Anđela Branković: U boksu zavisiš samo od sebe

Anđela Branković članica je bokserskog kluba F89 iz Novog Sada, a u žižu javnosti dospela je nakon objave na socijalnim mrežama da Bokserski savez Srbije nema novca da je pošalje na Evropsko prvenstvo u Tursku. Za nekih 48 sati, prijatelji i poštovaoci boksa, posebno ženskog, uspeli su da prikupe novac koji je bio potreban njoj i njenoj trenerki Dragani Zanini, a Anđela nam je sa tog prvenstva donela bronzanu medalju.

Šta se tačno dogodilo oko Evropskog prvenstva i tvog odlaska tamo?

Trebalo je da odem na Evropsko prvenstvo u turski grad Odru, međutim, bokserski savez nije ostavio dovoljno sredstava za taj put. Trebalo je da ide nas tri, dve devojke su odustale a onda se i savez povukao. Objavili smo priču na netu i za 48 sati skupili kompletan novac, koji nam je bio potreban da odemo tamo.

Koliko je bilo potrebno novca i kako ste uspeli da ga skupite?

Ukupno je trebalo oko 250.000 dinara. Dobijali smo donacije od prijatelja i poštovalaca ženskog boksa, a organizovali smo i javni trening pred odlazak na prevnstvo gde su bokseri sparingovali u našoj sali, a boksersku veštinu i sparing mogli su da okušaju i zainteresovani posetioci. Mi smo pokazali kakao izgelda naš trening, kako je to kad devojke sparinguju, bilo je naravno i kolega boksera jer smo mi mešoviti klub, nismo samo ženski.

Tvoja disciplina je klasičan boks, koliko se baviš i odakle ideja baš za tim sportom?

Moja disciplina je boks, do 48 kilograma. Treniram već godinu i po, a u ringu sparingujem i takmičim se već punih godinu dana. Kada me ljudi pogledaju nikad ne bi rekli da sam bokserka! Trenirala sam odbojku, a moja najbolja drugarica je krenula da trenira boks. Pričala mi je kako joj se svidelo, probala sam i dopalo mi se. Najviše mi se svidela disciplina, odnos između boksera čak i van treninga, ali i atmosfera u ringu. Znaš da je sve na tebi, nije kolektivni sport, ne zavisiš od nekoga nego si sam na svom.

Kako tvoje okruženje gleda na tvoje bavljenje boksom?

Uglavnom me podržavaju. Stariji ljudi imaju predrasude da je boks muški sport, "uništićeš lice", "nos će ti se iskriviti" (smeh) što naravno nije tačno, dok me moja generacija podržava, dođu da gledaju mečeve, uživaju.

Kako se nosiš sa tim da ćeš morati da istrpiš neki bol, ali da ćeš ga i naneti?

Bol se ne nanosi samo u ringu. Pripreme za takmičenja su i bolne i teške. Bol je i u mišićima nakon treninga pogotovo ako moram da skidam kile kao što je bio slučaj pre evropskog prvenstva. Tada je i psiha problem. A što se tiče nanošenja bola - pa ne razmišljam o tome (smeh). Ispada da ulazimo u ring da bi nekom otkinuli glavu što nije tačno. To je veština, svakako moramo da damo sve od sebe i ako mi ne napadnemo njih onda smo u problemu. Što bi rekli, napad je najbolja odbrana.

Kakav je tvoj režim ishrane, života, koliko je on drugačiji od tvojih vršnjaka?

Dosta je drugačiji pogotovo ako se skidaju kilogrami. Upravo sam prošla kroz to, trebalo je da skinem pet kila pošto sam išla u kategoriju niže. Zavisi, naravno, kako tvoj organizam reaguje. Prve tri kile sam skinula odmah a sa ostale dve sam se baš namučila. Morala sam nekad da se odričem i pijenja vode, minimalan unos tečnosti čak i na treningu, više slojeva oblačenja, manje sam jela kuvano a više neke pahuljice, ali sve to vredi.

Koliko to utiče na tvoju fizičku spremu, da budeš najbolja kad treba?

Možda najviše utiče psihički. Nedostatak vode, koja čini 70 odsto našeg organizma, kao i nedostatak kvalitetne hrane svakako utiču na mišiće i na snagu, brže se umaramo, grešimo, ne možemo da damo sve od sebe dok su treninzi sve jači i jači... Vremenom se naviknemo, meni je ovo bilo prvo skidanje kila, ali vidim da mogu da se nosim sa tim.

Koliko tvojih vršnjaka trenira nešto ozbiljno, koliko je to uopšte popularno kod mladih?

Svi moji vršnjaci obično treniraju nešto. Devojke se najviše bave odbojkom, trenirala sam i ja skoro četiri godine, ali problem je u tome što to nije toliko ozbiljno, pa devojke u mom uzrastu prekidaju, dosadno im je, uglavnom nisu zainteresovane, dok muškarci najviše vole i treniraju fudbal. I oni često odustaju, tako da se treniranje uglavnom svodi na teretanu ili neku rekreaciju.

Šta planiraš u budućnosti?

S obzirom na to da ulazim u drugu starosnu grupu, postajem seniorka, konkurencija će biti mnogo veća. Prvi turnir imam u januaru, Kup nacija, koji se održava u našoj zemlji. To je dosta jak turnir A kategorije, bilo bi sjajno da uzmem neku medalju. Za dalje još uvek ne znam, da li će biti neko evropsko ili neće manje je važno, jer će mi ovo biti prva godina među seniorkama, pa treba da se naviknem. Za neku dalju budućnost, tu su evropska i svetska prvenstva, dok bi moja želja i cilj bila Olimpijada 2020. godine.

A gde se vidiš na privatnom planu, da li će ti boks biti zanimanje?

Meni je sport uvek bio na prvom mestu. Nikad ne bih propustila trening, čak ni zbog škole. Ne bih želela da mi boks bude zanimanje i da uđem u profesionalni boks, jer se njime zaista bavim iz ljubavi. Sebe privatno vidim na vojnoj akademiji. Želim da je upišem, smer ne znam, možda pešadija, videćemo. Samo da ja to prvo upišem, pa ćemo posle lako.

Jovan Marjanović