Golub: Političari ne predstavljaju narod

Frontmen Goblina Branko Golubović – Golub priprema se za ovogodišnji Koncert godine, koji mu je, kako kaže, jedan od omiljenih festivala. To što je hiljade kilometara udaljen od benda i publike ne pravi bitnu razliku. On je za O radio pričao o ovom događaju, svom humanitarnom angažmanu i nekim  novim generacijama. Oštro kao i obično.

Foto: Marko Ristić

Bliži nam se Koncert godine i ovog decembra je prilično jak. Kako ti danas doživljavaš ovaj festival?

"Koncert godine, bar onako kako ga ja smatram, jedan je pod najbitnijih rokenrol događaja gde se sakupe bendovi koji su obeležili godinu, izbacili nova izdanja, i tako da je nama jako drago kada smo pozvani."

On je imao veoma važno mesto devedesetih. Gde je po tebi danas u svoj ovoj silesiji festivala?

"Ja sam siguran u to i verovatno je dokaz broj ljudi koji svake godine dolaze i ne propuštaju ga. On ima svoje ljude i fanove koji dolaze da dobiju presek svega što se događalo protekle godine u Srbiji, ali i regionu jer mislim da je prerastao samu Srbiju."

Hoćemo li na Koncertu godine čuti nešto od Goblina što inače nemamo prilike da čujemo?

"Izuzetno je teško pripremati se za ovakvu vrstu koncerata kada sam ja nekih 6-7 hiljada kilometara udaljenosti od benda. Publici mogu obećati neki presek Goblina od devedesetih do poslednjeg albuma "Roba s greškom". Postoje ideje da se pred Novosađanima pojavimo sa nečim novim, ali ću to za sada čuvati kao tajnu. Moraću malo više vremena da provedem sa bendom da bi se te ideje iskristalisale."

Od devedesetih na ovamo, malo vam se izmenila publika. Podmladila se. Kakav je tvoj utisak, kapira li današnja omladina ono što ste pevali devedesetih?

"Mislim da u ovom trenutku kapiraju. Neke stvari koje su se nama dešavale i ono što smo radili, tekstove koje smo pisali, postali su oped deo naše svakodnevnice. Postojao je period oko 2000. godine kada publika možda nije mogla da shvati sa čime smo se borili. Sada nas je vreme ponovo sustiglo i oped smo, na žalost, postali bend koji ima tekstove koji govore o vremenu koje nije baš najlepše. To je neki odvratni dežavi koji nam se dešava i mislim da nova generacija zato kapira o čemu mi to pevamo."

Danas poručuješ da smo ona ista deca iz komšiluka što su nam sjebali pola života. Sada već spadaš u srednju generaciju. Pitaš li se nekada šta bi to naše generacije mogle da ostave klincima iza sebe?

„O ovome bi mogli celo veče da pričamo. Mislim da smo generacija koja je pokušala neke stvari da menja. Mi smo u isto vreme generacija koja se umorila od svega. Kada smo mislili da ćemo napokon početi da živimo bolje, ništa nam se nije promenilo. Vidim u našoj generaciji dosta razočaranja. Ne znam šta prenosimo novim generacijama, ali se nadam da im ne prenosimo to razočarenje i tu neku depresiju i manjak optimizma da se neke stvari mogu promeniti. Stvari se uvek mogu promeniti i dokaz za to je 2000. godina. Želim da im poručim da misle svojom glavom. Uvek se na koncertima izdvoji grupica klinaca koji žele da pričaju sa nama. Izuzetno su pametni i samo treba da shvate da sami treba da menjaju stvari, jer to niko neće raditi umesto njih."

Kako komentarišeš činjenicu da je rokenrol bio u mnogo boljem položaju mračnih devedesetih nego sada?

"Ogromna razlika između devedesetih i danas. Razlika je u tome što nas režim tada nije shvatao ozbiljno kao ovi danas. Imali smo mnogo više medijskog prostora. Devedesetih smo u Beogradu i Novom Sadu po nedelju dana promovisali koncerte po medijima, od radija do radija, pa na televiziju, pa u novine. Danase ne samo da nemamo prostora nego smo u priličnoj meri marginalizovani. I publike je sada manje i to je sve uticalo da je danas mnogo teže nego devedesetih. Danas mislim da smo poprilično otišli u aut, a mi kao Goblini to pokušavamo da iskoristimo kao autsajderi koji neke stvari mogu da proguraju ispod radara".

Mile Kekin kaže da si svoj deo teksta za pesmu „Mojoj majici“ snimao u ormaru. Možeš li da zamisliš išta pankerskije od toga?

" ... smeh... Verovatno je to moglo da se desi u WC-u i to bi možda bilo pankerskije. Odabrao sam ormar je je pun stvari koje zadenfuju prostor i praktično sam dobio efekat gluve sobe. Ovde u Adisu ne poznajem nikoga ko ima studio pa sam, eto, morao da se zatvorim u ormar i otpevam pesmu. Bio je to najjeftiniji studio na svetu: jedan mikrofon, slušalice i komp.

Već dugo se baviš humanitarnim radom. Da li je to ono čemu si težio kao mladić?

"Da budem iskren i nisam. Kao i svi klinci, neke stvari ti padaju drugačije na pamet. Biću doktor, fudbaler, astronaut i tako dalje. Ja sam te neke stvari otkrio poprilično kasno u životu i onda sam shvatio da živiš neki život i ako imaš mogućnost da pomogneš drugim ljudima, zašto to ne bi radio. Bavim se humanitarnim radom i dajem svoj neki doprinos čovečanstvu. Da taj jezičak na vagi prebacim na stranu dobrih ljudi."

Godinama unazad si u Africi. Jesi li jedini panker na tom kontinentu?

"Nadam se da nisam. Još nisam sreo pank bend u Etiopiji koja je poznata po džezu i regeu jer ima dosta rastafarijanaca, ali panka nema. Mada me ne bi iznenadilo da u nekom trenutku naletim na nekoga ko sluša pank. Afrika nije neki kontinent na kojem bi mogao da kažem da je bilo pank bendova, ja ne znam ni jedan, ali sumnjam da sam jedina osoba koja ga sluša."

Šta za tebe, sa ovoliki humanitarnog iskustva, predstavlja Afrika?

"Za mene Afrika predstavlja nešto savršeno novo. Većinu humanitarnog rada proveo sam u Aziji, a što se Afrike tiče ona je kolevka čovečanstva, a u isto vreme njegov ožiljak. Ovo je kontinent koji i danas pokušava da leči rane koje su mu se nanele poslednjih 200, 300 godina: kolonijalizmom, izrabljivanjem. I dan danas ti ljudi rade za izuzetno niske dnevnice, pri čemu te neke sirovine i proizvode koje izvoze nama, izvoze po najnižim cenama i mi ih i dan danas izrabljujemo."

Evropom trenutno prolaze reke izbeglica iz Sirije, što je događaj koji je mnogo koju državu pokazao u pravom svetlu. Vređa li te odnos Evropljana prema izbeglicama?

"Vređa me to što u ovom trenutku, a ja bih razdvojio Evropljane od njihovih vlada i državnika, koliko su nespremni i koliko ne postoji zajednička crta koja povezuje sve te zemlje koje su članice EU, a gde bi se praktično na isti način rešavao problem. Ovo nije problem jedne države već čovečanstva. Ukoliko gledamo modus operandi svega ovoga postoji dosta propusta i tu možemo da dodamo i UN gde ima dosta propusta. Na sreću postoji masa ljudi koji pokušavaju da isprave sve te stvari da se ljudima kojima je potrebna pomoć ta pomoć omogući.“

Obični ljudi su pokazali mnogo više samilosti nego političari. Od Grčke do Berlina. Šta ti to govori?

"Zato sam i rekao nemojmo da pričamo o Evropljanima nego o vladama. Oduvek je tako bilo: ljudi su ljudi, a političari su političari. Zato i ne postoji dete koje kaže da će biti političar kad poraste. Ono je neiskvareno i ne može ni da se igra političara kao mi nekada kauboja i indijanaca. Političari su ljudi koji su, zarad nekih svojih interesa ili interesa partije, spremni na bilo šta pa i da lažu. Oni ne mogu da budu shvaćeni kao predstavnici ljudi koji žive u nekoj zemlji."

Vidiš li sebe kao humanitarca i pankera i za 10 godina?

"Ništa se ne zna. Da si me pitao pre 10 godina ja bih rekao: ne! Šta će se desiti za deset godina, to je predug period. Nadam se da ću biti, ali sa druge strane voleo bih i da ne budem jer bi to značilo da našoj zemlji pank više nije potreban kao oblik pobune."

Petar Klaić