Darko Polić: Kineska četvrt biće ogledalo društva

Od kada je grad Novi Sad ušao u trku za dobijanje titule EPK (Evropske prestonice kulture), kao jedini arhitekta i urbanista u timu, nalazi se Darko Polić. Zaposlen je u Zavodu za urbanizam punih 13 godina, a u međuvremanu je magistrirao i doktorirao.

"Ono što me najviše zanima jeste kutlurno nasleđe, odnosno, upotreba vrednih gradskih prostora koji mogu da se sačuvaju i koriste u nove, savremene namene i svrhe. Jedan od osnovnih principa je da su oni moraju čuvati i biti na rapolaganju građanima kao javno dobro, zadovoljavajući tri aspekta održivosti a to su socijalna, ekonomska i održivost životne sredine", kaže Darko na početku intervjua za Oradio.

Koja je tačno vaša uloga u projektu Evropske prestonice kulture?

Bio sam u timu koji je pripremao kandidaturu cele tri godine i sve do 13. oktobra kada smo u Briselu osvojili tu titulu kao jedini arhitekta u tom procesu. Bio je to pokušaj da se na određeni način horizontalno spoje gradske institucije koje bave problematikom urbanizma i uspostavi normalna i brža saradnja. Nakon toga izabran sam i za člana Upravnog odbora fondacije Novi Sad EPK 2021.

Koliko će osvojena kandidatura uticati na urbanistički razvoj grada?

Iako sam odrastao u dosta pesimističnom okruženju i dalje sam pozitivan u vezi sa celom idejom i projektom. Ne kao fraza, nego zaista je ovo sjajna prilika za sve koji participiraju u lokalnoj zajednici, posebno za donosioce odluka koji sada mogu da podrže jako puno dobrih projekata, pa smatram da mi je ta motivacija veoma značajna. Još jedan od razloga je što tu nećemo biti sami, jer često sami ne stignemo do željenog i zacrtanog cilja ili čak ne napravimo ni drugi korak. U ovom slučaju mi ćemo imati evropsku komisiju, odnosno njena tela koja su zadužena za sprovođenje ovog projekta. Oni su veoma zainteresovani da ovaj projekat u Srbiji uspe zato što je to jedan globalni brend koji prepoznaju u Americi, Japanu, Kini... Neki su već došli da nas posete i raspitaju se o projektu. To je brend kvaliteta, zasnovan na razvijanju kulture i lokalnih zajednica u toj sferi. S druge strane, mi treba da budemo zainteresovani kako da se pokažemo u najboljem svetlu i da se posvetimo nečemu što je realno, što mi možemo da iznesemo. Mislim da je to win-win kombinacija i da ćemo kroz taj proces naučiti, najviše o sebi šta možemo i šta smemo, za sad smo bili okrenuti idejama. Mi jesmo narod koji je vrlo maštovit, ali nam često fali taj drugi i treći korak ka ostvarenju ideja. Kroz ovaj projekat vidim mogućnost da se te ideje i ostvare.

Kakva su iskustva drugih gradova koji su bili centri kutlure?

To je super projekat koji je počeo još 1985. godine a koji je podrazumevao glavne gradove, odnosno, nacionalne prestonice. Onda se ispostavilo da to nije bilo jako važno velikim gradovima, jer na primer Pariz već jeste prestonica kulture i bez ovog projekta, pa je to spušteno na nivo "srednje" veličine grada. Glazgov je bio prvi početkom devedesetih godina, a nakon toga to je postao standard. Posle dvehiljadite godine, nakon priključenja još država Evropskoj uniji, birala su se po dva grada. To je bilo i nama zanimljivo, jer su mnogi gradovi Istočne Evrope pokušali da makar zagrebu i dostignu nivo u tom kulturološkom smislu u odnosu na zapad, a sve to ne toliko na nivou države, već samog grada. Mi dolazimo u trećem ciklusu, kada se kandidatura dodeljuje i trećem gradu koji nije iz Evropske unije, ali jeste iz zemalja koji su kandidati. Naši protivkandidati nisu bili brojni, bio je to Herceg Novi, ali mislim da smo kroz taj proces pokazali da imamo dobre kapacitete, aplikacija je bila sjajna i prepoznata kao nešto što ima veliki potencijal.

Šta je plan da se uradi sa Kineskom četvrti?

To, čini mi se, sve nas zanima. Mislim da tu leži sjajna šansa da se napravi nešto sa sva tri aspekta održivosti. Mi kao jedno post-konfilktno i tranziciono društvo, gde ta tranzicija jako dugo traje, nismo još uvek uspeli da uspostavimo mehanizme niti prakse da neki problem rešimo. U ovom slučaju, ostatak industrijske zone u kojem se nalaze objekti uglavnom u jako lošem stanju, na zanimljivom su mestu gde je mogao da nikne možda neki soliter ili tržni centar, međutim, urbanistički planovi su čuvali ovu lokaciju u domenu sporta, turizma, rekreacije, a u zadnje vreme možda malo i kulture. U tom prostoru su spontano nastale neke aktivnosti zanatlija, pa i umetnika, ali nekako ne dovoljno. Nema tu kritične mase koja je to skvotovala, poput recimo Društvenog centra koji je uradio sjajnu stvar i pokazao fantastične mogućnosti koje pruža ovaj prostor. Mi sada detaljnim planom urbanističke regulacije imamo dokument koji tu lokakciju prepoznaje ne kao livadu ili zonu u kojoj može nešto da nastane. Sada su to objekti koji se čuvaju ili se daju smernice kako da se postojeći objekti obnove ili dograde. Nešto malo je prevdiđeno i da se izgrade, ali da sačuvaju taj industrijski stil kako bi to bila jedna zajednička i skladna celina.

Zgrada nekadašnjeg Društvenog centra koji je jesenas stradao u požaru

To je prvi izazov da to iznesemo kao neki kvalitet, jer nismo srećni sa arhitektonskom produkcijom, to je uglavnom loša, bezukusna čak i jeftina arhitektura od dizajna do izvođenja. Kineska četvrt će biti naše novo ogledalo društva, da vidimo kako i koliko možemo na ovom projektu da uradimo, kontrolišemo, usmeravamo i da od toga napravimo nešto super. U društvenom smislu smatram da je to jako dobra platforma za stvaranje novih praksi, uvođenja trasnparentnosti i pregovaranja. Treba da razgovaramo sa građanima, korisnicima, da li oni i na koji način žele da unaprede to okruženje. U tom razgovoru treba da naučimo jedni od drugih i da pokušamo da napravimo nešto dobro, za nas pre svega. A to što bude nama dobro biće dobro i za EPK, odnosno, tom projektu koji od toga želi da napravi jedan superbrend. Treća stvar koja naravno nije beznačajna je ekonomija, odnosno cena kvadratnog metra koja se svuda izražava kao cena stambenih ili trgovačkih prostora. U ovom slučaju to neće biti tako, govorimo o nameri grada da to na neki način sačuva, nije to velik prostor, zajedno sa zelenim površinama i parkingom je oko tri hektara, dakle evo nam jedne vežbe kako može.

Slična tema iako možda ni nalik... Kako po treba da izgleda Tvrđava? Ateljei, umetnici, podzemne galerije, šta uraditi?

Svi očekuju da će upravo to biti tema EPK. Građani su skroz u pravu kada kažu da evropska prestonica donosi obnovu fasada i tvrđave, ali to više nije predmet EPK-a. Tu se podrazumeva da lokalna zajednica, grad, opština to radi. Tu je prvenstveno važan javni interes. Nismo uspeli da uredimo kako ta tvrđava funkcioniše, ko ima kakva prava a ko obaveze, kako se fizički obnavlja taj prostor i da li mi možemo tu više da se angažujemo. Rukovođenje tvrđavom bi trebalo da bude održivo, ne toliko u komercijalnom smislu jer to uvek preti da uništi prostor i time ugrozi javni interes. Ima lepih primera po Evropi koji nam ukazuju da je to moguće i da je to čak i isplativo. Mi u tome nemamo iskustva, imamo ideju ali ne znamo kako to da uradimo. Utvrđena je radna grupa koja treba time da se pozabavi, ako je to sve naše zajedničko i javno onda to treba nekom dati po određenom kvalitetu. Ako su to umetnici, onda to treba da bude prepoznato da su oni ti koje kulturna sfera vrednuje, da dobije najpovlašćenije mesto u gradu sa najlepšim pogledom, a onda treba ustanoviti modus kako se oni revanširaju gradu i zajednici. Da li je to jedna velika izložba godišnje ili kroz neka dela koja će oni pokloniti gradu... Smatram da štiteći javni interes govorimo o dvosmernom principu. Slično je sa Kineskom četvrti. Ovde ne sme da se računa cena kvadrata i koliko to košta, nego treba da se ustanove vrednosti koje nisu novčane a pomažu svima nama da budemo srećniji kao Novosađani, da kultura ima smisla, a da je javni interes sačuvan i unapređen.

foto: Jovan Stojanović Cope

Koje su građevine vas kao arhitektu oduševile u svetu? Ili kod nas?

Uvek sam jako vezan za Novi Sad i Vojvodinu. Nešto što me oduševljava kao stvaralaštvo ove naše sredine najviše vrednujem. Potvrdilo se da su naši preci, koji god da su bili, uspeli da stvore nešto što je ostalo. Od dobre arhitekture očekujem da odgovori svom okruženju. Može da napravi iskorak u kvalitetu, ali onda se taj kvalitet jasno vidi. Ako ona ne zadovoljava funkciju okruženja, onda je upitna a možda i ne postoji. Ne samo iz ugla zanatskog izvođenja nego i same ideje, ako se arhitekta potrudio do detalja, makar korsitio i jeftinije materijale može se doći do sjajnog rezultata. Talenat u arhitekturi je važan, ali kao i u svemu nakon toga ide rad, rad, rad...

A omiljeno mesto na svetu, preporuka da se negde otputuje i vidi neka građevina?

Ima nekih koje nisam obišao a voleo bih, za koje pretpostavljam da su fascinantne, to je recimo Maču Pikču, tamo bih želeo da odem i vidim kako to izgleda. Od onoga što sam obišao izdvojio bih Edinburg, ali možda je preporuka ipak Italija, neki njeni delovi koji su zaista blagosloveni sa kombinacijom mora, planina, sunca, klime i jedne strašno lepe nadogradnje koje je čovek stvorio. Italijani jesu kraljevi stila u svemu, od dizajna, pića, serviranja hrane, načina života i komunikacije. Iako se razlikuju sever i jug, to se jako lepo vidi i u arhitekturi i prostoru koji ona stvara. Ta simbioza prirode i čoveka je u Italiji fascinantna i jako lepo izbalansirana, a nama je to blisko jer se na neki način i u našem gradu može osetiti taj mediteranski šmek.

Jovan Marjanović