Mladi Indonežani: Islam, osmeh i očekivanja

U period koji se najčešće naziva mladošću, Indonežani ulaze najsrećniji na svetu! Više odvojenih komparativnih studija pokazalo je da su učenici ovdašnjih srednjih škola zadovoljniji svojim životom u odnosu na njihove vršnjake iz više od sto drugih posmatranih država na svim kontinentima. Usud sreće dakako nije isti na svim meridijanima, a slična istraživanja, po pravilu, pokazuju da u Istočnoj Evropi žive najtmurniji ljudi na planeti.

foto: autor sa indonežanskim prijateljima

Međutim, mladost u Indoneziji u praksi ne traje dugo. Odluče li se za studiranje na univerzitetu ili ne, od mladih Indonežana u svakom slučaju očekuju se vrlo brzo zaposlenje, pokretanje sopstvenog biznisa, zasnivanje porodice... Večito studiranje, promatranje tajni univerzuma i ponovno „pronalaženje sebe“ u četvrtoj deceniji života – nešto što je svojstveno Zapadu, a u zemljama bivše Jugoslavije dovedeno do fantastičnih limita – ovde ne postoji.

Trougao civilizacija

Generalizovati nije lako, a u Indoneziji je to još teže. Ovo je najveći arhipelag na svetu, skup više od 17.000 ostrva na Jugoistoku Azije. Ostrva koja se prostiru u tri vremenske zone i na kojima se govori više stotina lokalnih dijalekata i čak 13 jezika kojim se služi više od milion ljudi. Ovo je najveća svetska muslimanska zajednica i jedina demokratija u regionu (izvor: Freedom House). Posle Kine, Indije i SAD-a, Indonezija je s populacijom od oko 252 miliona četvrta najmnogoljudnija država na planeti. Veći deo njih živi na Javi, političkom, ekonomskom i kulturnom biću moderne Indonezije. Ovde su smešteni najveći univerziteti, kulturne institucije; ovde postoje „mladi“ kao definisana društvena grupa.

I sad, jedan takav prosečni, mladi Indonežanin, na prvi pogled, izgubljen je vrtlogu višeznačne realnosti. U trouglu tri ključna civilizacijska uticaja: vrlo snažne tradicionalne (dominantno javanske) kulture, zatim Zapada oličenog u Holivudu i Ligi šampiona, te kako ovde ističu „sekularnog i umerenog“ Islama.

Javansko društvo vrlo je kompleksno. Arhaični jezik kojim se još govori u mnogim domaćinstvima ima tri nivoa. Izbor reči, način izgovora i interpersonalna interakcija determinisani su statusom, godinama života, polom. Sve ima svoje mesto i svoj način. Ništa se ne dotiče levom rukom, mladići i devojke ne mogu živeti zajedno ukoliko nisu u braku. Emil Dirkem to naziva „socijalnim institucijama“.

I onda se na to sve pojave lokalni imam, Youtube i sedmi nastavak „The Fast and the Furious“, da sve to dodatno zakomplikuju. Na Javi uopšte niju čudno videti mladića s muslimanskim fesom na glavi, odevenog u tradicionalni sarung i dres Mančester Junajteda. Takođe, tačno je da sve više devojaka pokriva glavu, to jest nosi hijab – češće kao posledicu trenda, nego kao izraz stvarne religioznosti – ali njihov celokupni outfit najčešće ne odaje utisak „Good girls believe in Allah“, kao što to govori bedž na njihovom rancu. Viđeni su hijabi kombinovani s golim stomakom i šljaštećom kopčom kaiša u obliku lista marihuane, hijabi kombinovani s pocepanim farkama, starkama i majicom Sex pistols, hijabi s dezenom američke zastave. Stars & Stripes!

Na svim ulazima u zemlju ogromni paneli podsećaju da narkodilerima preti smrtna kazna, ali na turistički razvijenim ostrvima (pre svih Baliju), trgovci „magičnim pečurkama“ imaju uredne vizit-karte s kontakt podacima i nude kućnu dostavu. Ukratko: ovo je po mnogo čemu zemlja paradoksa i krajnosti; ili barem to tako deluje iz zapadne perspektive. A u Jugoistočnoj Aziji, i Srbija je Zapad.

 Nongkrong ili „otpadanje“?

Noćni život u Indoneziji je posebna priča. Džakarta i Bali imaju poprilično ludu clubbing scenu, ali ona je rezervisana za strance i vrlo tanak sloj ekonomske elite. Istovremeno, veliki gradovi Indonezije, ruku na srce, nisu baš najprijatnija mesta na svetu: i pored vrlo gostoljubivog stanovništva, najčešće predstavljaju ogledalo urbanističkog haosa i velikih socijalnih razlika. Prva pomisao – ponovo iz zapadne perspektive – bila bi da mladi sav taj pretpostavljeni stres mogu ublažiti na obali mora, uz hladno pivo. Kad već žive na arhipelagu i kad je već tokom cele godine toplo, je l'? Međutim, ovakav vid druženja – ovde se koristi termin nongkrong, što bi bilo najsličnije novosadskom „otpadanju“ – nije uobičajen.

Osim toga što to nije sopan (učtivo), kultura „piva ispred dragstora“ ovde nailazi na realne, tehničke poteškoće. Prvo, pivo je ovde skupo! Vrlo jednostavno: Indonezija ima najnepovoljniji odnos minimalne cene rada i koštanja flaše piva na svetu. Indonežanski proleter mora utrošiti tri i po radna sata da bi mogao pazariti bocu domaćeg piva. Uzgred budi rečeno, najbolji odnos ima Novi Zeland gde se pivo može zaraditi za 30 minuta. Ovde se, istina, proizvodi iznenađujuće pristojno pivo (najpoznatije marke Bintang i Anker imaju i svoje radler i stout varijante), ipak vlasti se trude da alkohol učine što nedostupnijim.

Postoji priča o češkom poeti i globtroteru Konstantinu Biblu koji je krajem devetnaestog veka boravio na tadašnjim Istočnim indijskim otočjima pod kontrolom holandske Krune (Indonezija je nezavisnost proglasila 1945, prva među zemljama Jugoistočne Azije). Bibl je naime bio fasciniran podatkom da se na kolonijalnoj Javi može kupiti originalni, uvozni, plzenjski pilsner. Danas, malim prodavnicama u Indoneziji zabranjeno je da prodaju alkohol. Kritičari tvrde da je administracija novog, mladog predsednika Đokoa Vidodoa (ranije opisivan kao „lider s dušom rokera“) podlegla političkim pritiscima islamističkih struja, a zvanično obrazloženje ove odluke je navodna briga o zdravlju mladih.

 Slabije osvetljena mesta

Da, pivo je skupo, ali je zato benzin jeftin. Indonezija proizvede milion barela nafte dnevno, a visina državnih subvencija za benzin i vlasnička struktura nacionalne naftne kompanije značajna su pitanja „visoke politike“. Zato se dobar deo nongkronga odvija na motorima (?!). Gotovo svaka mlada osoba, pogotovo u urbanizovanim sredinama Indonezije, poseduje kakav-takav dvotočkaš. Walking distance ovde doslovno označava razdaljinu manju od 50 metara, a svaka duža relacija prelazi se motorom. Mladići i devojke mogu se odvozati do nekog od malobrojnih parkova, ali najverovatnije se neće prošetati, nego će – sedeti na motoru. Istovremeno, međusobno dodirivanje i iskazivanje emocija na javnom mestu ovde su tabu. Ali to prestaje da važi na slabije osvetljenim mestima...

Indonežanski motori, ipak, imaju svoje prostorne limite. Najveći broj mladih Indonežana, nažalost, nikada nije putovalo van svoje zemlje. Situacija je dramatičnija nego u Srbiji. Njihovo „globalno iskustvo“ svodi se na „život“ unutar socijalnih mreža. Putovanje kao način života, doduše, uzima maha među mladima, postoje aktivne backpacking zajednice, međutim, izleti uglavnom podrazumevaju posete nekim od jedinstvenih prirodnih lepota Indonezije (koralna ostrva, vulkani, drevni hinduistički hramovi). Siromaštvo i kafkijanske administrativne procedure otežavaju posetu čak i bliskoj Maleziji ili Tajlandu. A Zapad je zaista daleko... Put do Evrope ili Amerike mnogo je „dalji“ od onog na istoj razdaljini u suprotnom smeru.

U nedostatku punog doživljaja, indonežanski kontakt sa svetom ljudi koje oni zovu Bule (zajednički naziv za belce) ostvaruje se kroz filtrirane pojave iz novih medija. Mladi Indonežani su prosto ludi za socijalnim mrežama! Indonezija je posle SAD-a druga najveća Facebook zajednica na svetu, a u Džakarti dnevno padne više tvitova nego u Londonu. Kao u onoj parodiji iz serije „My Name is Earl” (kada se strastveni pokeraši konačno okupe za jednim stolom i, umesto da podele špil karata, oni otvaraju svoje elektronske sprave i nastavljaju on-line partiju), “izlasci” mladih Indonežana često prerastaju u virtuelne chat sesije i beskonačno pipkanje android platformi.

 Ključna reč

Čini se da bi mladi želeli da ostanu mladi još neko vreme, ali očekivanja okoline su nešto drugačija. U zemljama nekadašnjeg „Trećeg sveta“, ključna reč je – razvoj. Indonezija spada u svetske boom ekonomije i po sadašnjoj stopi rasta njen bruto nacionalni proizvod, do 2030, biće u Top 10 na globalnom nivou. S druge strane, nezaobilazna, dominantna, ponekad inertna javanska tradicija podrazumeva mir, tišinu, ljubaznost, solidarnost, nikako pacovsku trku za profitom. Mladi Indonežanin raste s idejom poštovanja starijih i pomaganja siromašnima, a na njemu je da „privređuje“ u ne-do-kraja-definisanoj tržišnoj utakmici. „Vreme je novac“, a strpljenje i blagi osmeh vrhunske moralne vrline.

Ali ovo, na kraju, jeste zemlja spajanja nespojovog i sve to, nekako, funkcioniše. Postoje ozbiljni politički ekonomisti koji su tvrdili da se moderni kapitalizam nikada neće razviti u Kini. Potkrepljivali su svoju tvrdnju teorijama o strukturalnoj nekompatibilnosti zakona tržišta s jedne, i konfučionističke tradicije okrenute prošlosti i poštovanju predaka, s druge strane. I gadno su se prešli. Mladi u Kini napravili su svoj, za sada samo ekonomski i još ne politički, iskorak. Sada je na redu Indonezija!

Danijel Apro