Istražujemo: mrtvi na internetu

 O radio je pokušao da otkrije zašto pristojni i obrazovani ljudi osećaju potrebu da održavaju profile mrtvih voljenih osoba i da li je to, i kakav, novi oblik kulture sećanja na mrtve.

   Od kako su Fejsbuk i druge društvene mreže počele sa radom, novinari O radija primetili su da postoje ne tako retki slučajevi da pokojnicima najbliži članovi porodice ne gase profile. Šta više, njihovi bližnji održavaju ga menjajući statuse, ubacujući fotografije pokojne osobe, održavaju kontakt sa živim prijateljima i čestitaju rođendane svojim nekadašnjim Fejsbuk prijateljima.

   Fenomen održavanja pokojnikovog Fejsbuk naloga može se protumačiti kao način negovanja sajber sećanja na njega ili nju, ali ipak ne umanjuje osećaj nelagode kod nekih korisnika kada im se neki pokojni prijatelj/ica obraća putem Fejsbuka.

   O radio je pokušao da otkrije zašto pristojni i obrazovani ljudi osećaju potrebu da održavaju profile mrtvih voljenih osoba i da li je to, i kakav, novi oblik kulture sećanja na mrtve?

   Novinar Denis Kolundžija kaže kako već dugo godina vlada uverenje da su društvene mreže zapravo naš digitalni odraz u ogledalu, međutim ukoliko se uđe u pojedinosti može se primetiti da tu nastaje asimetrija između nas i našeg odraza.

„Na društvenim mrežama dobijamo samo više mogućnosti i prostora da radimo ono što ne možemo da radimo u offline životu. Ovde u polu mraku sobe, u nekoj samoći kada smo sami sa računarom, tu dobijamo krila“, rekao je Kolundžija i dodao da svi u životu teže da održe uspomenu na pokojnika.

   „To zaista jeste na granici morbidnosti. Dešava se čak i da ljudi na Fejsbuku 21. oktobra čestitaju rođendan Šumaricama u Kragujevcu, iako se tog dana desio jedan od većih pokolja civila u Drugom svetskom ratu.“, podseća naš kolega.

   Da li će profili na društvenim mrežama zameniti groblje i da li će ožalošćeni svoju tugu ispoljavati putem objava na pokojnikovom profilu još uvek je neizvesno. Profesor sociologije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu Dalibor Petrović kaže kako to ne treba da nas čudi danas.

   „Kao što održavate kontakt sa ljudima dok su živi, tako se i susrećemo sa drugom stranom života, odnosno kada neki ljudi počinju da umiru, šta onda sa tim nalozima?! Otvarajući naše naloge, otvaramo i naš virtuelni prostor i u trenutku kada mi prestanemo da postojimo kao ljudi, prostor koji smo mi uredili ostaje iza nas.“ rekao je profesor Petrović i zaključio da taj isti prostor svedoči i nosi neku uspomenu na nas, pa je onda očigledno da ljudi osećaju potrebu da održe kontakt na način kao što inače rade kad posećuju grobove.

   Postoje i društvene mreže namenjene samo za održavanje profila preminulih i više o njima možete da pročitate ovde.

   Lea Kotlica