Umesto doktora - mađioničar

Milan Volarev ili jednostavno mađioničar Volare je još kao klinac od šest godina znao da će postati mađioničar, gledajući Dejvida Koperfilda čije su emisije u to vreme išle na televiziji. Danas je jedan od naših najpoznatijih mađioničara čijim se trikovima oduševljavaju i odrasli i deca. "Smatram da svi mi imamo neki životni put, nešto za šta smo predodređeni", kaže Volare u razgovoru za O radio.

Kada si izveo svoj prvi trik i koji?

Ne znam kako je to došlo u moje ruke, mislim da je u pitanju bila mala crna kutija u koju je trebalo da se stavi crvena kuglica. Nisam bio siguran šta tačno treba da se desi, ali sam bio ubeđen da je u pitanju neka čarolija. Kuglica je nestala, a ja sam se još više zaljubio u mađioničarstvo. Imao sam tada oko šest godina, kutijicu sam nakon toga naravno rasturio i shvatio na koji način trik radi. Mada, to nije bilo toliko važno, bitan je taj prvi osećaj i kontakt sa magijom.

Kako je reagovala tvoja okolina, ukućani, prijatelji kada si odlučio da postaneš mađioničar?

Ja sam u stvari želeo da budem doktor, ali su me moji odvratili od toga i ubedili da budem mađioničar (smeh). Šalim se, podržali su me, otac mi je pomagao, kupovao mi rekvizite kada ja nisam bio u mogućnosti, kada sam počinjao, ali niko nije verovao da će to da preraste u jedan pravi, ozbiljan posao. Mislili su da će to biti jedan hobi koji će me s vremenom proći.

Koliko trikova sada možeš da izvedeš?

Au, pa ne zna se broja, više od hiljadu sigurno. Najčešće moji nastupi traju negde oko sat vremena, najviše radim predstave za decu gde moram da imam uvod, sredinu, kraj, dinamiku... Na takvim nastupima izvedem oko 20 do 30 trikova. Brzo prođe tih sat vremena.

Tvoja publika su danas mahom deca, ali nije bilo tako na početku. Kome je sve namenjena tvoja magija?

Nastupam i za decu i za odrasle. Kada sam počeo da radim želeo sam da budem veliki iluzionista, da punim hale i radim za odrasle. Tako je na početku i bilo, sa 23 godine počeo sam da radim po noćnim klubovima, verovatno sam bio najmlađi mađioničar koji je radio na takvim mestima, ali posle dve tri godine sam shvatio da to nije za mene, u pitanju je noćni rad, teško je. Deca su mnogo zahvalnija publika.

Kako se u ovom poslu napreduje, kako smišljaš nove trikove?

Veoma je teško smisliti neki novi trik, ali kada o nečemu puno razmišljaš onda ti kreativne ideje padaju na pamet, pa sam tako i ja neke osmislio, neke originalne koje niko ne izvodi. U Novom Sadu je svojevremeno postojala prodavnica mađioničarskih trikova, to mnogi ne znaju a ja sam tamo proveo deo svog detinjstva. Ispred prodavnice je bio veliki šešir koji je simbolizovao da se tu prodaju mađioničarski rekviziti.

Gde je svet u odnosu na nas i koje su svetske sile u ovoj oblasti?

U svetu, magija danas je popularnija nego što je ikada bila. Mnogi su mislili da će internet srušiti mađioničarstvo zato što sve možete pronaći i videti. Većina trikova je razotkrivena, ukucate šta vas zanima i to dobijete, ne postoji tajna, magija, koja je ovaj posao održavala godinama. Međutim, danas je mađioničarstvo popularnije nego što je ikada bilo, postoji veliki broj mladih ljudi koji želi ovim poslom da se bavi, internet koriste da nauče mnoge stvari i napreduju. Kada sam ja počinjao toga nije bilo, ukoliko bih samo dobio neku knjigu mojoj sreći nije bilo kraja.  A najrazvijeniji su veliki centri zabave, na primer Njujork, Pariz, Las Vegas gde postoji veliki broj hotela, kazina i pozornica gde nastupaju najveći svetski mađioničari poput Dejvida Koperfilda, Džef Mekbrajda, do nedavno su nastupali Zigrfid i Roj sa svojim lavovima i tigrovima. Kod nas je malo drugačija situacija, mi nismo ni Pariz ni Vegas, nemamo kabare ili neko slično mesto gde bi se odvijao šou program. Moji nastupi su uglavnom privatne predstave za decu ili kompanijske zabave za odrasle, kokteli ili promocije, retko kad imam priliku da nastupam u pozorištu ili sličnim mestima.

Koji je tvoj omiljeni trik?

Svi su mi omiljeni (smeh), ali imam jednu tačku koju volim da radim, uzmem dve stolice koje postavim jednu naspram druge, iz publike izvedem osobu, obično neku lepu devojku koja legne na stoilce, njen vrat oslonim na jednu, a noge na drugu stolicu, učinim malo čarolije, izvučem stolicu ispod nogu i ona ostane da lebdi u vazduhu dodirujući samo jednu stolicu... Ovu tačku izvodim često i publika na to najviše aplaudira jer to izgleda kao prava magija.

Trikovi su uglavnom tajna, da li se nekad nekom ipak otkrio kako se izvodi neki trik?

Pa jesam, moja mama zna skoro sve moje trikove, moram imati nekoga pred kim ću da probam jer kada radim prvi put ne bude uvek kako bi trebalo. Inače, drugim ljudima ne otkrivam trikove, to je neki kodeks kod nas mađioničara. Kada bih svima pokazao to više ne bi bilo to, ne bi bilo zanimljivo. Možda nekom prijatelju otkrijem jednostavniji trik ali ništa više od toga.

Koji je tvoj savet za početnike?

Ja sam imao tu sreću da je moj deda bio mađioničar, možda drugačije ne bih ni postao ovo što jesam, on mi je pokazao prve čarolije, trikove. Bitno je imati, za sve u životu pa i za ovo, veliku volju, upornost i veru i onda se stvari same po sebi nekako nameste, težak je put ali sve se može. Kada to kažem mislim da svako može da nauči trik, kupi knjigu, pogleda internet, ali da bi neko posato pravi mađioničar mora tome da se posveti kompletno, velika je to nauka, umetnost, način kako zabaviti ljude, od bilo kog trika treba napraviti šou, da ljudi budu oduševljeni, da im bude lepo.

Koliko moraš poznavati psihologiju ljudi?

To je veoma važno i stiče se iskustvom. Mogu sa sigurnošću da tvrdim šta ko od publike misli i kako da im priđem, nekad je potrebno da im odvratim pažnju kako bih sakrio deo trika. Posebna grupa su deca, njihovu psihologiju sam dugo proučavao, oni potpuno drugačije vide svet od odraslih. Neki trikovi recimo kod odraslih prolaze odlično, a deci nisu zanimljivi jer imaju drugačiju, jednostavnu logiku.

Da li se desi da trik ne uspe, šta onda? Kakvu anegdotu sa nastupa pamtiš?

Dešava se, ali mi mađioničari to vešto sakrijemo. Publika u stvari ne zna šta treba da se desi. Na jednom nastupu, davno, kada sam imao nekih petnaest - šesnaest godina, trebalo je da stvorim zeca iz šešira. Pripremio sam rekvizit iza nekog stola, odnosno, pokrio sam zeca šeširom očekujući da će zec stajati miran neko vreme dok ga ja ne pokupim. Međutim, zec je počeo da skakuće, otišao u publiku, izgledalo je kao da šešir sam skače po podu restorana... Mislio sam da je gotovo, da ću ispasti smešan, a desilo se sasvim suprotno. Ljudi nisu mogli da veruju kako sam uspeo da nateram šešir da sam ide po restoranu. Na kraju sam iz šešira izvadio zeca i nastao je ogroman aplauz.

Ima li šanse da u budućnosti napraviš neku svoju školu za mađioničare?

Razmišljam o jednoj takvoj školi u Novom Sadu, nadam se da ću uskoro moći da pričam o tome i da pomognem budućim mladim mađioničarima.

Jovan Marjanović