo sigurni da nas Apofis, nazvan po egipatskom bogu mraka i uništenja neće pogoditi, o postapokaliptičnoj budućnosti smo razgovarali i sa sociologom Markom Škorićem sa novosadskog Filozofskog fakulteta. "Takvo pitanje je u domenu futurologije, za koju nije sigurno da li je nauka ili vrsta umetnosti, ali to zavisi od toga o kakvim predviđanjima se radi. Na osnovu istorijskih iskustava možemo da iznesemo neke pretpostavke šta bi se desilo nakon društvenih kolapsa koji su se dešavali ne zbog nebeskih tela, nego ekonomije, vojnih osvajanja, društvenih i kulturnih faktora. Besmisleno je napamet spekulisati o tom kolapsu ako ne uzmemo u obzir potencijalnu štetu koja bi nastala. Ako zamislimo situaciju u kojoj bi se ljudska populacija na jednom mestu znatno smanjila i vratila u stadijum bez savremene tehnologije, onda možemo da nagađamo šta bi se tada desilo."

foto: huffingtonpost.com

Škorić govori o scenariju u kom bi ljudsko društvo moralo da se organizuje od početka, iako to nije pravi početak jer danas posedujemo znanja koja ljudi nisu imali pre 200.000 godina, kada su se pojavili na Zemlji. Kolaps bi sigurno doveo do neke vrste reverzije i simplifikacije, pojednostavljenja u smislu da bi se stanje nakon katastrofe moglo okarakterisati kao da je na nižem stepenu razvitka u materijalnom i tehnološkom smislu. Možda bi opstali pojedinci koji bi imali znanja o današnjoj tehnologiji ali ne bi opstali resursi koji bi omogućili da se populacija vrati na stadijum pre katastrofe.

"Ako bi to bio scenario, pojavili bi se jednostavniji politički oblici od onih koje danas poznajemo u najvećem delu Planete. Vrlo verovatno bi došlo do destratifikacije, izolovano društvo bi postalo više egalitarističko. Niko ne bi imao ništa od svojine, pojavila bi se takođe neka vrsta despecijalizacije gde više ne bi postojale institucije koje podržavaju specijalizaciju rada, ljudi bi radili opštije poslove nego do tada, prioritet bi bio opstanak, a ne sticanje profita i statusa preko novca i ugleda. Moć bi postala decentralizovana i ljudi bi u prvi mah definitivno imali više slobode ali toliko slobode lako može da dovode do stanja koje bi se okarakterisalo kao anarhija, u zavisnosti od toga koliko su oskudni resursi neophodni za preživljavanje."

Utešno ili ne, Marko Škorić ukazuje da mi danas živimo sa mnogim globalnim katastrofičkim rizicima i ne moramo da se trudimo da ih zamišljamo. Grupa naučnika koja se bavi ovom problematikom tvrdi da najveća potencijalna opasnost preti od veštačke inteligencije, nuklearnih ratova, oružja molekularne nanotehnologije i globalnog zagrevanja, za koje više nema sumnje da je antropogenička, odnosno proizvodi je i, u najmanju ruku, doprinosi joj čovek. Od izvora koji nisu u vezi sa ljudskim faktorom najčešće se pominju udari asteroida i ostale kosmičke pretnje, čak i invazija vanzemaljaca, pa i klimatske promene poput megacunamija, vulkana i tako dalje. O samom društvu nakon apokalipse, naš gost kaže:

"Prvo, zavisi o kolikoj populaciji govorimo ali nešto što danas nazivamo državom bi tada teško tako moglo da se nazove. Institucije ne bi postojale. Novac bi nestao, prešli bi na robnu razmenu, ali i to zavisi od toga kolika je katastrofa. Da li pričamo o scenariju 'Pobesneli Maks' ili drugoj vrsti distopije. Zavisi od udara i rizika. Novac bi prestao da postoji jer je on socijalna konstrukcija koja postoji samo zato što se ljudi slažu da ima vrednost, a ako nemate šta da kupite on postaje obojeni papir", govori nam sociolog i nastavlja o mogućim moralnim kretanjima unutar međuljudskih odnosa:

"Oni zavise od toga koliko bi bio ugrožen opstanak. Ako bi zaista bilo teško doći do vode i hrane teško je pretpostaviti da bi došlo do saradnje među širim grupama ljudi. Možda bi se napravile manje koje bi razvile, najblaže rečeno, animozitete. S druge strane, ako govorimo o naciji ili religijskoj pripadnosti, to bi sigurano palo u drugi plan ako se radi o pukom opstanku. Interesi bi postojali, oni uvek postoje, ali bi više bili u vezi s praktičnim stvarima, a ne nečim onostranim ili ideološkim. Ipak, nisam siguran da išta može dovesti do sumraka religije. Možda postoje ljudi koji bi upravo taj događaj posmatrali kao znak boga da su oni izabrani, spašeni, što je meni poptuno neverovatno ali me ne bi čudlio da bi neko izvukao korist od toga što bi se snašao i postao neki mesija koji je spasao ljude."

Škorić sumnja da bi apokalipsa dovela do nicanja novih ideologija jer njih ionako ima mnogo manje nego religija. Po nekim procenama, u ljudskoj istoriji je bilo oko 100.000 religija, u zavisnosti kako ih definišemo, a verovatno je da mi čak nismo jedina vrsta koja je religiozna. Postoje naznake da su i neandertalaci, koji su sahranjivali mrtve, imali svest o zagrobnom životu, ali to se još istražuje i dosta toga je nepoznato. Što se ideologija tiče, ovo ne bi bio nastanak novog društva nego njegov nastavak u surovim uslovima. Među preživelima bi bilo ljudi već postojećih religija i ideologija, a njihovu popularnost bi diktirali uslovi života koji bi bili vrlo surovi i to bi se moglo odraziti čak i na naše poimanje i tumačenje religije.

Igor Mihaljević