Beba Dobrković - Cirkus kao način života

Prvi put sam je video kako visi sa svilene tkanine držeći se jednom rukom. Širok, iskren osmeh govorio je samo jedno - srećna je što ovo radi u životu, a da je u tome i uspešna svedoci su svi koji su je makar jednom videli uživo. Ona je Mira Beba Dobrković

Kako se naziva to čime se ti baviš?

Ja se bavim cirkuskim veštinama, tj, cirkuskom umetnošću. Kod nas to nije previše poznato pa ljudima bude nepoznato i čudno, generalno bavim se akrobacijama na svili, trapezu, žongliram sa različitim vatrenim rekvizitima, šetam na štulama...i sve to negde spada u domen cirkusa.

Koliko ti je vremena i truda trebalo da dostigneš ovu veštinu?

Ljudi počnu da se bave ovim zato što ih nešto zainteresuje. Konkretno, počela sam sa pojiem, to je jedan od žonglerskih vatrenih rekvizita, meni je to bio hobi, ljubav prema veštini, a nakon toga što više čovek provodi vežbajući otkriva druge lepote ovog posla, samog nastupa i scenskih izraza, još uvek napredujem i istražujem, to je put bez kraja, to je zaista interesantno.

Kada si definitivno rešila da će ovo biti tvoj životni poziv?

Nekako sam i to usput rešila jer nikad nisam verovala da će to zaista biti moguće, dosta kasno sam ušla u taj svet, pre toga sam završila fakultet koji nema nikakave veza sa ovim pozivom, shvatila sam da me ništa u životu nije toliko interesovalo, iako je to bio moj hobi da je to zaista svet kojem pripadam. Možda je prekretnica bila kada sam bila na prvoj žonglerskoj evropskoj konvenciji gde sam bila okružena sa par hiljada ljudi sličnih meni, jer u Srbiji nema mnogo ljudi koji se ovim bave, nakon toga sam krenula da pokušam da stvorim taj svet ovde.

Pojavljuješ se u mnogim predstavama, šta je ono što bi izdvojila iz prethodnog rada, a šta najavila za naredni period?

Specifične predstave, neki tip cirkus teatra je naša želja da radimo. Poslednja predstava koju smo radili zove se “Everyman”, 21. novembra igramo na sceni Pera Dobrinović, SNP-a. U tom projektu smo radili mi, akrobate, cirkuzanti zajedno sa profesionalnim glumcima gde su glumci učili da rade akrobacije na svili što je trajalo malo duže, a komad je po tekstu iz XV veka, napravili smo spoj klasične glume i cirkusa. Meni je postavka kada se spaja cirkus i gluma veoma interesantna, ali zanimljive su mi i klasične cirkuske predstave koje na žalost nismo imali prilike često da gledamo u našoj zemlji tako da se nadam da će publika naučiti šta znači savremeni cirkus.

Kakav je kvalitet života, može li da se živi od ovog poziva?

Evo, živa sam! Ljude često zanima da li može od ovog da se živi, stvar je izbora. Ako neko odluči da se bavi ovim tipom umetnosti, u mom slučaju na početku je bilo veoma teško dobiti honorar za bilo kakav nastup. Vremenom se situacija popravljala, ali ne postoji konstanta u tome nego su nastupi “kada se dese”... Ono što bi trebalo da funkcioniše prema projektima da su honorari i za pripremu predstava a ne samo za izvođenje, to još uvek ne funkcioniše na taj način, sve je nekako sezonski i ne mogu da kažem da postoji ikakva sigurnost.

Koliko moraš biti fizički spremna i na koji način to postižeš?

Velika fizička spremnost je potrebna pogotovo za akrobacije u vazduhu, ali i za ostale stvari pogotovo ako je angažovano celo telo, ali sve se to postiže radom. Najvažniji je kontinuitet i vreme koje se vežba, iako se sporo napreduje osnovna snaga i spremnost posle nekog vremena ostaje. Ide se po nivoima, prvo se vežbaju neke osnovne stvari, tek kada smo u to sigurni napredujemo dalje. Konkretno, kada vežbamo svilu trikovi se prvo vežbaju jako blizu zemlje, tek kada steknemo određenu sigurnost posle nekoliko meseci podižemo se više iznad zemlje. Veoma je važan i kontinuitet, pauza od nekoliko meseci može da napravi problem jer se lako izađe iz forme.

Ko kreira pokrete, ko je idejni tvorac novih predstava?

Zavisi kako radimo, nekad se dešavalo da nam na treninizima padaju na pamet razne ideje tako da često do predstava dolazimo onim, što bi rekli “natraške” putem u odnosi na to kada neko radi po tekstu, praktično je Everyman prva predstava koju smo radili po tekstu, sve prethodne su bile na osnovu nekih ideja, sekvenci ili koreografija koje smo pripremali pa na to dodajemo smisao i priču pa od toga pravimo celinu.

Tvoj savet mladim početnicima?

Kao prvo - počnite! Moj savet svima koji žele da se oprobaju u cirkuskim veštinama je samo napred, to je veoma zabavno, bez obzira da li ćete se time baviti u životu profesionalno ili će to biti samo neka vrsta rekreacije, osim što je jako interesantno pomaže u svakodnevnom životu, konkretno žongliranje razvija i izjednačava levu i desnu hemisferu mozga, akrobatika takođe. Dakle, samo napred, istražujete, cirkus je super!

Danas su ekstremni sportovi kao i ekstramna umetnost u žiži interesovanja. Koliko brzo moraš da se menjaš?

Jako puno toga je već urađeno, već viđeno. Svako, ko se bavi ovim poslom, pokušava da napravi nešto novo. U cirkusu se sve manje dešava da se koriste klasični rekviziti nego se žonglira sa bilo čime. To sad spada u manipulaciju objektima, ne mora to da bude klasičan žonglerski rekvizit. Kod akrobatike koriste se lusteri, leteće stolice, uvek se ide napred i pomeraju se granice onoga što je već viđeno.

Koliko su česte nezgode i povrede? Da li te to plaši?

Ne plaši me, da me plaši ne bih se usudila da se bavim ovim poslom! Treba voditi računa o bezbednosti pre svega i to je osnova, ali i pored toga uvek mogu da postoje mogućnosti za grešku, povredu, bilo da su to opekotine koje dešavaju i prilikom žongliranja sa vatrom, ali prilikom trenja na svili koja takođe može da opeče pri nekom brzom spuštanju usled trenja, može da se desi da se zapetljamo pa da svila steže, stiska,... Ljudi koji se bave ovim moraju da prihvate rizik. Telo vremenom izgradi otpornost na sitne stvari a za neke zaista opasne postoje sigurnosna kačenja koja se obavezno koriste prilikom vežbanja. Za sve to bi billa potrebna hala u kojoj bi se vežbalo, ali to u Srbiji ne postoji!

Da li planiraš neki završetak karijere i kako sebe vidiš nakon ovog posla?

Ne planiram završetak karijere, zauvek će se baviti cirkusom! Postoji starosna granica za neke zahtevne stvari tipa akrobatike, telo se troši, to je normalno. Postoje ipak stvari koje ne iziskuju toliko fizičke spremnosti, ali i ne moram biti uvek na sceni, postoji mogućnost prenošenja znanja novim, mladim ljudima što me veoma interesuje, neka vrsta cirkuske pedagogije i način na koji bih mogla da prenesem svoje znanje i da im probudim kreativnost i interesoavnje za cirkuske veštine.

Balerine imaju beneficiran radni staž, kako je to kod vas rešeno, da li te uopšte država štiti?

Ooo, divno pitanje! Prošle godine je prvi put predloženo da cirkuski umetnici budu priznati na polju kulture, tj, da uopšte negde bude upisano da se možemo baviti cirkusom. Mi smo još uvek nepostojeća kategorija, ukoliko to ove godine bude usvojeno tek tada ćemo moći zvanično da budemo kategorija zanimanja, a tek nakon toga da se pravi neki savez i još mnogo toga kako bi došli na nivo koji trenutno imaju baletski umetnici. Još uvek smo daleko od toga, nadamo se da će cirkus doći tamo gde i treba da bude.

Šta si zacrtala kao svoj željeni domet, bilo da je realan ili ne?

Želim da se napravi razvijena scena cirkusa i pokrene škola koja bi bila potpuno bezbednosno opremljena za potrebe vežbanja cirkuskih vešina u Srbij,i za vreme mog angažovanja.

Okrenuta si dosta mladima, koliko mlade publike dolazi na tvoje predstave?

Naše predstvae su često namenjene svim starosnim generacijama, radimo nekad posebno dečije predstave, a za mlade je bitno da vide i da se zainteresuju za cirkus tako da za njih često pravimo radionice dok su predstave namenjene svima.

Gde smo mi u odnosu na svet?

Ne postojimo! Bukvalno! Jako smo, jako daleko, kod nas postoji samo nekoliko ljudi koji se profesionalno bave ovim poslom, entuzijasti koji su sebi zadali da sve izguraju na svojim leđima. U svetu postoji jako puno cirkuskih akademija, u francuskoj postoji i srednja cirkuska škola, u mnogim zemljama postoji nešto što se zove “Youth Cirkus”, deca koja kreću da se bavi cirkuskim veštinama od svoje 4. godine sa 20 godina može jako puno toga da se radi. Najčešće se na cirkuske akademije upisuju ljudi koji su od malih nogu počeli da se bave time. Postoji i jedan naš kolega, Nemanja Jovanović zvani Princ, koji je stipendista cirkuske akadenmije u Parizu, uspeo je iz Srbije da se upiše na akademiju Fratelini, jako smo srećni i ponosni na njega i jedva čekamo da se vrati, prenese nam iskustva i naravno pomogne u razvijanju cirkuske scene.

Da li si nekad razmišljala o odlasku iz Srbije i započinjanju karijere negde u inostranstvu?

Nisam, dosta sam kasno počela da se bavim cirkusom, tad je bilo gotovo nemoguće razmišljati o sebi kao o artistu na nekom svetskom nivou. Bavila sam se gimnastikom, obožavala sam da se prevrćem, penjem, skačem, visim odakle god mogu, nigde se nisam srela sa cirkuskim veštinama ili  mogućnosti da to učim. Zato, ukoliko mogu da promenim situaciju za mnoge klince koji će u ovome naći svoj životni put i poziv, da otkriju sebe... Smatram da je to veći uspeh nego da sam sa svojih 25 -26 godina zacrtala sbi da budem neki uspešni cirkuski artist. Zbog toga nisam htela da odem u inostranstvo.

Za kraj, da li smo nešto zaboravili, mogla bi da nam otkriješ šta si po zanimanju?

Ja sam diplomirani geograf smer turizmolog usmerenje hotelijerstvo. Nikada se time nisam bavila... :-) 

Jovan Marjanović