Svako može da kupi aparat, ali ne i da bude dobar fotograf

U vreme kada je foto oprema sve pristupačnija i kada smo preplavljeni raznim fotografijama na internetu, teško je doći do kvalitetnih fotografskih radova. Mladi dokumentarni fotograf Irfan Ličina se ističe svojim snažnim i iskrenim fotografijama Novog Pazara, gde i živi, ne samo zbog momenata koje je u stanju da primeti i zabeleži, već i zbog društvene poruke koje one nose sa sobom. Dobitnik je i najbolje fotografije fotografisane mobilnim telefonom na Balkan Photo Awards, a mi smo razgovarali o njegovom radu, dokumentarnoj fotografiji danas i o tome šta čini jednog fotografa dobrim.

foto: Mersija Plojović

Kada si prvi put došao u kontakt sa fotografijom?

Pre otprilike 12 godina na nekom letovanju sam uzeo da ispucam jedan ceo film i to me je otprilike uvuklo u fotografiju – zaljubio sam se u nju. Pošto iskreno nisam imao novca da kupim fotoaparat, trebalo mi je nekoliko godina da se ozbiljnije uključim u fotografiju, tako da sam kupio kompaktni digitalni aparat i njime počeo da fotografišem svoje drugove skejtere.

Zašto si baš fotografiju izabrao kao medij izražavanja, šta je ono što je, po tvom mišljenju ističe?

Kroz srednju školu sam imao ekipu sa kojom sam vozio skejt, iscrtavali smo grafite, bavili smo se strit artom, ali sam kasnije odlučio da se više posvetim fotografiji jer nam je bila potrebna da bismo promovisali skejtbording u našem gradu, preko naše Fejsbuk grupe. Ono što mene privlači kod fotografije jeste ta njena dostupnost i to što je lako čitljiva za gledaoce, jer ti nije potrebno neko veliko predznanje iz istorije umetnosti da bi je pročitao. Pogotovo fotografiju kojom se maltene svi bave u poslednje vreme – ta instant, snepšot fotografija koju kačimo na društvene mreže poput Instagrama je iskrena i dolazi direktno sa ulice. Zaista mislim da fotografija doživljava vrhunac i bitno mi je što ona ima svoje mesto u umetnosti danas.

Tvoje fotografije Novog Pazara su zaista jedan ozbiljan projekat, ne samo zbog toga što su same po sebi snažne, nego i zbog provučenog socijalnog konteksta koje one nose. Kada i kako si odlučio da želiš da se baviš svojim gradom kroz fotografiju?

Novi Pazar je jedan jako lep i zanimljiv grad. Većinsko stanovništvo u Novom Pazaru su Bošnjaci islamske veroispovesti, a komšije su nam Srbi pravoslavne veroispovesti koji su tu od samog nastanka grada. Ono što mene tera da svakodnevno fotografišem ovaj grad jeste to što zaista želim kroz fotografiju da ga prikažem onakvog kakav jeste, a ne onako kako ga mediji u Srbiji prikazuju. Pazar zaista svoj prostor u medijima dobija samo kada se u njemu dešava nešto loše. Fotografišem moj grad jer želim da ostavim i sačuvam Novi Pazar za sebe – onakav kakav ga ja vidim, u kakvom sam odrastao, u kojem stičem svoju najveću ljubav... Meni je jako bitno da sačuvam i tradicionalne stvari koje se dešavaju u Pazaru – običaje, kulturu, arhitekturu koja polako nestaje jer se grad ruši da bi se pravilo mesta za više stanovnika. Novi Pazar je predivan za fotografisanje jer je prepun istorijskih mesta, objekata i susreta pravoslavne i islamske kulture.

Po nekim najosnovnijim načelima, tvoj rad pripada dokumentarnoj fotografiji. Gde misliš da je ona danas, koliko je velika njena uloga u osvešćivanju ljudi i koliko se ona menja?

Pokušavao sam da se pronađem u nekim najrazličitim oblicima fotografije, ali sam se pronašao u foto reportaži, jer sam radio za različite medije, poput novinske agencije Tanjug. Tako sam ušao u svet dokumentarne fotografije, jako mi se dopalo što dokumentarni fotografi nastoje da prikažu istinu objektivno, onakvu kakva ona zaista jeste. To mi je posebno blisko, jer imam mišljenje da fotografija ne bi trebalo da bude lažna, nego bi trebalo da prikazuje stvari istinito. Recimo, u Fotošopu sam jako slab jer ne želim da bilo šta na fotografiji menjam u programu, želim da prikažem stvarnost onakvu kakva jeste. Što se tiče dokumentarne fotografije, ona je sada dosta zastupljena jer je dobila svoje mesto u galerijama i publikacijama i zaista doživljava svoju ekspanziju.

Osvojio si nagradu na Balkan Photo Awards za najbolju fotografiju fotografisanu mobilnim telefonom, koliko ti znači ta nagrada?

Balkan Photo Festival u Sarajevu je zaista jedan veliki festival koji okuplja veliki broj fotografa iz celog regiona, ali i sa svetske fotografske scene. Prvi put sam učestvovao prošle godine i tada mi je fotografija ušla u izbor od 50 najboljih fotografija. Poslao sam dve fotografije koje su ušle u uži izbor za fotografije godine, ali nagradu je osvojila fotografija koju sam snimio mobilnim telefonom. Na njoj je prikazan Amir-agin han koji je sagrađen u vreme osnivača Novog Pazara. Ova fotografija je dobila prvu nagradu i to me je zaista dotaklo i podstaklo me je da još više razmišljam i više radim i doživeo sam tu nagradu kao ocenu za moj dosadašnji rad. To za mene znači da neko vrednuje ono što radim. Kada dobijete nagradu na ovako bitnom festivalu, to je zaista veliko i za mene kao za autora a i za celu fotografsku zajednicu u mom gradu, a primetio sam i da je ostavilo utisak na fotografsku scenu cele Srbije. To je bio dokaz da moji radovi nalaze svoje mesto u nekom ozbiljnom svetu fotografije.

Pobednička fotografija

Kad smo već kod mobilnog telefona, koliko je bitna ili nebitna oprema kojom se koristi jedan fotograf i šta je ono što je zapravo važno kod pravljenja dobre fotografije?

Biću neiskren ako kažem da uopšte nije bitna. Ona je bitna kada želite da fotografišete sport ili neki zahtevniji fotografski posao, ali što se tiče dokumentarne, ulične fotografije, ona nije toliko bitna. Mobilnim telefonom možemo da pravimo neverovatne fotografije. Svedoci smo da najveće kompanije koje proizvode fotoopremu danas sklapaju ugovore sa proizvođačima mobilnih telefona, unapređujući time kamere na tim uređajima i daju nama nove, kompaktnije alate za rad. To je pokazatelj da telefonom možemo da radimo sve ono što možemo da snimimo i klasičnim fotoaparatom. Ono što je najbitnije kod pravljenja dobre fotografije jeste sama ideja. Danas svako može da kupi fotoaparat, ali ne može svako da bude dobar fotograf. Isto je sa muzikom, svako može da kupi gitaru i da nauči da je svira, ali ne može svako da napravi dobru pesmu. Tako da, ističem, bitna je ideja. Ono što danas možemo da primetimo je da dokumentarna fotografija ima sve moderniji oblik, dopada mi se i to što je sve dostupnija. Danas je imamo u ogromnim količinama svuda na internetu i možemo da pratimo njen razvoj iz dana u dan.

Koji bi savet dao mladim ljudima koji žele da se bave dokumentarnom fotografijom?

Želim da im poručim da pre svega istražuju, da svakodnevno prate radove raznih autora iz celog sveta kako bi videli razne pristupe, da iskoriste dostupnost interneta i društvenih mreža na kojima je fotografija najzastupljenija i, naravno, da isprate sve radionice koje se dešavaju u našoj državi. To pogotovo važi za dokumentarnu fotografiju, jer ljudi često misle da je jednostavno baviti se njome, ali kad uđu u nju, vide koliko je bitan pristup, koliko je bitna forma, koliko se fotografije slažu jedna sa drugom – to mi volimo da kažemo da li fotografije "đuskaju" jedna sa drugom. Ali pre svega toga, moraju da gledaju radove drugih autora i time da unapređuju svoje znanje.

Na kojim projektima trenutno radiš, šta planiraš za budućnost?

Pored projekta Novi Pazar – moj grad, trenutno fotografišem i pijace Novog Pazara, jer su njih devedesetih godina posećivale stotine autobusa kako bi pazarili džins i obuću, ali danas su na pijaci jako retki ti kupci, pogotovo iz Srbije. Želim da prikažem tu današnju stvarnost i ekonomsku krizu koja je pogodila moj grad. Takođe, bavim se temom islama u Novom Pazaru, kroz fotografiju. Pokušavam da stupim u kontakt sa verskim zajednicama u mom gradu da bih prikazao i one malo ekstremnije. Želeo bih time da napravim celokupnu priču i sliku o islamu u Novom Pazaru. Takođe, bavim se i projektima vezanim za sport u gradu, nastavljam da radim priču o Romima, kako se snalaze danas, kolika je diskriminacija nad njima. Ono na čega posebno stavljam akcenat trenutno je projekat vezan za mlade u Novom Pazaru. Iako je jedan od gradova sa najviše mladih ljudi, svaki dan odlazi veliki broj ljudi iz zemlje kako bi našli posao i želim da skrenem pažnju na taj problem. Planiram da napravim svoju prvu samostalnu izložbu u mom gradu, a i u pregovorima sam sa beogradskom galerijom Bartselona.

Deo intervjua možete poslušati u produžetku, a Irfanov rad možete pratiti na njegovom Instagram nalogu.

Sofija Balać